Прича: Шаљивџија се ипак посљедњи смије...!
Готово да није било неутралног љубитеља фудбала који прошле године није навијао да Лестер сити освоји титулу у Премијер лиги. 'Лисице' су у сезони 2015/2016 исписале можда и најлепшу бајку и под вештом руком Клаудија Ранијерија подигле један од најцењенијих трофеја у фудбалу.
Остали спортови 14.05.2017 | 23:15
Ону најважнију између Челсија и Тотенхема у Лондону, после које су Џејми Варди, Ријад Махрез и дружина математички обезбедили титулу, није испратио, али је имао добар разлог – освајао је Светско првенство. У размаку од 11 минута дечак из Њу Паркса досањао је два велика сна.
Момак рођен 19. јуна 1983. године у раном детињству морао је да бира између две највеће љубави, оне према фудбалу и оне према снукеру, па се одлучио уместо зеленог терена своје место под сунцем нађе на зеленој чоји.
Скоро 30 година касније слови за најбољег снукераша данашњице, троструког светског шампиона и једног од највећих играча свих времена – Марк Антони Селби.
"На самрти, отац ми је рекао да би волео да постанем светски шампион", открио је једном приликом 'Шаљивџија из Лестера', што му је први пут пошло за руком 2014. године.
На истом месту, у Шефилду, актуелну сезону завршио је на невероватан начин – нестварним преокретом против Џона Хигинса, за хет-трик у легендарном 'Крусибл театру'.
Финални меч није кренуо како је он желео, али је успео да се врати и сврста га међу највеће преокрете у овом спорту – 18:15.
"Не могу да верујем, морам да се уштинем, осећај је фантастичан. У турнир сам ушао са много самопоудања због успешне сезоне. Када сам губио са 4:10 мислио сам да нема шансе да се вратим, али сам покушавао да играм поштено. Међутим, ада сам пришао на 7:10 био сам пресрећан. Потпуно ме је надиграо у суботу, али сам се у недељу вратио свеж и много бољи. Стално сам мислио да морам да се саберем, а ако ћу већ да изгубим, да то буде уз борбу. Не знам како сам освојио последња три фрејма у суботу, пошто сам пре тога био уништен. Промашивао сам кугле и олакшавао посао Џону. Што сам се више трудио, било је све горе. Међутим, када сам освојио та три фрејма, стекао сам самопоуздање".
Повео је 2:1 у првој сесији, када се после 15-минутне паузе вратио веома нервозан, кренуо је са промашајима и Хигинс је то искористио да поведе 2:6 након прве четвртине.
Играчи су се за сто вратили сат и по времена касније, Шкот је наставио са сјајном нападачком игром и дошао до великих шест фрејмова предности – 4:10.
Када су сви очекивали да ће пехар поново у руке 'Мађионичара из Вишоа', уследио је одговор, па је Селби, упркос надимку, показао да најбоље игра када је под притиском.
"Урадио сам исто и против Ронија пре неколико година. Нисам имао ништа током првог дана. Што сам више покушавао, то је било горе. Контстантно сам гледао ка породици и пријатељима који су покушавали да ме развеселе. Преокрет је дошао изнутра, то или имате или не. Неки људи дозволе да им падне глава и да их други победе, али сам ја свестан да не могу сваки меч да одиграм добро".
Нанизао је три добра брејка, смањио на 7:10 после првог дана, да би у понедељак комплетирао преокрет невероватном серијом, освојивши 10 од следећих 11 фрејмова. Одбио је налет ривала у финишу и у великом стилу стигао до 12. рангирне титуле. Његов успех је још импресивнији јер је у полуфиналу елиминисао Динга Ђунхуија са 17:15, у мечу у којем је приказана најбоља дефанзивна игра од почетка сезоне.
