Прича: Учини нешто добро данас...!
“Дао сам бескућници десет фунти синоћ у Далстону. Није ни питала ни просила. Било је то насумично импулсивно дело. Нећу да лажем, добро сам се осећао. . . “
Фудбал 23.04.2017 | 23:30
Једна од највећих заблуда око ове игре, говорио је Бланчфлауер, јесте да је у фудбалу, на првом и последњем месту, најважнија победа. Каква глупост; не, побогу, фудбал се игра због славе. Фудбал је, говорио је даље он, кад изађеш и победиш са стилом...
Да ли је то прва ствар на коју ће Дени Бланчфлауер, бивши тренер младе екипе Тотенхема, подсетити Уга Ехиога, бившег тренера младе екипе Тотенхема, ако је истина да сви фудбалери, макар колико и пси и боксери, иду у рај?
Или ће му пружити руку и рећи: Знаш, Уго, ја сам то мало претеривао, ево, ти ниси био нимало славан, а опет нам је жао, свима овде, што си нам се тако прерано придружио, на овој нашој пољани где вечно трају тренинзи са “кобалицом”.
Добродошао у круг, пријатељу...
Може ли се, заиста, фудбал свести само на славу, или само на победе? Шта је са онима који су кроз њега прошли не оставивши печат код милиона поклоника, који су фудбал волели ето, без разлога и без превеликих очекивања, као кад волиш жену свог живота и буде ти свеједно да ли ћете, или нећете, пре одјавне шпице завршити заједно? Шта је са оним играчима који никада нису били легенде, никада савршени ни у чему, али никада лоши? Када је то “стамен и поуздан” постало заменица за “медиокритет”?
И ко ће, напослетку, оплакати те неупадљиве добре људе у фудбалу? (Судећи по млаким реакцијама на вест о одласку Угочуквуа, макар по српском делу интернета – нико...)
Признајем, не бих имао толику потребу да пишем о човеку који је увек био некако ту, али неупадљив, као део у аутомобилу за који не знате да постоји док вам мајстор не каже да је отказао – пливајући замајац, рецимо – или као неки уређај у стану којим се служите сваког дана а да му се никад не захвалите (океј, не мислимо да лечите испред фрижидера; тек понекад да га очистите, није згорега), признајем да нисам мислио да се ту има рећи нешто што већ није речено у енглеским медијима, да нисам видео онај његов, сада већ “вирални” – ах, ружне ли речи – последњи твит.
И ја сам, дакле, крив за себичност и слепило; зар није Уго Ехиог (1972–2017) урадио у ствари велике ствари, с каријером која би се у неком другом времену могла назвати и више него солидном, а уз све то постао и остао велики човек и скроз другачији фудбалер, почев од музике коју је слушао – касније ће имати и своју издавачку кућу и прогурати неколико сјајних бендова, пре него што се врати првој љубави – преко скромности којом је одисао, па до вредности које је покушао да усади у своје младе пулене, опомињући их на то колико је важно образовање, те колико горак и бесквасан уме да буде тај фудбалски хлеб.
Памтићемо га као одличног, пожртвованог ратника на терену, али благе нарави – ти огромни људи често имају нежну душу, и Уго није био изузетак – можда, у перспективи, и превише благе да би успео.
Ехиог је гризао на терену, вазда са последњим атомима снаге у резерви, не би ли уклизао шпицу који је већ увелико осмислио како ће се радовати после датог гола, његова слика могла је комотно да стоји уз сваку реченицу која каже “тај би главом где други не смеју ни ногом”, али никада није показивао жељу да томе, па тако ни себи, даје на значају.
