Како је пропао "Херкул" пројекат

Три најјача пословна човјека на тлу бивше Југославије, власник Агрокора Ивица Тодорић, власник Делта Холдинга Мирослав Мишковић те творац и предсједник управе словеначког Мерцатора Зоран Јанковић састали су се 2006. године у Београду. Затворени састанак фараона регионалног бизниса одиграо се на врху Делтина небодера. Састанак је - открио је београдски Недјељник - трајао шест сати. Обиловао је жустрим препиркама, које су често биле на самом рубу свађе.

Регион 02.05.2017 | 21:45 Ипак, три мушкетира осмислила су контуре употребљивог плана. Сједиште нове мегакомпаније, какву ови простори нису никад имали, а требала се звати Херкул, требало је бити у Београду, комерцијала у Загребу, а финансије у Љубљани. Таква би гигантска компанија - чије је име било одговарајуће робусно - покривала велики простор ЦЕФТЕ, од Јадрана до Молдавије, и не би имала озбиљну конкуренцију.

Но план је пропао.

Медији су дуго нагађали зашто, а Недјељник је открио како су словеначке аспирације биле неприхватљиве Тодорићу и Мишковићу. Зоран Јанковић је, наиме, захтијевао да Словенија добије половину власништва над Херкулом, док би Тодорић и Мишковић имали по 25 посто. Тодорић и Мишковић су, пак, мислили да власништво компаније треба подијелити на три једнака дијела.

Подсјећали су Зорана Јанковића да он није власник, попут њих двојице, него само представник Словеније, али Јанковић није желио пристати на подјелу власништва по трећинама. Словеначка влада ускоро је смијенила Јанковића, а он је признао да је био у криву и да је компаније требало спојити према моделу трећинског власништва. Рођење нове компаније требало је бити назначено и посебним хемијским оловкама на којима је био угравиран логотип ХЕРКУЛ.

Директор Мерцатора оставио је једну такву оловку чланици управе с надом да ће уговор једног дана бити потписан... Тај дан, међутим, никад није дошао. Аналитичари мисле да је на тај начин прокоцкана можда и највећа шанса регионалне економије од 1945. до данас. Херкул би освојио тржишта која ни Мерцатор, ни Агрокор, ни Делта нису могли ни примирисати, попут - међу осталима - руског, што би дало неколико позитивних ефеката.

Овдашње би пољопривреде, али и привреда у цјелини, добиле моћну полугу, а формула "све главе на куп" готово сигурно би спријечила Тодорићеву катаклизму, која је имала темеље искључиво у Тодорићеву специфичном стилу пословања. Он се, наиме, од 1990. године па до данас непрестано ширио, не желећи се никад - без обзира на могуће ризике - одрећи ни једног дијела свога царства. Кратка анамнеза Агрокорове болести показује нам сљедеће.

У тренутку кад је Агрокор куповао Мерцатор, словеначки је трговачки ланац имао 1,4 милијарде евра дуга. Ивица Тодорић платио га је 544 милиона евра, мада је прије тога био спреман дати и пуно више, али Словенија није допустила продају. У међувремену су Словенци схватили да је Мерцатор презадужен и неодржив, па су га продали невољеном Тодорићу по знатно мањој цијени. Агрокор је у тренутку преузимања био задужен 3,5 милијарди евра, што значи да је Тодорић преузимањем Мерцатора подигао дуг компаније на 5,4 милијарде евра.

То се показало неодрживим. Познаваоци прилика тврде да су пријатељи из предузетничке галаксије упозоравали Тодорића на неодрживост модела задуживања, но он је увијек понављао да нема другог избора. "Не само моја дјеца, моји унуци неће моћи вратити дуг", говорио је Тодорић. Највећи проблем Ивице Тодорића је што никад није надрастао имотске пословне хоризонте, додаје други његов познаник: "Он је, колико год растао, увијек остао налик на лика из ‘Просјака и синова’, и то га је коштало..."

Упоредна анализа преуређења Делте Милорада Мишковића - која је сад задужена око 150 милиона евра, а пријетила јој је фатална презадуженост - и Агрокора, чији је дуг око 6 милијарди, јасно показује гдје је, чак и без плана Херкул, био пут спаса за Тодорића. Делта се, наиме, у кризи рјешавала појединих предузећа, као баласта на броду, како брод не би потонуо. Делта се, пише Недјељник, ријешила Делта банке за 400 милиона евра, потом Делта осигурања (250 милиона), Макси групе (935 милиона евра) и Делта Цитyја за 205 милиона.

Мирослав Мишковић продао је четири компаније за двије милијарде евра, док је Република Србија за 3000 предузећа добила 2,8 милијарди евра.