Енглез је тако скочио је на пето место вечне листе шампиона које дели са сународником Џоном Спенсером, док су испред нега сада само највећа имена ове магичне игре са куглама. Финалиста Хигинс има четири титуле, једну више Рони О'Саливен, по шест су освојили Реј Риердон и Стив Дејвис, док је неприкосновен на првом Стивен Хендри.
"Посебан је осећај, нарочито за мене који сам увек опуштен и ништа не схватам озбиљно. Новац је сјајан, али није разлог због којег играм снукер. Међутим, ако немате новац, не можете да играте снукер – то је друга страна приче. Одувек сам желео да освојим што је могуће више титула, али не могу себе да замислим као једног од најбољих у историји, иако то многи спомињу. И даље себе не сматрам тако".
Постао је тек четврти снукераш који је успео да одбрани титулу светског шампиона, после Хендрија, Дејвиса и О'Саливена.
Како је све почело...
Селбијев професионални пут почео је када је имао 16 година на самртничкој постељи оца Дејвида, којем је на последње речи одговорио реченицом која ће му бити звезда водиља.
"Постаћу шампион света једнога дана".
Али његова прича није кренула тада, већ много раније, почетком деведесетих година у центру Лестера. Када му је било пет, отац Дејвид, који ће бити прва фигура у његовом животу, купио му је билијарски сто и инсталирао га у породичној кући.
Само неколико месеци касније пронашао је уточиште убацујући кугле једну за другом, покушавајући да се склони од лоше ситуације у кући. Старијег брата, оца и њега, мајка је напустила 1991. и ретко када се чуо са њом.
"Годинама нисам видео мајку. И даље живи у Лестеру, али немам контакт са њом. Имам брата и он је виђа чешће од мене. Он преноси поруке, али нема назнака да ћемо се помирити. Тешко је, ја сам веома тврдоглав, а она ме је оставила када сам био мали. Тренутно сам у том добу да, уколико ми се она не јави, не осећам да сам ја тај који треба да оде до ње и пита је зашто нас је оставила. Напустила ме је и било ми је много тешко. Докле год ми се она не обрати, неће постојати начин да се помиримо. Утицало је на мене кад је отишла, јер је то ипак мајка. Чудно је, али већ дуго живим тако. Имам супругу и ћерку, и само желим да наставим са животом. Не желим јој ништа лоше".
Одсуство мајке јесте утицало на Марков емотивни живот, али се због тога окренуо оцу и заволео снукер – његова жеља да постане професионалац расла је из дана у дан.
"Никада ме није терао да постанем снукераш. Био је срећан када сам и ја срећан. Видео је да сам најсрећнији док играм снукер и рекао ми да ће ме подржати ако је то мој циљ. Казао ми је и да ћу имати његову подршку ако ми досади убацивање кугли и одлучим се за нешто друго".
Срећом, дилеме није било.
"Отац ме је увео у игру, водио широм земље где год су се одржавали јуниорски турнири. Радио је даноноћно како би зарадио довољно, а сав тај новац трошио је на финансирање моје каријере. Желео је да ми обезбеди најбољу могућу шансу у животу. Поштујем све што је учинио за мене. Обећао сам му да ћу једнога дана освојити титулу за њега".
Већ са неких девет година било му је забрањено да игра у локалним клубовима, а разлог је био потпуно бизаран. Неки старији чланови жалили су се да губе од клинца и тражили су да му се онемогући приступ пабовима.
"Није ми било дозвољено да играм тамо јер сам имао мање од 18 година, због закона о лиценцама и алкохолу. Управа ми је дозвољавала да суботом играм два-три сата, али сам постајао све бољи и побеђивао локалце. Играли смо тако да победник остаје, после чега су се жалили и забранили ми. То је био тужан тренутак јер је тата дуго година био члан тих клубова. Занимљиво је да су ме 10 година касније, када сам освојио први турнир, звали да одиграм егзибицију на истом месту. Одбио сам из принципа, због тога што су ми учинили. Нису се понели исправно".
