Анализа - 1/2-финале ЛШ: Фактор 1 - Серхио! Фактор 2 - Гризман! Фактор 3 - ЦР7! Фактор 4 - Зизу и Чоло!
Знамо да ћемо да уживамо!
Фудбал 21.04.2017 | 23:52
На добитку су гледаоци: они у главном граду Шпаније, али и милионски аудиторијум који ће посредством ТВ пријемника моћи да ужива у још два окршаја ривала, последних година сигурних учесника завршнице Лиге шампиона.
Ту се Реал сналази као риба у води. У свакој од минуле три сезоне, краљевски клуб је излазио на крај са мрским му градским ривалом. Најпре у финалу Лиге шампиона 2014. у Лисабону кад је Серхио Рамос поготком главом у надокнади времена одвео двобој у продужетак и напумпао самопоуздање екипи Карла Анчелотија која је баш захваљујући том небеском скоку касније стигла до трофеја. Можда незаслужено убедљиво (4:1).
Затим у четвртфиналу наредне године, после 0:0 на „Висенте Калдерону“ у реваншу је пресудио Чичарито Ернандез (1:0), да би пре 11 месеци, у још једном финалу, овога пута у Милану, Реал стигао до 11. континенталне круне, бољим извођењем једанаестераца (5:3, 1:1, 1:0). И тај меч памтиће се по голу Серхија Рамоса, овога пута сумњивом, јер је за 1:0 погодио из малог офсајда.
Како год, Рамос се позиционирао као један од најутицајнијих и најбољих играча Реала ове сезоне. У међувремену је дао гол за продужетак у борби за пехар Суперкупа Европе против Севиље, па изједначио у Ел Калсику на 1:1 у надокнади времена, често спашавао екипу против „малих“ клубова и дефинитивно је израстао у човека од кога Јорганџије стрепе.
Можда и више него од Кристијана Роналда. С тим да Португалца никад не смете да потцените. Није имао Бог зна какву сезону, постиио је близу 600 минута у Лиги шампиона, а онда је у домечу четвртфинала спаковао пет голова моћном Бајерну и како се ближи завршница такмичења показао зашто је најбољи на свету. Плус, у првом овосезонском окршају са Атлетиком уписао је хет-трик у гостима, а укупно у каријери 18 пута тресао мрежу Јорганџија.
На све то, Реалу се указује сјајна шанса да направи подвиг какав није 59 година. Да у истој сезони буде првак државе и првак Европе. Последњи пут мадридски гигант је 1958. освојио Дублету (у размаку од 31 дана) и сигурно да је то додатни подстрек екипи Зинедина Зидана да остане записана у историји.
Е, сад: има и Атлетико своје адуте. И те како. Ова генерација игра још боље него три две године кад је несрећно остала без финала. Игра паметније. Права уметност је како је Дијего Симеоне са играчима које правим бољим него што заправо јесу опет дугурао до полуфинала. За Аргентинца је то постала рутина, али и сам је изјавио да му није циљ само да малтретира велике, односно да се неће смирити док не освоји „ушати пехар“. Ако га је неко заслужио онда је то управо Чоло. И то баш са Атлетиком.
Јорганџије су чак три пута губиле финала за титулу првака Европе. На такав начин да то већ изазива озбиљне фрустрације њихових поклоника. Сваки пут су малтене држали пехар у руци, али... Прво је далеке 1974. Бајерн изједначењем у последњем минуту продужетка изборио нови меч у коме је победио 4:0, пре три године гол Дијега Година је „поништио“ Серхио Рамос, а онда лане у Милану пенали...
Ту долазимо до тачке у којој Антоан Гризман мора да покаже да ли је скочио на степеник више у фудбалској хијерархији. Да не остане мали који зна све, а не осваја ништа. Прошле сезоне промашио је једанаестерац из игре (затим погодио у пенал серији), касније „са креча“ није био успешан ни у дресу репрезентације Француске на ЕП, ове сезоне игра сјајно, дао је 24 гола, али му је неопходан трофеј да пређе ту малу црту која раздваја играче за обичне и велике утакмице.
Ако је Роналдо Реалов талисман против Атлетика, онда је Гризман Атлетиков за Реал. Од доласка из Сосиједада редовно малтретира комшије, али у првенству (три гола, од тога два на „Сантјаго Бернабеу“), а бољу прилику од ове да докаже да је исти ранг као „краљевићи“ тешко да ће имати.
Посебно занимљиво биће тактично надмудривање Дијега Симеонеа и Зинедина Зидана. Аргентинцу је ово можда последња сезона међу црвено-белима (помиње се као велика жеља Интера), већ је „прешао игрицу“, његов фудбал до коске има ефекта, чак се чини да је по њега боље што су на програму два меча, јер онда сужава простор за изненађења...
А Зидан? Посебна прича. Довољно је подсетити да је за годину дана тренерске каријере већ освојио три пехара и да је Реалово деценијско „сви у нападу“ проформулисао у „сви на својим местима“, чак и једног Каземира који се не допада размаженој мадридској публици направио играчем од поверења, ужива огромно поверење јавности и све обећава да ћемо гледати још два спектакла.
Ипак је Мадрид европска престоница фудбала.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Ацтион имагес
Коментари / 0
Оставите коментар