Priča: Ivanka, pobogu, pa on je bio sve, samo ne svetac!

Jeste da je sada vreme tenisa, da je fokus na Rolan Garosu, ali ovo je uzbudljiva fudbalska priča o sjajnom igraču i „grupi budala koje su ispisale istoriju“.

Fudbal 02.06.2017 | 23:00 Šlagvort za ovu šetnju kroz vreme dala nam je Ivanka Tramp, ćerka predsednika SAD Donalda Trampa, koja je pre neki dan posle jedne uobičajene šetnje po Rimu postala svetska vest.

Ivanka je, dakle, nedavno sa suprugom posetila restoran ‘Le cave di Sant Ignazio’, poželela je da na trenutak bude deo običnog sveta, porazgovarala je i slikala se sa gazdom Luiđinom Pantaloneom, zatim i sa kuvarima, a onda ih sve šokirala.

Restoran pravi ’talijanski, gledate slike a sve vam mirise na maslinovo ulje i beli luk, na zidovima ikone, krst, i slika fudbalera koji raširenih ruku gleda u nebo, verovatno slaveći jedan od svojih mnogobrojnih golova.

„Ko je ovaj svetac?!“, zanimalo je Ivanku Tramp.

Pantalone je bio iznenađen, iako sigurno ni sam nije verovao da žena iz Amerike može da prepozna fudbalera. Bio je iznenađen ne zato što nije znala ko je Đorđo Kinalja, već zato što nije očekivao da bilo ko, pa ni Ivanka, kanonizuje igrača u nebesko plavom dresu.

A, Kinalja je bio sve osim sveca.

Bio je član šampionske ekipe Lacija iz 1974. godine i jedan od najboljih strelaca i igrača u istoriji Lacija, jedna od najživopisnijih zvezda italijanskog fudbala. Duduše, ne tako velika kao što je Frančesko Toti, zbog kojeg se nekoć svi siti isplakasmo, ali verovatno mnogo živopisnija od Princa Rima.

On je bio igrač zbog kojeg su navijači Lacija hteli da legnu na pistu i ne dozvole avionu da poleti za Njujork, on je bio igrač koji je igrao u društvu Pelea, Franca Bekenbauera, Karlosa Alberta, Johana Neskensa, Vladislava-Blekija Bogićevića... On je bio igrač koji je spavao s „magnumom 44“ i bio „najomiljeniji izdajnik među fudbalerima“. On je bio igrač koji se stalno svađao s Peleom.

Pa, ko je tačno bio junak naše priče – Đorđo Kinalja?

Kinaljin otac je bežeći od bede završio u Velsu, a Đorđo bežeći od pranja sudova u očevom restoranu počeo da igra fudbal u Svonsiju. Ali u klubu nisu prepoznali njegov talenat i preporučili mu da se vrati u Italiju, što je i učinio i zaigrao u Seriji C.

Za tri godine Kinalja je stigao do Lacija, a za devet je postao njegova legenda.

Oni koji su pratili fudbal 70-ih i 80-ih godina znaju dobro ko je „Long Džon“ i, osim ukoliko nisu navijači Lacija, veruju da je završio u paklu.

Kinalja je nadimak dobio zbog svoje građe, u stvari preuzeo ga je od Džona Čarlsa, još jednog fubalera koji je iz Velsa stigao u Italiju, ali je igrao za Juventus. Navijači Rome, opet, nisu bili tako nadahnuti pa su ga zvali „grbavac“.

A, „grbavac“ se svađao sa svima. Za njega kažu da je bio jedini generalni menažer u kopačkama, jer su treneri dobijali otkaz, fudbaleri odlazili u egzil onog trena kada su se zamerili velikoj svađalici. Long Džon se na meču nije libio ni da uzkliza u noge saigraču, samo ako argumentima nije mogao da mu objasni ko vodi glavnu reč na terenu.

Kako je Kinalja postao legenda?



Jedna grupa ludih fudbalera, autsajdera u to vreme, uspela je da 1974. godine osvoji prvu, a mnogi kažu i najdražu, titulu Lacija u istoriji. Kinalja je te sezone postigao 24 gola. Za nebeskoplave igrao je od 1969. do 1976. godine i ostao je upamćen kao jedan od najboljih strelaca i igrača koje je imao ovaj rimski klub.

Kinalja je bio paklen fudbaler, ali isti takav bio je i njegov privatan život.

Jednom prilikom i sam je rekao:

“Dođu dani kada novine nemaju o čemu da pišu. A, onda pošalju reportere pred moju kuću i šta god da donesu završi na naslovnoj, a priče o papi se posle toga prebace na treću stranu”, rekao je Kinalja.

Đorđo je te godine kada je Lacio postao šampion bio samo jedan od alfa mužjak u timu iz Rima. Bila je to stvarno luda družina. Mnogi sada kažu i luđa od Vimbldona sa Vinijem Džonsom. Bila je to ekipa podeljena na klanove, na kojima su se na treninzima nosili kostobrani, a van terena pištolji. Kinalja i njegov klan presvlačio se u jednoj svlačionici, a Re Čekoni i njegova ekipa u drugoj. Oni koji dugo prate fudal kažu da je to bila ekipa ravna “balkanskoj krčmi” iz ’90-ih godina.

Dakle, mnogo oružja I praznih glava.

Pulići, Petreli, Martini, Vilson, Odi, Nani, Garlašeli, Re Čekoni, Kinalja, Frustalupi, D'Amiko. Tu ekipu zna svaki navijač Lacija u pola noći.