Ипак, добра страна је била та што га је приметио Малколм Торн, покојни брат Вилија Торна, некадашњег професионалца из Лестера. Малколм је знао у каквој се ситуацији налази, понудио му бесплатне тренинге у клубу, финансирао учешћа у јуниорским турнирима и, да њега није било, вероватно не бисте ни читали овај текст.
"Живот ми се много променио, посебно у финансијском смислу. Ако радите напорно и жртвујете се, можете остварити све што желите да остварите. Буквално нисам имао ништа као мали, мој отац није имао ништа. Стално сам тренирао напољу, Малколм Торн ми је дозвољавао да тренирам бесплатно и да није било њега, морао бих да напустим снукер. Једноставно, нисам имао довољно новца. Малколм ме је увео у свет професионалног снукера. Годинама ме је спонзорисао, тамо сам ишао сваки дан после школе, ако сам уопште и ишао у школу. Треинрао сам сатима, а од 11. године ме је потпуно узео под своје. Кренуо сам од нуле, сада освојио трећу светску титулу и зарадио скоро милион фунти у једној сезони. То звучи надреално".
Све је кренуло добро по Селбија, тријумфи су се низали, што је једном приликом признао и Џад Трамп. Нешто млађи момак из Бристола је изјавио да је готово на сваком турниру виђао Марка, а када би се нашли у истом старосном жребу, ривал из Лестера би обично завршавао са пехаром у рукама.
Међутим, неколико година касније, тачније у септембру 1999, сачекала га је катастрофална вест пошто се вратио кући. Оцу Дејвиду дијагностификован је рак, а смрт је уследила само месец и по дана касније. Потпуно разорен смрћу човека на којег се угледао, више пута је пожелео да батали снукер.
"У првих неколико месеци после његове смрти ми је било изузетно тешко. Нисам тренирао, нисам се појављивао на турнирима и снукер је била последња ствар о којој сам размишљао. Било је периода када сам размишљао да баталим, да једноставно 'откотрљам' кугле од себе и само да будем са својим оцем".
Али је у тим тренуцима добио преко потребну подршку најближих, преломио да жели да постане најбољи и донео још једну тешку животну одлуку – отишао је од брата у потрази за бољим условима.
"Имао сам неколико добрих људи око себе који су ми рекли: 'Слушај, да је твој тата жив, последње што би желео јесте да напустиш снукер'. Желео је да наставим и покушавам да се докажем на највишем нивоу. Он ми је мотивација и снага да увек настављам даље, зато и сада покушавам, због њега".
Од тежег ка најтежем...
Најтежи период оставио је иза себе и поново се посветио спорту, па је био спреман за прелазак у сениорске воде. Са нешто више од 16 година постао је најмлађи професионалац на туру и врло брзо је напредовао.
Две године касније пласирао се у полуфинале Чајна опена, иако је због 'џет лега' хотелску собу напустио у два сата после поноћи, а не у 14.00, како је било предвиђено. Прво финале је играо са 19 у Велсу и изгубио од Дејвида Греја, да би у сезони 2004/2005 дебитовао на Светском првенству.
Сваки следећи пут успевао је да се домогне главног жреба у Шефилду и 2006. је елиминисао Џона Хигинса на старту, за први велики успех на највећој сцени.
"О, не, поново он", помислио сам када сам видео жреб.
Борбе са шкотском легендом као да су биле резервисане за Светско првенство – 12 месеци касније је из квалификација стигао до финала, избацио је Стивена Лија, Питера Ебдона, Алистера Картера и Шона Марфија (одличног пријатеља победио у одлучујућем, 37. фрејму), пре него што је много искуснији Хигинс славио 18:13.
Иако је губио 12:4 након првог дана, вратио се до 12:10 и да последња два фрејма нису пребачена у четврту сесију због кашњења, вероватно би изједначио и стигао до пехара. Упркос поразу, показао је свима, а што је најважније и себи, да има све што је потребно за сам врх.
