Vidić od A do Š: Nisam ih tukao namjerno!
Plus još mnogo anegdota poput one da je supruga pregovarala s Liverpulom. . . !
Fudbal 06.05.2017 | 23:00
“Mnogo volim sir. Sir moraš da imaš uz svaki obrok“, smeje se proslavljeni srpski štoper, ne zaboravljajući da istakne i značaj vina.
“Moraš da poznaješ vino ako ćeš da budeš fudbalski trener - o tome oni pričaju kad se završe utakmice“, nastavlja u dobrom raspoloženju.
Zbog vina i dobra hrane delimično se i odlučio sa Milano. A kako tamo provodi vreme?
“Želeo sam da malo uživam u životu posle duge karijere. Igram golf, malo tenis, putovao sam. Počeo sam sam da skijam, imam jake noge, pa mi to dobro ide. Radim neke stvari koje nisam mogao dok sam igrao. Nije loše ni da naučiš italijanski, mada bih morao bolje, iako znam da ga govorim. Ali kad si stariji plašiš se grešaka. Kad si mlad baš te briga. Moja tri sina, svi su rođeni u Mančesteru, imaju 10, osam i pet godina i svi pričaju italijanski bolje od mene. Hoću da popravim i španski“.
Uživa dakle, ali iz svih ovih reči jasno se vidi da se polako priprema i za trenerski posao.
“Za PRO licencu učim u Engleskoj. Teško je, ali se trude, predavanja su držali Geret Sautgejr, Maurisio Poketino... Iskreno, bili su sjajni. Sa mnom u klasi su i Niki Bat, Dejvid Džejms, Najdžel Klaf, Voren Džojs... Učim, ne žurim. Igrao sam na visokom nivou, poznajem fudbalsku materiju, ali nisam znao dovoljno o drugim aspektima koje moraš da imaš kao trener. O medijima, odgovornosti prema igračima, psihologiji“.
O trenerskoj karijeri ipak više ćemo kad ona počne. O igračkoj možemo satima, danima, nedeljama... Živopisna je to karijera bila. Beskompromisna borba. Ser Aleks Ferguson je jednom prilikom Vidića opisao kao “onog što sve vreme govori: izvini, momče“. Jer Vidićse saigračima izvinjavao posle svakog oštrijeg starta na treninga. A svaki je bio oštar.
“Uvek sam se izvinjavao kad bih nekog udario. Nisam ih tukao namerno. Igrao sam svoju igru. Pa i na treningu. Nisam voleo da mi bilo ko da gol, pa niko protiv mene nije imao popust. Plus, igrao sam protiv igrača koji su jednostavno bili prebrzi. Ronaldo je bio tu, Runi kad je bio mlađi, Luj Saha je bio baš brz, Rajan Gigs na kratke staze posebno. Ja sam učio na njima, oni na meni. Svi su znali da me neće lako proći. Igrač ili lopta možda, ali ne oboje u isto vreme“, odgovara Vidić.
Još kad se upari sa Riom Ferdinandom? Možda i najbolji štoperski tandem u istoriji Premijer lige
“Bili smo baš različiti i po karakteru i kao igrači. On je recimo bio na društvenim mrežama mnogo pre ostalih. Ubeđivao je i mene, ali odbijao sam. On je uživao u tome da deli mišljenje sa navijačima, ali ja nisam kao on“.
Na terenu ipak nije bilo neusglasica.
“On je voleo kad se akcija gradi iz odbrane, voleo je da ide napred sa loptom. Bio je prefinjen igrač. Ja sam bio suprotnost. Voleo sam da se branim. Jedan drugom smo mnogo pomagali. Još kad sam došao on mi je pomogao da se skrasim, izvodio me nekoliko puta. Jednom smo sreli Dvajta Jorka, ne verujem da je on tada znao ko sam ja, ali ja sam obožavao da gledam njega i Endrjua Kola. Rekao sam mu to, verovatno je pomislio da sam neki navijač“.
