Видић од А до Ш: Нисам их тукао намјерно!
Плус још много анегдота попут оне да је супруга преговарала с Ливерпулом. . . !
Фудбал 06.05.2017 | 23:00
“Много волим сир. Сир мораш да имаш уз сваки оброк“, смеје се прослављени српски штопер, не заборављајући да истакне и значај вина.
“Мораш да познајеш вино ако ћеш да будеш фудбалски тренер - о томе они причају кад се заврше утакмице“, наставља у добром расположењу.
Због вина и добра хране делимично се и одлучио са Милано. А како тамо проводи време?
“Желео сам да мало уживам у животу после дуге каријере. Играм голф, мало тенис, путовао сам. Почео сам сам да скијам, имам јаке ноге, па ми то добро иде. Радим неке ствари које нисам могао док сам играо. Није лоше ни да научиш италијански, мада бих морао боље, иако знам да га говорим. Али кад си старији плашиш се грешака. Кад си млад баш те брига. Моја три сина, сви су рођени у Манчестеру, имају 10, осам и пет година и сви причају италијански боље од мене. Хоћу да поправим и шпански“.
Ужива дакле, али из свих ових речи јасно се види да се полако припрема и за тренерски посао.
“За ПРО лиценцу учим у Енглеској. Тешко је, али се труде, предавања су држали Герет Саутгејр, Маурисио Покетино... Искрено, били су сјајни. Са мном у класи су и Ники Бат, Дејвид Џејмс, Најџел Клаф, Ворен Џојс... Учим, не журим. Играо сам на високом нивоу, познајем фудбалску материју, али нисам знао довољно о другим аспектима које мораш да имаш као тренер. О медијима, одговорности према играчима, психологији“.
О тренерској каријери ипак више ћемо кад она почне. О играчкој можемо сатима, данима, недељама... Живописна је то каријера била. Бескомпромисна борба. Сер Алекс Фергусон је једном приликом Видића описао као “оног што све време говори: извини, момче“. Јер Видићсе саиграчима извињавао после сваког оштријег старта на тренинга. А сваки је био оштар.
“Увек сам се извињавао кад бих неког ударио. Нисам их тукао намерно. Играо сам своју игру. Па и на тренингу. Нисам волео да ми било ко да гол, па нико против мене није имао попуст. Плус, играо сам против играча који су једноставно били пребрзи. Роналдо је био ту, Руни кад је био млађи, Луј Саха је био баш брз, Рајан Гигс на кратке стазе посебно. Ја сам учио на њима, они на мени. Сви су знали да ме неће лако проћи. Играч или лопта можда, али не обоје у исто време“, одговара Видић.
Још кад се упари са Риом Фердинандом? Можда и најбољи штоперски тандем у историји Премијер лиге
“Били смо баш различити и по карактеру и као играчи. Он је рецимо био на друштвеним мрежама много пре осталих. Убеђивао је и мене, али одбијао сам. Он је уживао у томе да дели мишљење са навијачима, али ја нисам као он“.
На терену ипак није било неусгласица.
“Он је волео кад се акција гради из одбране, волео је да иде напред са лоптом. Био је префињен играч. Ја сам био супротност. Волео сам да се браним. Један другом смо много помагали. Још кад сам дошао он ми је помогао да се скрасим, изводио ме неколико пута. Једном смо срели Двајта Јорка, не верујем да је он тада знао ко сам ја, али ја сам обожавао да гледам њега и Ендрјуа Кола. Рекао сам му то, вероватно је помислио да сам неки навијач“.
Прича се сама шири....
“Да, волео сам Кола и Јорка. Увек су се смејали и давали голове. Волео сам њихову енергију, а као млађи сам више волео да гледам нападаче него одбрамбене фудбалере. Гледао сам доста италијански фудбал, волео сам много Парму због Фаустина Асприље и Ернана Креспа. Фјорентина је имала два изузетна нападача у Габријелу Батистути и Руију Кости“.
Прва и највећа љубав ипак је Црвена звезда. Шампион Европе и света из 1991. године.
“Имао сам 10 година, сећам се јасно. Знао сам цео тим, фудбал је био мој живот. Мој родни град је удаљен око 200 километара од Београда, али било је тамо много навијача Црвене звезде - и Партизана додуше. Црвена звезда ми је била сан. Дарко Панчев, Роберт Просинечки, Дејан Савићевић, Владимир Југовић... Сећам се полуфинала против Бајерна у Минхену и победе од 2:1. Каква утакмица. После реми код куће 2:2. Снимио сам ту утакмицу на видео рекордеру и гледао је толико пута да је отац лудео, јер није могао да гледа никакве филмове. У финалу против Олимпика у Барију нису играли добро, али су победили и постали шампиони Европе. То сада не може да се деси у српском фудбалу. Велики успех је и пласман у Лигу шампиона. Мада Србија и даље производи веома добре фудбалере“.
