Priča: Učini nešto dobro danas...!
“Dao sam beskućnici deset funti sinoć u Dalstonu. Nije ni pitala ni prosila. Bilo je to nasumično impulsivno delo. Neću da lažem, dobro sam se osećao. . . “
Fudbal 23.04.2017 | 23:30
Jedna od najvećih zabluda oko ove igre, govorio je Blančflauer, jeste da je u fudbalu, na prvom i poslednjem mestu, najvažnija pobeda. Kakva glupost; ne, pobogu, fudbal se igra zbog slave. Fudbal je, govorio je dalje on, kad izađeš i pobediš sa stilom...
Da li je to prva stvar na koju će Deni Blančflauer, bivši trener mlade ekipe Totenhema, podsetiti Uga Ehioga, bivšeg trenera mlade ekipe Totenhema, ako je istina da svi fudbaleri, makar koliko i psi i bokseri, idu u raj?
Ili će mu pružiti ruku i reći: Znaš, Ugo, ja sam to malo preterivao, evo, ti nisi bio nimalo slavan, a opet nam je žao, svima ovde, što si nam se tako prerano pridružio, na ovoj našoj poljani gde večno traju treninzi sa “kobalicom”.
Dobrodošao u krug, prijatelju...
Može li se, zaista, fudbal svesti samo na slavu, ili samo na pobede? Šta je sa onima koji su kroz njega prošli ne ostavivši pečat kod miliona poklonika, koji su fudbal voleli eto, bez razloga i bez prevelikih očekivanja, kao kad voliš ženu svog života i bude ti svejedno da li ćete, ili nećete, pre odjavne špice završiti zajedno? Šta je sa onim igračima koji nikada nisu bili legende, nikada savršeni ni u čemu, ali nikada loši? Kada je to “stamen i pouzdan” postalo zamenica za “mediokritet”?
I ko će, naposletku, oplakati te neupadljive dobre ljude u fudbalu? (Sudeći po mlakim reakcijama na vest o odlasku Ugočukvua, makar po srpskom delu interneta – niko...)
Priznajem, ne bih imao toliku potrebu da pišem o čoveku koji je uvek bio nekako tu, ali neupadljiv, kao deo u automobilu za koji ne znate da postoji dok vam majstor ne kaže da je otkazao – plivajući zamajac, recimo – ili kao neki uređaj u stanu kojim se služite svakog dana a da mu se nikad ne zahvalite (okej, ne mislimo da lečite ispred frižidera; tek ponekad da ga očistite, nije zgorega), priznajem da nisam mislio da se tu ima reći nešto što već nije rečeno u engleskim medijima, da nisam video onaj njegov, sada već “viralni” – ah, ružne li reči – poslednji tvit.
I ja sam, dakle, kriv za sebičnost i slepilo; zar nije Ugo Ehiog (1972–2017) uradio u stvari velike stvari, s karijerom koja bi se u nekom drugom vremenu mogla nazvati i više nego solidnom, a uz sve to postao i ostao veliki čovek i skroz drugačiji fudbaler, počev od muzike koju je slušao – kasnije će imati i svoju izdavačku kuću i progurati nekoliko sjajnih bendova, pre nego što se vrati prvoj ljubavi – preko skromnosti kojom je odisao, pa do vrednosti koje je pokušao da usadi u svoje mlade pulene, opominjući ih na to koliko je važno obrazovanje, te koliko gorak i beskvasan ume da bude taj fudbalski hleb.
Pamtićemo ga kao odličnog, požrtvovanog ratnika na terenu, ali blage naravi – ti ogromni ljudi često imaju nežnu dušu, i Ugo nije bio izuzetak – možda, u perspektivi, i previše blage da bi uspeo.
Ehiog je grizao na terenu, vazda sa poslednjim atomima snage u rezervi, ne bi li uklizao špicu koji je već uveliko osmislio kako će se radovati posle datog gola, njegova slika mogla je komotno da stoji uz svaku rečenicu koja kaže “taj bi glavom gde drugi ne smeju ni nogom”, ali nikada nije pokazivao želju da tome, pa tako ni sebi, daje na značaju.