Можда је и зато за репрезентацију Енглеске одиграо свега четири меча, мада је на свом дебију дао гол Шпанцима – било је то 2001. године, и само помислите шта су од тада урадили Шпанци, а шта Енглези – макар се свима нама који смо помно пратили Премијер лигу крајем деведесетих и у првој декади трећег миленијума чинило да је управо његов парњак из Астон Виле, а потом и из Мидлзброа, садашњи селектор Гордог албиона Гарет Саутгејт, неправедно скупљао “цапс” које би морале да припадну Угу. Истина, конкуренцију су му правили и Тони Адамс и Мартин Кион, па касније и Тери, Фердинанд, Вудгејт или Сол Кемпбел...
Памтићемо га и са Фоотбалл Манагера, готивили смо много те играче које ставите назад и не бринете да ли ће вам улетети неки корнер; ха, одличне оцене и за “хеадинг” и за “јумпинг” и за “тацклинг” и за “маркинг”, поуздани бек којег доводите чим му истекне уговор, јер се већ сморио у Астон Вили.
(Ту се игра додиривала са реалношћу: Ехиог је годинама касније, у рекапитулацији своје каријере, говорио да је требало раније да оде из Виле, можда већ оне сезоне када је Двајт Јорк кренуо тих стотинак миља до Манчестера, и сер Алекс Фергусон је желео њих двојицу у пакету, но...)
Звучи банално што се преминулог, трагично премладо преминулог, сећамо и по компјутерски игри, но није ли управо то што прави идоли раде, да свако има понеки малени детаљ по којем га памти, било да је то како су се коментатори мучили да му изговоре име – био је и Ехио, и Ехиогу, једном чак и Ехиоџ – или како је маказицама, замислите, дао гол на свом првом Олд Фирм дербију, у дресу Ренџерса, већ поткрај каријере, када ни Ренџерс ни он више нису били као некад.
Памтиће се да је био омиљени играч навијача и на Вила Парку и на Риверсајду; био је тамо на првом буњишту најбољи ученик Пола Мекграта, а на другом најбољи професор Криса Ригота, па онда и других, када схвати да треба да унапређује то дидактичко у себи.
Али такво је време дошло да ћемо га памтити и по том последњем твиту, без којег не би било ни дубоког уздаха ни овог текста. Биле су две-три његове последње реченице сажете у мало мање од 140 карактера запажене и пре него што га је издало срце на помоћним теренима Енфилда, тренинг-центра Тотенхем Хотспура на северу Лондона, али тек у контексту његовог прераног одласка, добијају на значају.
Гаве а хомелесс гирл £10 ласт нигхт ин Далстон. Схе дидн'т аск ор бег. Рандом импулсиве ацт фром ме. Нот гона лие. Фелт гоод. #досометхингкинд
Превод му неће пријати, али ево:
Дао сам бескућници десет фунти синоћ у Далстону. Није ни питала ни просила. Било је то насумично импулсивно дело. Нећу да лажем, добро сам се осећао #учининештодобро
На страну сада те помало страшне последице интернет-доба, о ономе што остаје иза нас, о свим тим профилима који ће бити ту и кад нас бе буде, на страну што један обичан твит не може да дочара какав је био Уго Ехиог – о томе су већ за енглеске листове нашироко причали његови саиграчи и пријатељи – на страну и то што би, можда, да је могао да бира како ће отићи, одабрао да оде на терену који му је дао све иако му Уго није тражио ништа, важнија је порука.
Учини нешто добро, саветовао нас је Уго, не због славе, не због победе, већ само зато што ћеш се осећати како треба.
Фудбал не хаје за тугу, фудбал нема времена ни да оплакује мајсторе, а камоли да се одужи дискретним радницима, да примети кућне уређаје за које бисмо се заклели да ће увек радити како треба: већ дан после смрти Уга Ехиога, у суботу поподне, Тотенхем ће играти на Стамфорд Бриџу, и биће међу “певцима” већ доста “Угове деце”, оне које је подучавао и фудбалу и животу и музици. А биће их још више у годинама које долазе.
Није ни до победа, ни до славе, дакле; фудбал је, имаћемо то на уму док будемо гледали полуфинале ФА купа, жеља да се, макар понекад, уради нешто добро.
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар