Ведра јутра Козаре и Семберије

Чудне ли су људске судбине. И њихови животни путеви. Преплићу се, увијају се, савијају и исправљају, па опет све изнова. У круг, или у правој линији. Онако како се коме предодредило самим рођењем.

Република Српска 30.04.2017 | 14:12 На тако нешто човјек, појединац не може да утиче. Тако не бива. То са судбином одвија се мимо знања, жеља и воље људи. Негдје изнад њих. Можда и у самим небесима. Али и у генима. У породичним ланцима, па све зависи ко је и каква фамилијарна карика у њима.
Човјеку само преостаје да корача својим путем, да савија животне кругове, да их не замрси и не изгуби. Остаје му само да иде. Да корача, памти и живи.

Тако је и са Здравком Згоњанином Баћом. Он је рођен је у Великој Жуљевици код Новог Града, подно легендарне планине Козаре, живио је у Сарајеву, а сада је Бијељини. Стихом, прозом и фотоапаратом биљежи аутентичне слике о људима и догађајима у свим својим завичајима.

И он је ишао својим путем. Из једног у други животни круг је улазио је и сналазио се у њима. У животу овога Козарчанина по роду и поријеклу, Мајевичанина по тазбини, а Семберца по новом огњишту, много тога се догађало неочекивано и изненада - оштро и силовито. Мимо његове жеље. Неочекивано. Изненада. Од срећног, раног дјетињства, па до дјечачких крвавих ратних страдања у козарској епопеји. Само га је усуд спасао да не доживи судбину хиљада његових вршњака - козарачке дјеце - љета 1942. године. Или је то учинила сама васиона.

Касније му је живот ишао уравнотеженим током. Додуше, било је поново страдања, бјежанија, опасности и невоља, али су оне остале иза њега. Сада је узоран отац и брижан дјед. Успомене на све то што му се у животу догађало никада нису ишчезле. Здравко их је покупио, инвентарисао их одредио им је мјесто у својим сјећањима које им припада, па им се сада покаткад врати. одужи им се и захвали што су га окалиле за све касније, додуше мање опасне, тренутке које је имао у животу.



Животно преплитање успомена, њихово настајање, низање и чување, онако како су наилазиле по њерговом усудном редослиједу, почело се Баћиним рођењем 1937. године у гласовитом селу Велика Жуљевица. Прва сјећања су текјла онако како се то догађало свој дјеци на Козари и подно ње – срећно, разиграно и распјевано на пландиштима и лиовадама, на збориштима и прелиштима, уз огњишта и тамбурицу. Идилично. Горштачки. Козарачки. Крајишки. Касније их је потоњи књижевник слагао у риме и приче, али, бар оно што је остало од њих након крваве догађаја на Козари 1942. године, пресликао на фотоапарат. Све то чува од заборава.

А онда, како то бива на поносној Козари, услиједила је усудна смјена догађаја у Баћином животу - козарачка епопеја. Збијегови, страдања, јауци, крв, страх... Све одједном и ненадано. Имао је тада само шест година када су усташе у неизвијесност потјерале велики збјег са Козаре - жене дјецу, старце, болесне... У тој колони која је водила право у пакао - у Јасеновац - била је и уплакана и уплашена, али љупка дјевојчица из фамилије Грубљешић, Баћина комшиница, потоња глумачка дива Божидарка Фрајт.

И опет неочекивано - Баћо испада из запрежних кола пуних козарачке дјеце поведених у пакао. Срећом у свеопштој гунгули то нико није видио. Нису га примјетили ни крволочни гониоци Козарчана - сакрили су га облак прашине од бројних запрега и дуге колоне заточеника и густа козарачка шума - остао је на родној Козари.

Живот иде даље. Козара и Поткозарје видају крваве ран. Ријетки преживјели излазе из земуница, из густиша и скровишта, па се враћају на попаљена огњишта. Окупљају се, помажу једни другима, траже нестале... Настају за Здравка неке нове, чудновате дјечије слике завичајне у родној Великој Жуљевици, сада опустјелој, утихлој и попаљеној, па се поново, као и оне прије њих, срећне и безбрижне, урезују у дјечије памћење - сада опоре, болне и горке.

Додуше, понека, ипак, бива лијепа, па је мали Згоњанин "трпа" у своју шареницу успомена. међу њима су пронађени предмети на згариштима - рударске лампе, момачки штап кошије Грубјешића, Божидаркиног оца (и сада га Баћо чува у Бијеqини), тамбурице и торбе, али и крушке медваке - ведра козарачка јутра.
Онда, опет усудно - неочекивани али обавезан одлазак дјечака у бијели свијет- школовање у Сарајеву, а онда службовање у Тузли и Сарајеву...

Поново се редају животне слике из нових завичаја, па се, као и све оне раније, слажу у Баћиној шареници. Сада су скоро идиличне али су Козара и Козар~ани су увијек у њима - искрени, отресити, одлучни, присни и доброћудни. У шареници његових успомена сада су још и Мајевичани и Семберци, такође, милени као и његови Козарчани, јер има много сличности између Козаре и Мајевице, Поткозарја и Семберије.

Топла су огњишта и тамо и овдје у близини Дрине, укусне су и крушке, јабуке и шљиве, исто су им питке ракије, ведра су им и јутра.
А шареница се сада, шездесет и више година након козарачке епопеје, напунила до врха. Баћо је одлучио да у њих уведе реда, да посмреми успомене слично онако како то дјевојке чине са својим рухом. Почео их је полако и пажљиво слагати у најинтимнији дио своје душе. Скоро побожно. Прво су Крајишке успомене, а потом и све остале - кренуо је кратким приповијеткама о успоменама на своје Крајишнике.

И данас, кад год дође у родни крај, воли проћи мјестом гдје је била кућа старе Стане Прокине. Ко зна, можда је баш та бака била списатељица његове вјере у љубав, па јој зато увијек у цркви запали свијећу, али и за душе његових Козарчана, драгих му ликова који се више нигдје не могу срести на овоземаљским путевима и раскршћима.
Редале су се тако успомене, а књижевник Баћо их је претакао у стихове:

Три су ријеке у моме завичају:
Уна бистра к'о суза у оку,
Стрижна модра, Сана сребрнаста.
Крајину су водом опасале,
Грмеч љути, Просрару планину
и Козару, мајку прослављену.

О Згоњаниновој поезији књижевник Вук Крњевић, поред осталог, записао је и ово:
Као човјек великог животног искуства Здравко Згоwанин је у својим лирским записима тежио, и успјевао, да васпостави аутентичну сликовитост првобитних догађаја и у младости и у зрелости а, нарочито, у дјетињству.

Баћин земљак књижевник Драган Колунџија записао је:
Док читам песме Здравка Згоњанина - Баће, песме препознатљивих слика и звука, ја их видим и чујем, осећам и разумем, прихватам и не прихватам, поздрављам и критикујем, хвалим и кудим, бирам и зрно од кукоља одвајам.
Причом, али више стихом Баћо Згоњанин је претако и редао успомене из своје шаренице и о модрој Мајевици, плодној Семберији, плаховитом Подрињу, благородној Војводини...
Зналачки је средио све своје успомене. Све потаман и на мјесту које им припада. Објавио је неколико збирки пјесама и кратких прича, а онда се латио фотоапарата.

У ствари, можда је својом "сменом" прво и почео сређивање шаренице успомена. Најприје је фотографисао своју обновљену родну кућу у Великој Жуqевици, а потом многе мајке Козарчанке у црном, дједа по мајци Луку Љиљка, Згоњанинско раскршће, Вујановића кућу у Жуљевици, а онда је кренуо даље - фотографисао је све што му је било у Шареници: куће на Романији, на Мајевици и у Семберији, овчаре номаде на Мраковици испред истоименог козарачког хотела, затим авион у Међувођу, полазак у сватове, карбитуше лампе, рударе из Љешана, Тобут на Мајевици, ријеку Сутјеску, козарачку и мајевичку ношњу, Скадарлију у јесен, драге пријатеље, књижевнике...
Стотине фотографија. Све документарне, аутентичне. Има их има доста и умјетничких, са високим степеном квалитета. Баћо се, ипак, одлучио за документарне снимке.

Можда се то због његовог сређивања успомена. Настала је тако читава галерија. Има их на стотине.
Када се окане стиха и фотографске бленде, Баћо се у равнини равној, у Семберији, или у Прибоју на Мајевици, лати крајишке тамбурице, па јој пребира жице. Слаже кајду за кајдом. Слива их у праву правцату крајишку симфонију, а онда ненадано груну и дрчне мајевичке арије уз тамбурицу са Козаре.
Козарачка тамбурица не јеца. Она се горди.
Снажи онога које је свира и ко је слуша, па и кад слаже и мајевичко-семберијски напјеве.
Тако настају звуци и стихови ведрих јутара свих завичаја Баће Згоњанина.

БН телевизија