Možda je i zato za reprezentaciju Engleske odigrao svega četiri meča, mada je na svom debiju dao gol Špancima – bilo je to 2001. godine, i samo pomislite šta su od tada uradili Španci, a šta Englezi – makar se svima nama koji smo pomno pratili Premijer ligu krajem devedesetih i u prvoj dekadi trećeg milenijuma činilo da je upravo njegov parnjak iz Aston Vile, a potom i iz Midlzbroa, sadašnji selektor Gordog albiona Garet Sautgejt, nepravedno skupljao “caps” koje bi morale da pripadnu Ugu. Istina, konkurenciju su mu pravili i Toni Adams i Martin Kion, pa kasnije i Teri, Ferdinand, Vudgejt ili Sol Kempbel...
Pamtićemo ga i sa Football Managera, gotivili smo mnogo te igrače koje stavite nazad i ne brinete da li će vam uleteti neki korner; ha, odlične ocene i za “heading” i za “jumping” i za “tackling” i za “marking”, pouzdani bek kojeg dovodite čim mu istekne ugovor, jer se već smorio u Aston Vili.
(Tu se igra dodirivala sa realnošću: Ehiog je godinama kasnije, u rekapitulaciji svoje karijere, govorio da je trebalo ranije da ode iz Vile, možda već one sezone kada je Dvajt Jork krenuo tih stotinak milja do Mančestera, i ser Aleks Ferguson je želeo njih dvojicu u paketu, no...)
Zvuči banalno što se preminulog, tragično premlado preminulog, sećamo i po kompjuterski igri, no nije li upravo to što pravi idoli rade, da svako ima poneki maleni detalj po kojem ga pamti, bilo da je to kako su se komentatori mučili da mu izgovore ime – bio je i Ehio, i Ehiogu, jednom čak i Ehiodž – ili kako je makazicama, zamislite, dao gol na svom prvom Old Firm derbiju, u dresu Rendžersa, već potkraj karijere, kada ni Rendžers ni on više nisu bili kao nekad.
Pamtiće se da je bio omiljeni igrač navijača i na Vila Parku i na Riversajdu; bio je tamo na prvom bunjištu najbolji učenik Pola Mekgrata, a na drugom najbolji profesor Krisa Rigota, pa onda i drugih, kada shvati da treba da unapređuje to didaktičko u sebi.
Ali takvo je vreme došlo da ćemo ga pamtiti i po tom poslednjem tvitu, bez kojeg ne bi bilo ni dubokog uzdaha ni ovog teksta. Bile su dve-tri njegove poslednje rečenice sažete u malo manje od 140 karaktera zapažene i pre nego što ga je izdalo srce na pomoćnim terenima Enfilda, trening-centra Totenhem Hotspura na severu Londona, ali tek u kontekstu njegovog preranog odlaska, dobijaju na značaju.
Gave a homeless girl £10 last night in Dalston. She didn't ask or beg. Random impulsive act from me. Not gona lie. Felt good. #dosomethingkind
Prevod mu neće prijati, ali evo:
Dao sam beskućnici deset funti sinoć u Dalstonu. Nije ni pitala ni prosila. Bilo je to nasumično impulsivno delo. Neću da lažem, dobro sam se osećao #učinineštodobro
Na stranu sada te pomalo strašne posledice internet-doba, o onome što ostaje iza nas, o svim tim profilima koji će biti tu i kad nas be bude, na stranu što jedan običan tvit ne može da dočara kakav je bio Ugo Ehiog – o tome su već za engleske listove naširoko pričali njegovi saigrači i prijatelji – na stranu i to što bi, možda, da je mogao da bira kako će otići, odabrao da ode na terenu koji mu je dao sve iako mu Ugo nije tražio ništa, važnija je poruka.
Učini nešto dobro, savetovao nas je Ugo, ne zbog slave, ne zbog pobede, već samo zato što ćeš se osećati kako treba.
Fudbal ne haje za tugu, fudbal nema vremena ni da oplakuje majstore, a kamoli da se oduži diskretnim radnicima, da primeti kućne uređaje za koje bismo se zakleli da će uvek raditi kako treba: već dan posle smrti Uga Ehioga, u subotu popodne, Totenhem će igrati na Stamford Bridžu, i biće među “pevcima” već dosta “Ugove dece”, one koje je podučavao i fudbalu i životu i muzici. A biće ih još više u godinama koje dolaze.
Nije ni do pobeda, ni do slave, dakle; fudbal je, imaćemo to na umu dok budemo gledali polufinale FA kupa, želja da se, makar ponekad, uradi nešto dobro.
Izvor: mozzartsport
Foto: Action Images
Komentari / 0
Ostavite komentar