Priča se sama širi....
“Da, voleo sam Kola i Jorka. Uvek su se smejali i davali golove. Voleo sam njihovu energiju, a kao mlađi sam više voleo da gledam napadače nego odbrambene fudbalere. Gledao sam dosta italijanski fudbal, voleo sam mnogo Parmu zbog Faustina Asprilje i Ernana Krespa. Fjorentina je imala dva izuzetna napadača u Gabrijelu Batistuti i Ruiju Kosti“.
Prva i najveća ljubav ipak je Crvena zvezda. Šampion Evrope i sveta iz 1991. godine.
“Imao sam 10 godina, sećam se jasno. Znao sam ceo tim, fudbal je bio moj život. Moj rodni grad je udaljen oko 200 kilometara od Beograda, ali bilo je tamo mnogo navijača Crvene zvezde - i Partizana doduše. Crvena zvezda mi je bila san. Darko Pančev, Robert Prosinečki, Dejan Savićević, Vladimir Jugović... Sećam se polufinala protiv Bajerna u Minhenu i pobede od 2:1. Kakva utakmica. Posle remi kod kuće 2:2. Snimio sam tu utakmicu na video rekorderu i gledao je toliko puta da je otac ludeo, jer nije mogao da gleda nikakve filmove. U finalu protiv Olimpika u Bariju nisu igrali dobro, ali su pobedili i postali šampioni Evrope. To sada ne može da se desi u srpskom fudbalu. Veliki uspeh je i plasman u Ligu šampiona. Mada Srbija i dalje proizvodi veoma dobre fudbalere“.
Neizbežna tema kad svetski mediji govore sa srpskim sportistima - rat.
“Igrao sam u Crvenoj zvezdi te 1999. i znali smo da će bombe stići dan ili dva ranije. Čule su se sirene, nije bilo prijatno. Fudbal je stao. Jedno veče sam prespavao i onda sam se vratio u Užice na dva meseca. Tužno. Padale su bombe i u mom rodnom gradu i u Beogradu. I po centru, jedna je pala 200 metara od mog kuće. Čuo sam veliki prasak. Srećom, niko nije poginuo. Moj otac je bio nedaleko, a ja van grada. Zvao sam ga da ga pitam da li je u redu i bio je. Imao sam 18 godina i razmišljao samo o sebi i onom što će biti sutra. Da se to desilo danas, bio bih prestrašen s obzirom da sam sad roditelj“.
Da se vratimo na fudbal. Četiri godine u Zvezdi, kapitenska traka dupla kruna, pa Spartak iz Moskve kao stepenik više. Italijani su bili uporni još dok je igrao u Srbiji. Pa i posle u Rusiji. Ali mnogo ljudi ne zna da je zvao i Liverpul.
“Da, razmenio sam par reči na engleskom sa Rafom Benitezom. ’Dobar dan, kako ste, hvala...’ Takve stvari. Ali moja žena je razgovarala sa Liverpulom jer je znala engleski. Bili su zainteresovani, ali onda tišina narednih nekoliko nedelja. U međuvremenu se pojavio Mančester junajted. Mogao sam da biram. Fergi je zvao i moj prijatelj je razgovarao sa njim. Jedan jedini put da je Feri razgovarao polako sa mnom. Razumeo sam nekoliko reči. Rekao mi je da mu se dopadam, gde me je gledao, gde bih igrao. Bio je precizan i jasan. Junajted je bio brz i sve smo završili za tri dana“.
Nije bilo lako na početku. Naprotiv.
