Срби пију више него Руси

Човјек који конзумира алкохол ц́е увијек имати одлично оправдање — пије јер је срец́ан, пије јер је несрец́ан, пије како би прославио добијање посла, или пије зато што је изгубио посао. . . Грађани Србије су „рекордери на Балкану“ када је ријеч о конзумирању алкохола, показало је истраживање Свјетске здравствене организације.

Република Српска 28.05.2017 | 19:59 Са попијених 12,5 литара алкохола годишње по особи, Срби су „прешишали“ Хрвате, Албанце, грађане БиХ и Македоније. Према овом истраживању, Србија је раме уз раме са Русима, а према анализама која долазе из саме Русије, Срби су престигли чак и њих.

Наиме, у документима Министарства здравства РФ наводи се да становништво Русије конзумира мање алкохолних напитака него претходних година. Потрошња алкохола у 2016. години износила је 10,3 литра по глави становника.

Према ријечима психолога Александре Јанковиц́, проблем у вези са алкохолом у Србији је у томе што заправо постоји прилично лицемјеран став друштва које подржава конзумирање алкохола у свакој прилици. „Код нас је потпуно уобичајено да ниједно славље, свадба, весеље, па ни тужан догађај попут сахране, не прођу без алкохола.

Та чашица ’жестине‘ је нешто што се сматра делом сваког ритуала, па са једне стране постоји отворена подршка друштва према конзумирању алкохола. Међутим када та конзумација прерасте у болест алкохолизма — следи осуда средине, а од те особе сви окрец́у главу.

Дакле, имамо лицемерје друштва и непрепознавање чињенице да је алкохол убица број три, иза кардиоваскуларних и малигних обољења“, напомиње Јанковиц́ева за Спутњик. Како каже, тражити објашњење за посезањем за чашом или флашом у неким социјално-економским околностима је прилично траљаво.

„Човек који конзумира алкохол ц́е увек имати одлично оправдање — пије јер је срец́ан, пије јер је несрец́ан, пије како би прославио добијање посла, или пије зато што је изгубио посао… Такође, постоји још један проблем, посебно код младих људи, јер када неко не конзумира алкохол често бива изложен подсмеху, одбациван од стране одређене групе, етикетиран као неко ко не припада тој ’елити‘ или одређеној заједници.

У највец́ем броју случајева млади заправо и почињу да пију јер тако изражавају припадност некој групи, осец́ају се важни, а постоји и такмичарски дух у смислу да је онај ко највише попије ’цар, главни у друштву‘“, објашњава Јанковиц́ева. Према њеним ријечима, друштвено одговорно понашање би подразумијевало много озбиљнији третман самог друштва и опсежнију едукацију грађана на тему колико заправо алкохол може да буде штетан.



Многи и не знају да алкохол за шест минута „удара у главу“ и има анксиолитично дејство, па код неких људи који су напети и узнемирени, а не желе да посежу за лијековима за смирење, постоји увјерење да је боље узети чашицу, две или три и тако се опустити. „Алкохол није хемијска ’штака‘ које може да реши проблеме, анксиозност, незадовољство или ниско самопоштовање.

Он има незгодну особину да подстиче основно расположење уз известан губитак контроле и изазивање аутодеструктивног понашања. Човек под дејством алкохола може да уради све оно што му је ’на несвесном репертоару‘ и што трезан никада не би урадио. Као и код свих болести зависности, после неког времена количина се повец́ава, што оставља озбиљне последице по здравље конзумента, а да не говоримо о томе у којој мери алкохолисана особа може да угрози туђе животе“, категорична је Јаковићева.

Поводом тога што су, према анализи СЗО, Срби по количини попијеног алкохола испред земаља региона, Јанковиц́ева каже да тамо гдје је популација углавном муслиманске вјероисповести, попут Албаније или БиХ, постоје неке друге врсте канона и правила у вези са конзумирањем алкохола.

Како каже, то свакако чини да њихова популација генерално мање пије, али никако не значи да и код њих не постоје проблеми алкохолизма.

А како је код Руса?

Према подацима Министарства здравља Руске Федерације, током посљедњих пет година биљежи се смањење употребе алкохолних напитака, што је посљедица реализације низа мјера на државном нивоу како би се смањила стопа смртности.

Ту је и промоција здравог живота као све модернијег концепта међу младима у Русији. А да ли је пијанство заиста одлика Руса? Владимир Медински, професор престижног Московског државног факултета за међународне односе и садашњи министар културе РФ, објашњава да је ријеч о стереотипу који је, као и сви други, лажан. У својој књизи „Мит о Русији.

О руском пијанству, лењости и окрутности“, он наводи да је „историјски гледано некако испало да за разлику од многих народа који покушавају да себе представе што боље у очима других, становници Русије као да сами култивишу негативну представу о себи“. Сличног става је Михаил Смирнов, главни уредник портала „Алкохол.ру“, који каже да Русија никада није била држава у којој се неумјерено пило и раније је заузимала отприлике 20. мјесто на неславној листи.

„Тек прије сто година, након револуције и стицајем различитих културолошко- економско-друштвених околности, навике су се промијениле. Раније је постојала култура испијања алкохола. Некада се, у вријеме прије револуције, прије недељног ручка као аперитив пила чашица вотке, а данас се нажалост вотка пије из чаше од два децилитра наискап.

Младима и дјеци би требало објашњавати од дјетињства да је количина алкохола то што је лоше, а не увијек алкохол сам по себи“, каже Смирнов. Он не вјерује у позитиван ефекат драконских забрана и закона који у потпуности забрањују употребу алкохола и каже да би концепција промјене навика требало да носи едукативни карактер јер пијанство не почиње у продавници куповином флаше, вец́ у глави.

„Закон о борби против пијанства и алкохолизма“ којим је у СССР 1985. године уведена прохибиција, требало је, кажу стручњаци, да постепено навикне становништво да пређу са јаких алкохолних напитака на вино и пиво. „Идеја је, по мом мишљењу била добра и то је свјетски тренд.

У Русији се ова тенденција и даље спроводи али никакве забране не доносе резултате, колико одлука и воља појединаца да пију мање количине вина и пива, умјесто много вотке“, закључује Смирнов.

Извор: Спутњик