Стабло успавало Вука Бранковића

Према легенди која се вјековима приповиједа у Салашу Ноћајском, на сјеверу Мачве, велможа Вук Бранковић закаснио је на Бој на Косову 1389. године јер га је преварио сан - успавао се у хладовини старог дуда у овом селу.

Србија 25.04.2017 | 08:04 Стари дуд и сада је виталан и доноси плодове, понос је цијеле Мачве.

Мачва је широка и равна, бујна, родна и кућевна. Змајовита је и виловита, несвакидашња и своја. И увијек је лијепа – у сваком годишњем добу - и када лију кише, и удари невријеме, када заспе снијег, када све обасја сунце, заледе се родна поља....

Тако је то одувијек у Мачви, па и у оном њеном најсјевернијем дијелу поред ријеке Саве.

Мачва је и овога прољећа китњаста. Прострла се, омеђена планином Цером и ријекама Савом и Дрином, као задовољена жена - лежи између горе церове и широких ријека. Мачва је одувијек била домаћинска, мудра, велика и бунтовна. Ова равница одувијек и ћути. Мало шта казује. Ћутањем се и камени и тако много памти још од давнина давних.

Упамтила је она много: јунаке и ђидије, делије и бећаре, поете и бардове, сликаре и живописце, помељаре и млинаре, скелеџије и чамџије, сплаваре и кормиларе, ђаке и редове, монахе и славаре, ораче и рабаџије, јуноше и невјесте, сватове и радове, буне и прела, лугове и пландишта, ватришта и пепелишта, видаре и ранаре, букове и брзаке, јавке и богазе, гозбу и тврду проју.

Све је то Мачва равна изњедрила и одњихала, а онда је већину њих и у бијели свијет изаслала да причају о њој и име да јој пронесу, па да јој се поново врате и да јој причу казују о другим земљама, људима, обичајима и законима.



А она је увијек била ту гдје је - уз двије ријеке, уз двије равнице и једну гору церову, ни педаљ ближе нити педаљ даље од свога усудног перваза, чекајући да јој се, по реду како их је изаслала у бијели свијет, врате њени Мачвани и да јој потанко приповиједају о другим људима и крајевима.

Као што ћутањем казује тако Мачва и ћутањем слуша своје изасланике. И памти сва своја али и њихова казивања - сва и све до данашњег дана. Понекад нешто и прозбори, али кратко, па опет заћути, а ријечи њене пређашње - приче о давнинама давним и временима нашим - настављају да саме гргоље.

Тако јој је, веле, само усудиште некада дало.

Дало јој је усудиште и дубове и врбе, тополе и јањеве, јошике и јасење, липе и багрење, трешње и јабуке, оскоруше и дудове, руже и велебиље... Дало их јој је усудиште да их чува, јер јој је и то, као и оранице и траве, воде и росе, мађаши и путеви њене ријечи - њен говор.

Мачва њима и прича и ћути, а кад ћути ова равница највише и казује. Да би се Мачва чула и разумјела мора се по њој ходити лаког корака. И не бити брзоплет нити превише знатижељан, али ни прост и мутав, завидан и охол - треба је вољети.

А када јој се с љубављу дође равница ће доброј души рећи све што зна и памти и одвести је на само извориште својих прича: у Глоговац, у Црну Бару, Салаш Црнобарски, у Парашницу, у Равње, у Засавицу, Совљак, Дуваниште, Ноћај, Бадовинце, Прњавор, Лешницу, Дреновац, Метковић, Дубље, Петловачу, Клење и у Салаш Ноћајски.

Ако равницом ходиш лака корака никада се нећеш изгубити: ако мимоиђеш Јанков Глоговац, нећеш промашити Салаш Црнобарски, ако се мине Равње, нећеш промашити Засавицу, ако заобиђеш Бадовинце, набасаћеш на Клење, ако прођеш Метковић ударићеш на Салаш Ноћајски...

У Мачви се никада не може залутати, јер у њој постоје међници и путокази, а један од њих је горостас у Салашу Ноћајском, недалеко од Мачванске Митровице и ријеке Саве.

Ноћајски горостас-путоказ, запис над записима, је несвакидашњи, родан је и вјекован. Свједок је историје, али је и сам историја - крошњати дуд испред цркве у Салашу Ноћајском - на недадашњем имању вође устаника Стојана Чупића или Змаја од Ноћаја.

Дуд се раширио и раскрилио. Наткрилио је је пола црквене порте. Брује у њему вијекови, а кроз гране гргоље давнине давне и започињу приповиједање о њему, његовом хладу, о јунацима и страдалница, о делијама и ђидијама, па наједном заћуте. Гране се и након тога још неко вријеме лагано њишу, а онда се и оне умире, али не задуго - давнине давне опет загргоље, а забрује и вијекови.

Чују се и Филипове струне, јуначко подврискивање, уздаси дјевојака, звекет дуката на њиховим прсима, а онда и топот и ропот, па пјесма свадбарска и момачка - па опет топот и ропот. То равница кратко приповиједа, па заћути, онда опет каже понешто и заћути - тако вијековима.

Дуд једва може обухватити десет људи. Широк је и крошњат, али и висок. Средина му је иструлила ко зна у којој причи и у ком вијеку, али је то било веома давно. Веле у Салашу Ноћајском да су вијекови дуду истопили средину, а срце му помјерили украј, у онај витални дио стабла који одолијева временима. У његову шупљину може ући чак пет, шест а неки веле и седам људи.

У његовој истопљеној средини људи се могу склонити од невоље, од кише, од мрака и облака, па ту скрити слушати брујање мачванских вијекова. Дуд из даљине личи на огромне састављене шаке мачванксих ратара, прстима упереним ка небу - као да дрво чита молитве пред светим ноћајским храмом, поред кога у миру Божијем почива и сам Змај од Ноћаја, пренесен прије двадесетак година из Зворника у коме је био уморен.



Некада је на некој ноћајској светковини наш знаменити сликар Милић Станковић илити Милић од Мачве, излазећи из шупљине овог старог дуга, у бијелој одори, као брат милешевског Бијелог Анђела, открио колико је стар овај горостасни запис. Милић је окупљеним земљацима Мачванима казао да је некада из сјеверних крајева на југ - на Косово, пошао Вук Бранковић, па је, пролазећи кроз Салаш Ноћајски, уморан од пута зауставио војску, легао у хладовину дуда да се мало одмори.

Хладовина стабла, које је и тада било горостасно, сан га је преварио. када се Вук пробудио, за одлазак у бој на Косово било је већ касно - закаснио је таман онолико колико је спавао под ноћајским дудом.

Касније су се у хладовини овога дуда одмарали су се многи наши главари, пјесници, гуслари, ратници, ратари, сликари, глумци...

Под дудом се увијек окупљају виђенији људи и јунаци, па и у наше вријеме.

Под њим су рођене многе љубави, играна су кола и пјесме су пјеване. Под дудом су се многе генерације Мачвана заљубљивале, жениле и удавале, вјенчавале и крстиле, али одлазили и у буне, војне и устанке.

Тако је и дан-данас стари дуд у Салашу Ноћајском - осим што казује о давнинама давним - он ћутећи прибира и слаже приповијетке о нашем добу.

Тако је то одувијек било у Мачви ћутљивој. Пјесмом опјеваној и причом казиваној. У Мачви несвакидашњој. У јединственој.

(БН телевизија/Тихомир Несторовић)