Ивица Тодорић, међутим, није продавао ништа. Он је само куповао, куповао и куповао, и то на дуг. Надаље, он и породица задржали су управљање над компанијом умјесто ангажовања професионалних менаждера, који би за тако велику компанију могли бити узимани и из великих свјетских привреда, попут америчких или њемачких.

Неки тај модел зову "рођачком" економијом, други говоре о цронy капитализму (то је исто, само звучи ученије), трећи о ортачкоме моделу... У бити је ријеч о старој, договорној, нетржишној економији, у којој политичка елита господари јавним предузећима, концесијама и разним накнадама за пословне дјелатности, па се све исплативе активности додјељују уском кругу страначких фаворита. Агрокор је, то је посве јасно, био највећи и најразвијенији рептил у тој цронy мочвари, а не право приватно предузеће.

Он је без сустезања прекршио кључно правило доброг инвестирања, оно о омјеру властитих средстава и средстава из кредита, који би требао бити уравнотежен. Делта је сад консолидована, а Агрокору тек предстоји мучни посао ресетирања, који уопште не мора завршити успјешно. Већ је Алварезова екипа, која је у Агрокор ушла на позив Сбербанке и ВТБ-а, пронашла симптоме тешке пословне патологије.

Агрокор је - закључили су - презадужен, више од половине Конзумових продавница је нерентабилно, продавнице нису стандардизоване, бројне производње нису добро димензиониране... Што значи да ће у ресетовању компаније летјети многе главе, да ће се резати бројна радна мјеста и да ће цијена бити висока. Ивица Тодорић није добро примио ове налазе те је најурио Алвареза и његову екипу, одлучивши се уз помоћ Владе, а чини се и Брисела и Вашингтона, на државну интервенцију у Агрокор, која би могла силно закомпликовати ствар.

Тодорић притом није рекао: "Ево, дајем вам Агрокор", него: "Ево, враћам вам Агрокор". Најтачније би ипак описао ту трансакцију да је рекао: "Позајмљујем вам карамболирани Агрокор, вратит ћете ми га након поправка. Мени или мојим ортацима, то је посве исто". Држао овакав систем Ивица Тодорић или Марица Видаковић, Рамљак или Шкегро, сасвим је свеједно: бизнис остаје унутар породице У том је смислу занимљиво питање ко је све запошљаван у Агрокору. Одговор је јасан: а ко није!?

Та је компанија служила као депонија ислужених моћника који су, након што одраде своју политичку дионицу, транспортовани Тодорићу како би, за добру плату, без пуно зноја, одржавали политичке везе с влашћу или чекали високу пензију.

Какве су биле пословне референце тих људи? Јасно је: да су нешто ваљали, за њима би се тукли. Овако су одлагани у Агрокор. Компанија је тиме двоструко губила: добивала је лоше кадрове, па им је још морала плаћати високе плате. Таква је и ХГК, те многе агенције и јавна подузећа. Зато тонемо.

Без тржишне утакмице немају шансе ни хрватска предузећа ни кадрови: најбољи морају ван јер су све важне позиције у Хрватској резервисане за подобнике. "Леx Агрокор" носи у себи силне ризике. Неки припадници инвестицијске заједнице у Хрватској вјерују како је Агрокор изузет од класичног модела, у којему посрнулу компанију преузимају и санирају они који су јој посудили новац како би сами из ње извукли оно што се извући може, рачунајући на то да ће за све настале штете платити држава.

Рат изневјерених кредитора с Владом већ је почео. Руске су банке најавиле продају Агрокорова дуга фондовима - такве дугове по ниској цијени преузимају "стрвинарски фондови", па онда суђењем настоје добити што више - што је исто као да ваш дуг према банци неко прода утјеривачима.

Стрвинарски фондови су знали отјерати и цијеле државе у банкрот, а имајући на уму пословичну непособност државе у арбитражама и међународним споровима, није тешко закључити каква нас судбина чека ако крену тужбе великих, јаких фондова, чије интересе заступају највеће адвокатске баракуде. Агрокор, поврх свега, нема довољно новца чак ни овако изолован од својих вјеровника, па ће након туристичке сезоне бити присиљен тражити кредите.

Хрватске банке су толико изложене према Агрокору да му новац више не смију давати, руске банке могле би се повући, западне банке су под знаком питања, па је најлогичније очекивати распродају "крунских драгуља" из Агрокора по не претјерано добрим цијенама, дакако, ако се прије тога ријеше сложене мреже међусобних јамстава и судужништава. За Агрокорове кредите, поврх свега, сигурно нису надлежни судови у Загребу или Горици.

Пројект Херкул није остварен. А Аугијеве штале чисти немоћни Владин повјереник што значи да није паметно бити оптимиста.
 
Аутор: Борис Рашета  
(СБ)