“Kad sam stigao u Mančester, Fergi me je pokupio u Lauri hotelu i odveo u Radison gde je tada odsedala Junajtedova ekipa. Za stolom smo bili Luj Saha, Kristijano Ronaldo, Mikael Silvestre i ja. Bili su prijateljski nastrojeni, ali zaista sam se mučio na početku. Oni su već igrali zajedno šest meseci, ja nisam prošao pripreme. Nisam bio spreman, fizički mi je sve teško padalo. Nisam bio dovoljno jak, nisam igrao fudbal sa toliko kontakta. Prvih šest meseci je bio baš teško. Patris Evra je došao kad i ja. Nismo bili spremni da igramo za Junajted. Ni fizički ni iskustveno. Treningzi su bili teški, bilo je hladno“.
Čekaj hladno? Pa stigao si iz Moskve?
“Da, ali se sezona završila u novembru. Imali smo pauzu, pa pripreme na suncu u Turskoj. I kad je bilo hladno imao si sunce. A u Mančesteru oni niski oblaci... Ser Aleks nas je poslao da igramo za rezerve na gostovanju kod Blekburna. Posle 45 minuta trener Rene Mulensten nas je izveo i rekao: ’Dosta!’. Pod tušem sam rekao Patrisu: ’Šta smo ovo uradili, gde smo došli? Biće teško’. Ljudi su se pitali ko su ovi momci, ako ne mogu da igraju za rezerve, zašto ste ih dovodili za prvi tim? Bilo je baš teško, ali naporno smo radili, izučili lekcije“.
Sledeće sezone već druga priča.
“Tad je stigao i Majkl Kerik. Njega su potcenjivali, a on je bio veza između nas i napadača, donosio je ravnotežu. Odličan tip i za klub i za ekipu. Nikad se nije stavljao ispred ekipe. Ronaldo i Runi su sazrevali, Rio takođe“.
Ubrzo su stigli rezultati. Premijer liga 2007. i 2008. godine, pa Liga šampiona 2008. kad je Kristijano Ronaldo bio najbolji igrač Evrope.
“Kristijano je vidno napredovao iz nedelje u nedelju. Znam to jer sam igrao svaki dan protiv njega. I uz njega i ja sam napredovao. Ako bi me prošao shvatao sam to kao izazova za sledeći put. Ja sam učio, on je učio. Bio je veliki radnik, ostajao posle treninga da vežba šut i levom i desnom. Ljudi misle da je taj talenat došao prirodno, ali samo poogledajte kako sada izgleda, a koliko je bio mršav kada je stigao u Junajted. Jedva i da se povređivao. Mnogo je trenirao“.
Nešto kasnije stiže i sada najskuplji fudbaler sveta Pola Pogbe?
“Pol je imao samo 17 godina, ali je bio jak kao što je i sada. Pol Skols ga je mustrao, testirao, kao i mene pre toga. Skols je bio tu da pokaže kolika je volja potrebna za pobedu. Da nismo prijatelji koji su se skupili da bi pikali fudbal, nego da treniramo kao da smo na utakmicama. Ti udari mene, ja ću tebe. I onda kad dođe utakmica nismo morali da se šaltamo na drugačije razmišljanje, mi smo uvek bili u tom takmičarkom ritmu. Bili smo spremniji od drugi, više smo želeli. Nikog se nismo plašili. Ni Barselone na gostovanju u polufinalu Lige šampiona. Nimalo. Mi smo Mančester junajted, spremni smo za svakoga. Ako hoće da se pobiju - pobićemo se. Ako hoće da igraju - igraćemo“.
U tom polufinalu sa Barselonom baš je Skols postigao jedini gol.
“Imao je sjajan pregled. Najteža stvar u fudbalu je da igraš jednostavno, a Pol je to radio. Čim bi dobio loptu video je šta će s njom. Igrao je brzo, na dodir ili dva sa loptom. Ako je imao šansu da šutne - šutnuo bi. Imao je procenat uspešnosti pasova od 85 odsto, što je nenormalno za vezistu, a igrao je rizično, uvek napred. Imao je i sjajan šut. Navijači su mu pevali: Pol Skols, on postiže golove“.