Вртоглави успон је кренуо – прва нерангирна титула у Лондону 2008, па прва рангирна у Велсу исте године, где је после преокрета добио О'Саливена. Уследили су трофеји и на Мастерсу, Вуши класику, Шангај Мастерсу, долазак на прво место светске ранг листе и све је ишло у добром правцу, до тренутка када му је каријера поново прекинута.
"Био сам у Кини у пролеће 2012, мислим да је било неколико недеља пре Светског првенства. Устао сам једно јутро из кревета и осетио оштар бол испод десног рамена. У почетку сам мислио да сам истегао мишић или да сам лоше спавао и да ће проћи током следећих дана. Сишао сам на тренинг и физички нисам могао да се спустим код ударца. Болело ме је док сам возио, а приликом лежања нисам могао да се окренем на страну. Морао сам код лекара, магнетна резонанца је показала да имам неку израслину између пршљенова Ц5 и Ц6 – било је изузетно болно. Нисам знао колико је озбиљно и да ли ће утицати на моју каријеру".
Срећом, то се није десило... Месец дана провео је на рехабилитацији, морао је да набави посебне справе за истезање, а колико је ситуација била озбиљна показује приложена фотографија.
"Добио сам контакт једног спортског физиотерапеута од Барија Херна, председника Светске снукер федерације. Почео сам да радим вежбе и разна истезања, Вики је била веома добра према мени и помагала ми. Четири недеље касније сам наступио у 'Крусиблу', осећао сам бол, али је било много боље. Временом је почело да ме пролази, вратио сам самопоуздање и знао сам да ми је каријера поново на правом путу. И данас некада осетим бол у том делу леђа, међутим то не утиче на моје играње снукера".
Тренутак у којем је све добило смисао...
Време је пролазило, повреда рамена остављала је све мање трагова у игри 'Шаљивџије', па се још један важан тренутак догодио 12. децембра 2013. У полуфиналу Отвореног првенства Велике Британије водио је 4:2 против Рикија Волдена, када је кренуо поприлично траљав фрејм. Имао је среће да противник направи грешку, остави му отворену црвену куглу и брејк је могао да почне.
Разбио је део кластера приликом једног поготка – црвена-црна, црвена-црна, црвена-црна и зачас је сто био празан. Све до тешке браон кугле на коју се налепила плава. Тада су кренули први проблеми при потери за максималним брејком, другим у каријери.
Извукао је браон, идеално наместио за плаву, пре него што је из веома тешке позиције убацио розе куглу. А шта тек рећи за црну? Бела кугла приљубила се уз доњу мантинелу, па је Селби невероватним ударцем, за који каже да би промашио у девет од 10 случајева, послао у средњу рупу. Историја је била написана – остварио је брејк од 147 поена, што је био јубиларни 100. максимални брејк у историји снукера!
"Сећам се да је све до зелене кугле то био савршени брејк. Мислим да сам мало 'потценио' зелену, а код розе сам се концентрисао само да је убацим у рупу јер сам имао природан угао ка црној. Када сам видео где је стала, почео сам да проклињем себе, пошто сам током те сезоне већ промашио једну црну за 147. Мислио сам да ће се то поново догодити. Столови за тренинг умеју некада да 'повуку' путању кугле надоле, због чега сам мислио да сам промашио, али је она остала права и због јачине ударца завршила у рупи. Пао ми је камен са срца и много ми је значило што је све било у уживо преносу на телевизији ББЦ", објаснио је Селби тај фрејм, али је онда рекао једну реченицу која изузетно осликава колико има исправан поглед ка снукеру.
Као и сваки спорт, има за циљ да забави гледаоце, али је у бити џентлменска игра у којој је потребно надиграти противника на зеленој чоји.