Kinalja je nosio pištolj jer su mu navodno obili stan I prodavnicu, Petreli je pucao na navijače Rome zato što mu jedne večeri nisu dali da spava, na pripremama su iz zezanja pucali u sijalice jer ih je mrzelo da ustanu da ih ugase, voleli su da skaču padobranom, ali piloti aviona često nisu hteli da naoružane fudbalere dižu nebu pod oblake…

Golman Pulići kasnije je objavio knjigu “Pištolji i lopta” u kojoj je napisao:

“Sećam se kada smo išli na put avionom. Svi su pištolje ostavili kod komandira. Njegov auto izgledao je kao oružarnica”.



Ali ta luda družina bila je simfonijski orkestar na terenu. Orkestar koji je osvirao šampionski marš.

Ekipa je ostala upamćena i po dve žestoke tuče, na kojima im ne bi pozavideli ni ultrasi. Prva sa Arsenalom, posle zajedničke večere u jenom rimskom restoranu i druga sa Ipsvičem na terenu.

“Grupa budala koje su ispisale istoriju” imala je tužan kraj.

Trener Tomazo Maestrelji je oboleo od raka, Frustalupi je poginuo, Vilson uhapšen, Garlašeli je umro u bedi, Pulići optužen za malverzacije…

Najgoru sudbinu imao je Lučano Re Čekoni.

Bio je jedan od normalnijih tipova u ekipi, ali je jednog zimskog dana pomislio da je dobra fora da uleti u juvelirnicu svog prijatelja, koja je pre toga nekoliko puta bila opljačkana, i da vikne: “Ovo je pljačka!”.

Vlasnik Juvelirnice je u strahu izvadio pušku i iz blizine pucao Čekoniju u grudi…



Ali, da se vratimo Kinilji.

On je u u međuvremenu postao i reprezentativac Italije, ali je odigrao svega 14 utakmica. Zbog svoje prgave naravi selektori su ga izbegavali. Duduše, bio je statista na dva Svetska prvenstva,a na jednom, 1974. godine, selektor nije znao zlatno pravilo – radi šta hoćeš samo ne vadi Kinalju iz igre! A, on je upravo to uradio protiv Haitija. Očevici kažu da je Đorđo izlomio celu svlačionicu.

Posle utakmice sa Torinom 1976. godine, Kinalja se zaputio se za Đenovu da bi uhvatio avion za Pariz. Prvobitno je trebalo da leti direktno iz Rima za SAD, ali je navodno veliki broj pripadnika Lacijeve navijačke grupe Curva nord krenulo ka Rimu s namerom da legne na pistu ispred aviona i ne dozvoli mu da poleti za Njujork. Zato je promenio plan i otišao za Pariz, odakle je privatnim avionom poleteo prema svom novom domu.

Svoj iznenadni odlaza iz Lacija u SAD morao je da objasni tako što je zakupio stranu u Gazeti, a nezvanično je okidač bila opasna situacija u kojoj se našla njegova žena Amerikanka Koni. Nju su posle jedne utakmice Rome I Lacija presreli navijači “vučice” okružili je i umotali u zastave Rome. Zbog straha je želela da život nastavi s druge strane Atlantika. Podjednako veliki razlog za odlazak u SAD bio je i taj što je Kinalja voleo američki način života.



Da li je u pitanju urbana legenda ili potreba Kinalje da bude u centru pažnje nikada nije rasvetljeno. Jer on je želeo isto što i Pele - da privatnim avionom stigne u Njujork. Čelnici Kosmosa rekli su jednom prilikom da su po Pelea poslali avion, a da su Kinalji poslali nekoliko karata za ekonomsku klasu.

Ali, ne, Kinalja nije bio lik iz te priče. On je sebi bio ravan Peleu. Zato je u Njujork morao da sleti privatnim avionom.

Zato je uvek pričao u trećem licu: “Kinalja misli ovo, Kinalja bi uradio ono”. Nikada nisu uspeli da ga nateraju da kaže: “Ja mislim…”.

Kada je ošao u Kosmos Kinalja je bio Pele, a Pele je bio “jedan od ostalih”. Pele je za njega bio samo “Brazilac u lošoj formi”.

Pele je imao kancelariju za sklapanje marketinških poslova, a istu je želeo da ima I Kinalja. Koliko je dresova imao Pele, toliko je morao da ih ima i Italijan, ako se Pele presvlačio u posebnoj svlačionici, morao je i Đorđo.

Kada je završio karijeru ušao je, naravno, u Kuću slavnih, samo njegov i Peleov dres su u Kosmosu povučeni iz upotrebe, imao je status rok stara.

Kada se vratio u Italiju, 80-tih godina bio je predsednik Lacija, tukao je sudiju kišobranom, bio je optužen da je opranim novcem Kamore hteo da kupi klub iz Rima. Pokušao je kasnije da kupi i Fođu, ali je opet optužen za malverzacije. Da ne bi završio u zatvoru morao je da izbegava ItalijuiI život je okončao na Floridi.

Njegov život mogao bi na kraju da stane u naslov pesme koju je sam otpevao – (I’m) football crazy.



Vladislav - Bleki Bogićević, nekadašnji fudbaler Crvene zvezde, a kasnije Kosmosa, jedne sezone asistirao je Kinalji za čak 12 golova, a kontroverznog Italijana ovako je opisao:

“Oni koji pokušavaju da spuste Kinalju su ljubomoni. Možda nije po vašem ukusu, ali to je Kinalja”.

Za neke svetac, za neke đavo. A, za Ivanku Tramp samo “još jedan trenutak medijske pažnje”.

Izvor: B92