Успјешан пјесник и романописац

Након шест објављених збирки пјесама, 78. годишња књижевница Миља Тутњиловић из Српца представила се и прозним дјелом „Младе душе“, чиме је, према мишљењу критичара, показала да се веома успјешно сналази и као романописац. Прије седам година објавила је први роман под називом "Мирис сијена", који је наишао на изванредан пријем код читалаца, а најновији роман, необичне тематике, „Младе душе“ представља право књижевно откровење.

Република Српска 02.05.2017 | 22:11 Њени главни јунаци су  становници Дома стараца, који су у позним годинама заокупљени животом из младости, боље речено живе у прошлости, само мало у садашњости, а најмање у будућности. Професор српског језика и књижевности Гордана Дјукић, предсједница србачке Просвјете и један од уредника књиге, рекла је да ће Миља Тутњиловић својим књижевним стваралаштвом остати упамћена за сва времена.

Посебно се осврнула на један цитат у књизи, у коме ауторка тражи и, углавном, налази одговор. „Шта стоји измедју радјања и смрти? Проходавање, лебдиш, летиш, падаш док не нестанеш, и незнаш да ли си живио или сањао“. Миљин живот је спој свега тога. Бог јој је помогао да преживи логоре и тудје куће, а затим да заснује своју породицу, оствари се као супруга, мајка, бака и прабака, и доживи да буде поштована у друштву“, нагласила је Дјукићева.

За Миљу Тутњиловић, књижевник Жарко Шарић је казао да је она родоначелница женске књижевности у Српцу, јер уз њу женски књижевни клуб у овом граду чини још десетак углавном младих, перспективних писаца. Читајући роман „Младе душе, по Шарићевом мишљењу, може се стећи утисак да је тематика, рјечник и стил писања веома једноставан, али то се мишљење ствара код онога ко површно прелази преко исписаних редака.

„Свака њена мисао је јасно и прецизно изречена и отвара маштовитом читаоцу простор да је развија и надоградјује. Стиче се утисак да се ауторка није много намучила да започне причу о младим душама у времешним тијелима“, рекао је књижевник Жарко Шарић.

Ауторка романа Младе дуже  у својој књизи је окупила групу људи различитих животних искустава и судбина који су окупирани истим проблемима, од егзистенције па све до краја животног вијека, враћајући се, углавном у вријеме младости. Ипак, свјесни су да су на крају овоземаљског пута.

„Ауторка у књизи спомиње смрт као нешто чега се не треба бојати и над чим не треба кукати, јер оног тренутка када смо се родили смрт нам је свима била предодредјена“, рекао је професор српског  језика и књижевности Крсто Чавор и нагласио да је то Миља на најбољи начин објаснила кроз своје ликове.



„Овај роман започела сам писати још 1958. године, а онда се удала и затруднила. Након 16 поглавља, књига је пала у заборав. Прије неколико година сам је пронашла  и завршила, што ми није било тешко јер ми је идеја водиља тог романа остала у глави. Сретна сам што сам, ево, дочекала да други роман представим јавности“,  истакла је Миља, која се, поред писања, бави и сликањем.

Насликала је око 50 радова, углавном, техником уље на платну, са мотивима природе, а ту је и неколико портрета.

Ова књижевница ни у најтежим тренуцима живота није клонула духом, а њен буран и тежак животни пут у младости били су  и инспирација за пјесме, које је, прије укоричења, објављивала у дневним листовима и часописима широм бивше Југославије.



Ту су збирке пјесама: Ломнине, Немири, Дјеца Козаре, Из крви у слободу, Живјети сањајући и Последње зрнце крви. 

Миља је родјена 1938. године у селу Медјуводје код Козарске Дубице и умјесто да као друга дјеца срећно расте у свом завичају, стигао је крвави рат 1941. године. Отац Никола је погинуо на Козари, а усташе су је са осталима одвели у логор Церовљани, потом у Јасеновац, па у логор Бјеловар са мајком Вајком, сестром Станом која је имала  осам година.

„Мајку, која је била у другом стању, усташе су вратиле у Јасеновац гдје је умрла у великим мукама. Мене је из логора Бјеловар преузела породица Носек из оближњег села Тук, гдје ме је касније пронашла мамина сестра Стана и одвела у родно мјесто“, каже Миља. Потом слиједи боравак по домовима за сирочад, завршетак основне и средње школе  за бабице у Сарајеву, гдје је једно вријеме радила у сарајевској болници, потом у Броду и на крају у Српцу. У инвалидску пензију отишла је 1983. године са 26 година радног стажа.

Открива нам да је већ  за штампање припремила нови роман под називом Коцка, а у рукопису је још један, не откривајући  тематику и назив.  Упркос позним годинама, Миља нема намјеру да прекине писање. Каже, када се прича створи у глави, сједа и пише, готово у даху. Као да јој неко диктира. Тако је било и код првих пјесама написаних у четрнаестој години живота. Ликови у роману Младе дуже су измишљене, каже, али је само истинита прича коју јој је испричала другарица Раза о својој мајци и која је на њу оставила снажан утисак. Миља припрема нова, пријатна књижевна изненадјења!

(БН /С. К.)