"Негде на старту брејка сам видео да постоји шанса да идем до 147, али је мој потпуни фокус био на томе да прво освојим фрејм. Био је то веома важан део меча, да поведем са 5:2, уместо да Волден смањи на 4:3. Када сам осигурао фрејм, кренуо сам ка максималном и ствари су почеле да ми иду на руку, све до финиша када је постало помало тешко".
Све је било спремно за највећи турнир на планети, за који је, као никада раније, био припремљен. Проблеме је оставио иза себе, али је на старту Светског шампионата једва избегао елиминацију. Победио је Мајкла Вајта са 10:9, потом и Алија Картера, у четвртфиналу прекинуо пут Алана Мекмануса, после чега је уследио тријумф над Нилом Робертсоном.
Сан је био веома близу, али је у том тренутку остала најтежа могућа препрека на путу – Рони О'Саливен, најталентованији играч који је икада узео штап у руке.
"Увек желите да га избегнете у раним фазама турнира, али ако желите да га победите, желите то да учините у финалу", отворен је био Селби.
Лакше је било рећи него учинити јер је 'Ракета' освајала пехар последње две године и никада није губила у финалима у Шефилду. Марк је знао да мора да почне добро и, како то обично бива, десило се потпуно супротно. Пресликана прича из најскоријег финала – губио је 3:8, онда и 5:10 и мала група оних који су му давали шансу пре финала, постајала је све мања.
Селби је константно себи говорио да настави да верује, да настави да се бори и држи у прве две сесије, колико год је то било могуће. На 5:10 је у себи изговорио да у снукеру једна кугла може да промени читав меч и дочекао је своју прилику.
Последња два фрејма првог дана је добио и 'моментум' је тада прешао на његову страну.
"Само сам желео да смањим на 7:10. Рони је био на неких 70-80% своје игре и знао сам да, ако добијем последња два фрејма првог дана, освојићу турнир. Рекао сам пријатељима и породици да сам веома задовољан таквим исходом пред други дан".
При резултату 11:11 О'Саливен је промашио тривијалну розе куглу, а Селби са два тешка поготка стигао до предности пред одлучујуће вече. Одбранио се од свих напада ривала и у најтежим тренуцима приказивао најбољу игру. Сам је признао да је покушавао да не размишља о тренутку у којем се налази, већ да само иде по своје ударце.
Одлепио се на 17:14, искористио промашај Енглеза и приликом једне плаве отворио црвене кугле. Изузетно тешку ситуацију на столу је рашчистио и дошао на корак од крађе фрејма која ће га сврстати у бесмртнике снукера. Међутим, више од тога му је значило што ће испунити обећање које је дао пре више од 15 година.
"Када сам 'чистио' сто у последњем фрејму, размишљао сам о свом оцу. Стигао сам до розе и црне кугле, и тада сам почео да мислим на њега. Није било шансе да промашим две последње кугле".
То је био тренутак у којем се сва жртва коју је поднео у младости исплатила, тренутак у којем је читав живот добио смисао и онај који је означио почетак нове ере у светском снукеру – ере Марка Селбија. Иако због 'клетве Крусибла' наравно није одбранио трофеј следеће године, у наредне две је успевао то да учини, притом освајајући и оне пехаре са других великих турнира.
Оно што га тренутно одваја од осталих играча на туру јесте чињеница да је свестан да може да побеђује и када не игра добро. Подсећа мало на Новака Ђоковића из најбољих дана – поседује изузетну дефанзиву, стабилност да изнова и изнова доводи супарнике у снукер позиције, али када крене у брејк, један је од најатрактивнијих људи за столом и свака прича да је досадан, а има их много, пада у воду.
"Некада не играм најлепши снукер за око, али је ментална јачина моја велика предност".
Последња два успеха у Шефилду је гледала и његова ћерка Софија Марија коју је са супругом Вики добио у новембру 2014.
Шта су највећи рекли о Селбију?
