Ђурђевдан у Семберији

Бројни ђурђевдански обичаји у Семберији, подмајевичком крају и Подрињу везани су за здравље, бирићет, родност и за долазак прољећа.

Република Српска 04.05.2017 | 13:00
Ђурђевдан у Семберији
Припрема за њих почињу још крајем априла, а све се завршава ђурђевданским уранком шестог маја.

Већ крајем априла и првих дана маја себерски пољопривредници почињу припреме за обиљежавање Ђурђевдана који је посвећен светом великомученику Георгију. Ђурђевдан празнују сви - они којима је он крсна слава али и они којима то није. Због тога постоји и велики број обичаја који се упражњавају поводом овога празника.

Први посао јесте обилазак шума да се пронађе највиткије стабло дрвета јове или јохе, а у Семберији познатог као јошика. Ријеч је о дрвећу које расте високо, право је и има глатку и сјану кору. Јошиково дрво сјеку момци, слично као и божићни бадњак, па се доноси уочи Ђурђевдана у центар села, на раскрсницу путева и укопава се.



При врху стабла постави се крст, а младо дрво се украси цвијећем заставом или дугим бијелим дјевојачким пешкиром.

Чину постављања јошике присуствује све село, а то се обаља уз пјесму, игру и весеље. Вјерује се да младо јошиково стабло штити село од болести, олује, похара и свих других невоља све до наредног Ђурђевдана.

Упоредо са одабирањем јошиковог, заштитничког дрвета, људи овога дијела Републике Српске, али и у Срему и Мачви, бирају и највиткије младице љеске, од које уочи Ђурђевдана праве крстове и постављају их на дворишне капије, изнад врата свих згарада у домаћинству, на њиве, у воћњаке, пчелињаке и торове.

Такође се вјерује да љескови крстови имају заштитничку моћ, а скоро је да нема капије у овом крају која није украшена овим симболом. Најважније код овога обичаја јесте да љескови крстови освану на Ђурђевдан на мјестима намјењених за њих. И они се чувају пуну годину дана.

Уочи Ђурђевдана обичај је да момци сјеку цвијеће дјевојкама, углавном милодух, којег је некада и највише било око сеоских кућа. У наше вријеме , када скоро свако двориште има уређене цвијећњаке са великим бројем разних садница, чак и раритетних, момци уберу цвијет како не би правили штету у перивојима.

Сјеча цвијећа је својеврсно надметање момака и родбине њихових дјевојака. За младића који успије, упркос што се те ноћи цвијеће чува, да исјеку милодух или уберу цвјет, значи да много - првенствено да ће се те године оженити. Обичај је да момци сјеку цвијеће само својим изабраницама. Ако не успије у намјери онда цијелу годину дана момак је изврнут подсмјеху и задиркивању дјевојке.

Исјеченим милодухом момци су украшавали своје капије, што је био сигуран знак да се те године припрема свадба.
Ђурђевдански уранак у новије вријеме се све мање упражњава у облику у коме је некада настао, јер сада нема изворишта и вирова у којима су се у ђурђевданско праскозорје тајно купале дјевојке. Додуше, и сада постоји уранак (устајање када се дијела ноћ и дан, много прије изласка сунаца), али се не одлази на ритулно купање.

И у овом обичају изражено је надметање младих. Дјевојкама је циљ да се искраду и да се наге окупају изворском водом или у ријеци, виру или потоку, како би цијеле године биле здраве и једре, али и поносно што су надмудриле момке и неопажене од њих се окупале голе.

Момци су, пак, још иза поноћи обилазили мјеста погодна за ђурђевданско купање дјевојака, да скривени иза младог лишћа, посматрају купање дјевојака, а уз то настојали су и да им украду одјећу.

Посматрање нагих дјевојака и крађа одјеће често и није било безазлено, јер се сматрало да се тим чином насрће на углед и част дјевојке, па је било и великих размирица, понекда и кавге.

У неким селима на ђурђевданско јутро чобани су први пут изгонили стадо на пашу, а онда су на испашишту приређивали чобански ђурђевдански ручак, углавном: сир, кајмак, проју, суво месо, качамак...

Ђурђевданске свечаности завршаване су ломљењем славског колача у кућама које славе светог Георгија, а за софрама су били сви - гости и домаћини, јер се каже да пола Семберије слави Ђурђевдан, а друга половина су гости.



Ђурђевдан је веома честа крсна слава у овом крају, а донијели су је преци садашњих Семберсца из старог краја, из Херцеговине, у којој је, такође, Ђурђевдан честа и породична слава.

Како је некада било у старини тако је и сада у новом завичају. Како било тако остало - с кољена на кољено.

(БН телевизија/Тихомир Несторовић)

Коментари / 0

Оставите коментар