Vidiću su pevali: Nemanja, ooooo, on dolazi iz Srbije, sve će da vas j...o pobije.
“Obožavao sam tu pesmu. Nije me vređala. Govorila je samo da poštuju to što radim. Prvi put kad su je pevali nisam je ni čuo jer sam bio koncetrisan na teren. Neko me je posle pitao. Kad sam čuo reči odgovorio sam da je malo žestoka. Naravno da nisam ubica, niti su Srbi takvi, ali sam cenio to što mi navijači pevaju. Imao sam sjajan odnos sa njima“.
Vrhunac karijere 2008. godine. Engleski, evropski i svetski prvak. Finale Lige šampiona 2008. godine u Moskvi protiv Čelsija.
“Posebna utakmica, jer sam tamo živeo, ali nisam znao da li ću da igram ili ne. Bio sam povređen dve nedelje ranije, trenirao prvi put noć pre utakmice. Fergi mi je pitao kako se osećam i da li mogu da igram, odgovorio sam potvrdno i rekao i je: ’Onda igraš sutra’. Zvuči jednostavno, ali nije bilo. Nisam igrao dve nedelje, težak teren, a nije prijateljska nego finale Lige šampiona. Primio sam baš jaku injekciju protiv bolova u cevanicu“.
Na terenu svađa sa Didijeom Drogbom, napadač iz Obale Slonovače je isključen...
“Zaboravio sam to, možda sam imao potres mozga“, smeje se Vidić prisećajući se Drogbinog šamara, ali na insistiranje I-Es-Pi-Enovog novinara nastavlja.
“On je krenuo, hteo je da me udari. Prvo sam se pitao: ’Šta to radi?’ Posle sam krenuo na njega. I ja sam ispao glup. I on. Nikad posle toga nismo pričali o tome. Šta ima da se kaže? Osim da smo mi osvojili Ligu šampiona“.
Staro pitanje o najtežem protivniku: Drogba, Serhio Aguero, Luis Suarez ili Fernando Tores?
“Drogba bi ti disao za vratom sve vreme. Niko nas nije izazovao toliko koliko Čelsi. Bilo je teško protiv njega, posebno na Stamfordu jer je teren manji. Tores bi ti uvek stvorio šansu, ljudi me uvek podsećaju na onu jednu utakmicu... Ali to je bila jedna utakmica. Krenuo sam da loptu udarim glavom, predomislio se, pogrešio, Tores je bio u boljoj poziciji i pogodio. Ali Drogba te je mučio sve vreme. Mada nikoga nisam potcenjivao. Uvek sam se za utakmice spremao kao da igram protiv najboljeg na svetu. Adebajor je bio odličan prvih šest meseci, teško je bilo čuvari i Robina van Persija. Pa Emil Heski, Viktor Aničeve, mnogo teških protivnika“.
Ne krije da mu je finale Lige šampiona protiv Barselone iz 2009. u Rimu utakmica koja mu je verovatno najteže pala. Priznaje da Junajted tada nije bio spreman za Mesija i drugove. Najteža utakmica, teža i od one iz 2011. godine.
Sve skupa ipak - Old Traford i Mančester junajted pamtiće po uspesima. Sjajne godine za klub. Mada će neki, poput Žozea Murinja, reći da je i Premijer liga tada bila slabija.
“Nek i jeste, mi smo bili najbolji. Šta smo više mogli?“.
A kako sada gleda na Junajted? Bez ser Aleksa?
“Najvažnije je da trener izvuče ono najbolje iz igrača. Dejvid Mojes to nije uspeo. Niti smo mi izvukli najbolje iz njega. Ali i taj posao u Junajtedu je veoma, veoma težak. Očajnički sam želeo da pomognem Dejvidu da uspe. Nisam uspeo. Ali vratiće se Junajted. Vratiće se“, uveren je Vidić.
Izvor: mozzartsport
FOTO: Action Images
Komentari / 0
Ostavite komentar