Титулом у 'Крусиблу' учврстио се на првом месту светске листе снукераша са више од дупло више поена од другопласираног Џона Хигинса. Човек који је два пута у каријери комплетирао хет-трик највећих трофеја у овом спорту (Отворено првенство Велике Британије, Мастерс и Светско првенство) и сада је само питање колико ће рекорда оборити..
"Селби је на нивоу највећих свих времена. Нисам играо са Дејвисом док је био на врхунцу, али је било суђено да буде играч против којег је увек тешко. Хендри је снукераш друге врсте, баш као и Рони О'Саливен, али Марк је најтежи противник са којим сам се суочавао. Доминираће у догледној будућности, сигурно. Рони и ја смо у четрдесетим годинама, и даље смо добри играчи, али нас године стижу. Нил Робертсон, Џад Трамп и Динг Ђунхуи морају да га изазову. Потребно је да их овај финални меч учини жељним да се врате за сто и тренирају", рекао је поражени Хигинс и додао:
"Без икакве сумње, Марк ће освојити још светских титула. Може да буде изазивач Стивену Хендрију, који је рекордер са седам трофеја – у то стварно верујем. Као да је од гранита, изузетно је тешко играти против њега".
Хендри важи за најбољег играча икада, осим освојених титула, осам узастопних сезона је био на челу светске листе, али је сада добио наследника који има прилику да га престигне.
"Селби игра ову игру као победник. Чвртсина коју његови противници морају да имају и стрпљење које треба да покажу како би га победили су невероватни. Неколико пута сам се састао са њим, био је сјајан снукераш, али је сада много бољи".
Шкот верује да не постоји много играча који могу да се такмиче са Селбијем у овом тренутку.
"Има ту ауру некога ко изађе до стола и зна да ће победити. То је нешто што сам ја имао деведесетих година прошлог века. Он не губи фрејмове. Има много самопоуздања и вере да је за класу бољи играч од свих".
Одмах иза Хендрија, на историјској лествици налази се Стив Дејвис, који је млађег сународника назвао "најбољом снукер 'животињом' када је реч о директним дуелима".
"Када се осврнемо на квалитет играча који су конкуренти за титулу, невероватно је да имамо доминантну личност која увек стигне до краја. Селби је изузетан играч и још бољи противник. Како би био скинут са врха, потребно је да неки млађи момак искочи и да буде бољи у свим сегментима игре од Селбија", казао је Дејвис.
Џон Парот, шампион из Шефилда 1991. године, нашао је још један погодан атрибут.
"Сваки сегмент његове игре је врхунски – дефанзива сјајна, невероватни 'сејфти' ударци, зна када да одустане, када да нападне или разбије кугле. Његов темперамент је маестралан, то му је највећи адут у каријери. Када је у питању директан дуел, Селби представља 'савршену машину'. Формат Светског првенства му одговара, дуги мечеви одговарају његовој игри и постаје све бољи како сусрет одмиче".
Међутим, можда и најбољи опис Марка Селбија дао је Рони О'Саливен који је 2014. доживео први пораз у финалу.
"Ако желите да освајате рангирне турнире, морате да играте као Селби. То је нови, модеран начин играња – смртоносни снукер".
А када чујете речи уз уста оваквих величина, ништа више не треба додати. Ништа осим тога да се осмех поново вратио у град.
Тхе Јестер фром Леицестер
Марк Селби један је од најзанимљивих појединаца на туру – увек је расположен за разговор и шалу, а није му страно ни да запева на прославама пре и после такмичења. Због тога је и добио надимак 'Шаљивџија из Лестера'.
"Током пута ка финалу Светског првенства 2007, водитељ програма Ричард Берн ме је најављивао као 'Убацивач кугли из Лестера' (Леицестер Поттер), па ми је рекао да морамо да нађемо неки бољи надимак јер сви остали играчи имају неки смислен. Предложио је 'Шаљивџија из Лестера' (тхе Јестер фром Леицестер) и ја сам прихватио. Одлично описује мој карактер. Увек се шалим када смо у свлачионици, а и римује се".