Неизбежна тема кад светски медији говоре са српским спортистима - рат.
“Играо сам у Црвеној звезди те 1999. и знали смо да ће бомбе стићи дан или два раније. Чуле су се сирене, није било пријатно. Фудбал је стао. Једно вече сам преспавао и онда сам се вратио у Ужице на два месеца. Тужно. Падале су бомбе и у мом родном граду и у Београду. И по центру, једна је пала 200 метара од мог куће. Чуо сам велики прасак. Срећом, нико није погинуо. Мој отац је био недалеко, а ја ван града. Звао сам га да га питам да ли је у реду и био је. Имао сам 18 година и размишљао само о себи и оном што ће бити сутра. Да се то десило данас, био бих престрашен с обзиром да сам сад родитељ“.
Да се вратимо на фудбал. Четири године у Звезди, капитенска трака дупла круна, па Спартак из Москве као степеник више. Италијани су били упорни још док је играо у Србији. Па и после у Русији. Али много људи не зна да је звао и Ливерпул.
“Да, разменио сам пар речи на енглеском са Рафом Бенитезом. ’Добар дан, како сте, хвала...’ Такве ствари. Али моја жена је разговарала са Ливерпулом јер је знала енглески. Били су заинтересовани, али онда тишина наредних неколико недеља. У међувремену се појавио Манчестер јунајтед. Могао сам да бирам. Ферги је звао и мој пријатељ је разговарао са њим. Један једини пут да је Фери разговарао полако са мном. Разумео сам неколико речи. Рекао ми је да му се допадам, где ме је гледао, где бих играо. Био је прецизан и јасан. Јунајтед је био брз и све смо завршили за три дана“.
Није било лако на почетку. Напротив.
“Кад сам стигао у Манчестер, Ферги ме је покупио у Лаури хотелу и одвео у Радисон где је тада одседала Јунајтедова екипа. За столом смо били Луј Саха, Кристијано Роналдо, Микаел Силвестре и ја. Били су пријатељски настројени, али заиста сам се мучио на почетку. Они су већ играли заједно шест месеци, ја нисам прошао припреме. Нисам био спреман, физички ми је све тешко падало. Нисам био довољно јак, нисам играо фудбал са толико контакта. Првих шест месеци је био баш тешко. Патрис Евра је дошао кад и ја. Нисмо били спремни да играмо за Јунајтед. Ни физички ни искуствено. Тренингзи су били тешки, било је хладно“.
Чекај хладно? Па стигао си из Москве?
“Да, али се сезона завршила у новембру. Имали смо паузу, па припреме на сунцу у Турској. И кад је било хладно имао си сунце. А у Манчестеру они ниски облаци... Сер Алекс нас је послао да играмо за резерве на гостовању код Блекбурна. После 45 минута тренер Рене Муленстен нас је извео и рекао: ’Доста!’. Под тушем сам рекао Патрису: ’Шта смо ово урадили, где смо дошли? Биће тешко’. Људи су се питали ко су ови момци, ако не могу да играју за резерве, зашто сте их доводили за први тим? Било је баш тешко, али напорно смо радили, изучили лекције“.
Следеће сезоне већ друга прича.
“Тад је стигао и Мајкл Керик. Њега су потцењивали, а он је био веза између нас и нападача, доносио је равнотежу. Одличан тип и за клуб и за екипу. Никад се није стављао испред екипе. Роналдо и Руни су сазревали, Рио такође“.
Убрзо су стигли резултати. Премијер лига 2007. и 2008. године, па Лига шампиона 2008. кад је Кристијано Роналдо био најбољи играч Европе.
“Кристијано је видно напредовао из недеље у недељу. Знам то јер сам играо сваки дан против њега. И уз њега и ја сам напредовао. Ако би ме прошао схватао сам то као изазова за следећи пут. Ја сам учио, он је учио. Био је велики радник, остајао после тренинга да вежба шут и левом и десном. Људи мисле да је тај таленат дошао природно, али само поогледајте како сада изгледа, а колико је био мршав када је стигао у Јунајтед. Једва и да се повређивао. Много је тренирао“.
Нешто касније стиже и сада најскупљи фудбалер света Пола Погбе?