Милионер из блата
Наградни фонд Светског првенства повећан је у односу на прошлу годину и ове је износио 1.750.000 фунти. Шампиону Селбију припало је 375.000 енглеских новчаница, Хигинсу 160.000, док је награда од 10.000 фунти за највећи брејк отишла у руке Ронија О'Саливена, који је против Динга Ђунхуија нанизао 146 поена. Нови чек значи да је Марк током једне сезоне освојио скоро милион фунти, што никоме до сада није пошло за руком.
"Само је тренирао, тренирао, тренирао... "
Вили Торн, Малколмов брат и до пре коју годину највећи снукераш у Лестеру и околини, имао је прилику да из прве руке прати одрастање нове звезде. Сада може поносно да каже да је највише захваљујући њему спорт добио конкурента који може да обори најважније рекорде.
"Малколм је водио рачуна о његовој каријери и финансирао одласке на турнире. Марк је био најпосећенији играч снукера којег сам видео у свом клуб. Дошао би око 9 или 10 сати ујутру и тренирао по осам сати, од којих је пет било без ичијег надзора. Није био природни таленат, али је толико удараца вежбао на свој начин. Само би тренирао, тренирао и тренирао. Један је од играча који најбоље 'разбија' на почетку партије, а што се тиче тактичке игре, по мом мишљењу се налази у топ 3, заједно са Џоном Хигинсом и Стивом Дејвисом. У том сегменту игре су најбољи од краја ере Реја Риердона и Џона Спенсера. Селби је играч прве класе, видим га као неког ко може да буде на врху у следећих четири-пет година, као и да освоји још много рангирних титула", рекао је Торн.
Породица окупљена око стола
Марк није једини члан породице који се поред билијарског стола осећа природно. Његова супруга Вики је скоро деценију играла билијар са осам кугли на међународном нивоу, освојила је готово све женске турнире осим Светског првенства, укључујући и национално првенство Велике Британије.
Упознали су се током једног турнира и почели да се забављају, а како сами кажу, она га је потпуно променила. У августу 2010. је запросио на гондоли у Венецији, иако не зна да плива, да би се пар венчао годину дана касније у Канкуну. Пар је добио ћерку Софију Марију 11. новембра 2014.
Због свог искуства и знања шта у ком тренутку треба радити и како реаговати на одређене ситуације у спорту, она му представља највећу подршку и ослонац у каријери. Омиљена активност у слободно време им је, логично, играње билијара и није необично да Вики буде успешнија од свог супруга.
Отац и таст заједно на небу...
У кући Селбијевих породица је увек на првом месту, зато је Марку тешко пао и одлазак оца његове супруге.
"Отац од Вики је био веома болестан 2014. када сам освојио прву, а нажалост, пре годину дана смо га изгубили. Било је тешко јер је цела породица дошла, а тај један део слагалице је недостајао. Претпостављам да ме посматрао при резултату 4:10 и навијао да успем, док је испијао пиће са мојим оцем".
Осим бављења снукером, Марк Селби је био изузетно успешан у билијару са осам кугли. Први новац зарадио је бавећи се том врстом билијара, а у јулу 2006. године је савладао Дарена Еплтона 11:7 и постао шампион света у билијару са осам кугли. Занимљива ситуација догодила у фебруару 2015, када је учествовао у финалном турниру кинеског билијара са осам кугли. Одмах након финала је одлетео у Берлин, где је дан касније играо први меч са Ентонијем Мекгилом и победио. Погађате – освојио је и тај турнир!
"Лудост! Припрема за Берлин није могла да буде лошија. Нисам имао никаква очекивања, нисам тренирао пре турнира".
Извор: Б92
Коментари / 0
Оставите коментар