“Пол је имао само 17 година, али је био јак као што је и сада. Пол Сколс га је мустрао, тестирао, као и мене пре тога. Сколс је био ту да покаже колика је воља потребна за победу. Да нисмо пријатељи који су се скупили да би пикали фудбал, него да тренирамо као да смо на утакмицама. Ти удари мене, ја ћу тебе. И онда кад дође утакмица нисмо морали да се шалтамо на другачије размишљање, ми смо увек били у том такмичарком ритму. Били смо спремнији од други, више смо желели. Никог се нисмо плашили. Ни Барселоне на гостовању у полуфиналу Лиге шампиона. Нимало. Ми смо Манчестер јунајтед, спремни смо за свакога. Ако хоће да се побију - побићемо се. Ако хоће да играју - играћемо“.
У том полуфиналу са Барселоном баш је Сколс постигао једини гол.
“Имао је сјајан преглед. Најтежа ствар у фудбалу је да играш једноставно, а Пол је то радио. Чим би добио лопту видео је шта ће с њом. Играо је брзо, на додир или два са лоптом. Ако је имао шансу да шутне - шутнуо би. Имао је проценат успешности пасова од 85 одсто, што је ненормално за везисту, а играо је ризично, увек напред. Имао је и сјајан шут. Навијачи су му певали: Пол Сколс, он постиже голове“.
Видићу су певали: Немања, ооооо, он долази из Србије, све ће да вас ј...о побије.
“Обожавао сам ту песму. Није ме вређала. Говорила је само да поштују то што радим. Први пут кад су је певали нисам је ни чуо јер сам био концетрисан на терен. Неко ме је после питао. Кад сам чуо речи одговорио сам да је мало жестока. Наравно да нисам убица, нити су Срби такви, али сам ценио то што ми навијачи певају. Имао сам сјајан однос са њима“.
Врхунац каријере 2008. године. Енглески, европски и светски првак. Финале Лиге шампиона 2008. године у Москви против Челсија.
“Посебна утакмица, јер сам тамо живео, али нисам знао да ли ћу да играм или не. Био сам повређен две недеље раније, тренирао први пут ноћ пре утакмице. Ферги ми је питао како се осећам и да ли могу да играм, одговорио сам потврдно и рекао и је: ’Онда играш сутра’. Звучи једноставно, али није било. Нисам играо две недеље, тежак терен, а није пријатељска него финале Лиге шампиона. Примио сам баш јаку ињекцију против болова у цеваницу“.
На терену свађа са Дидијеом Дрогбом, нападач из Обале Слоноваче је искључен...
“Заборавио сам то, можда сам имао потрес мозга“, смеје се Видић присећајући се Дрогбиног шамара, али на инсистирање И-Ес-Пи-Еновог новинара наставља.
“Он је кренуо, хтео је да ме удари. Прво сам се питао: ’Шта то ради?’ После сам кренуо на њега. И ја сам испао глуп. И он. Никад после тога нисмо причали о томе. Шта има да се каже? Осим да смо ми освојили Лигу шампиона“.
Старо питање о најтежем противнику: Дрогба, Серхио Агуеро, Луис Суарез или Фернандо Торес?
“Дрогба би ти дисао за вратом све време. Нико нас није изазовао толико колико Челси. Било је тешко против њега, посебно на Стамфорду јер је терен мањи. Торес би ти увек створио шансу, људи ме увек подсећају на ону једну утакмицу... Али то је била једна утакмица. Кренуо сам да лопту ударим главом, предомислио се, погрешио, Торес је био у бољој позицији и погодио. Али Дрогба те је мучио све време. Мада никога нисам потцењивао. Увек сам се за утакмице спремао као да играм против најбољег на свету. Адебајор је био одличан првих шест месеци, тешко је било чувари и Робина ван Персија. Па Емил Хески, Виктор Аничеве, много тешких противника“.
Не крије да му је финале Лиге шампиона против Барселоне из 2009. у Риму утакмица која му је вероватно најтеже пала. Признаје да Јунајтед тада није био спреман за Месија и другове. Најтежа утакмица, тежа и од оне из 2011. године.
Све скупа ипак - Олд Трафорд и Манчестер јунајтед памтиће по успесима. Сјајне године за клуб. Мада ће неки, попут Жозеа Муриња, рећи да је и Премијер лига тада била слабија.
“Нек и јесте, ми смо били најбољи. Шта смо више могли?“.
А како сада гледа на Јунајтед? Без сер Алекса?
“Најважније је да тренер извуче оно најбоље из играча. Дејвид Мојес то није успео. Нити смо ми извукли најбоље из њега. Али и тај посао у Јунајтеду је веома, веома тежак. Очајнички сам желео да помогнем Дејвиду да успе. Нисам успео. Али вратиће се Јунајтед. Вратиће се“, уверен је Видић.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар