Прича: Једино чега могу да се плаше је сам страх!

Да ли би овај тим Монака погао да понови успех оне златне Ајаксове генерације из сезоне 1994/1995?!

Фудбал 22.04.2017 | 23:00 Френк Рајкард је већ био на заласку каријере, Дани Блинд је као најискуснији носио капитенску траку, браћа Де Бур су са својих 25 били међу зрелијима у тиму Луја ван Гала. Изузев ове прве двојице, нико од Ајаксових стартера тог 24. маја 1995. године није имао више од 25. Били су то неки нови клинци. Клинци који су фудбалску планету очаравали још дуго после тог минималца у финалу са Миланом на “Ернст Хапел“ стадиону. Био је ту један Кларенс Седорф, па неуморни Едгар Давидс, те Јари Литманен, Едвин ван дер Сар наравно, Марк Овермарс...

И нико после Ајакса. Нико за ево већ 22 године није успео да се са тако младим тимом умеша у борбу за сам врх Европе. Све док се није појавио Монако Леонарда Жардима.

У овој последњој победи над Борусијом, којом је само ковертирана улазница у полуфинале, јер свима је још после Вестфалена било јасно да је Монако квалитетнији тим, Радамел Фалкао, Данијел Субашић и Жоао Мутињо преко 30, Камил Глик на граници.

Остали Жардимови стартери?

Бењамин Менди 22, Алмами Туре 20, Жемерсон 24, Тиму Бакајоко 22, Томас Лемар 21, Бернардо Силва 22 и најсјајнији драгуљ у Монаковој ризници блага Килијан Мбапе са са својих тек 18! У просеку 24,5 година.

Ајаксова стартна постава из Беча у просеку је имала 25.

Субашић, те резервисти Рађи, Дирар и Жермен били су ту и кад је Монако био на зачељу друге лиге Француске, пре но што је Димитри Риболовљев улетео са милионима у клуб, пре но што је схватио да ипак не може да се трка са шеицима са Блиског истока, пре но што је руски милијардер схватио да је спас у - младима. Али ни Риболовљев, таман и да је најпаметнији човек на свету, није могао да предвиди овакав Монако. Нико то није могао.

Фенербахче у трећем кругу квалификација, па Валенсију у плеј-офу, у групи Бајер Леверкузен, Тотенхем и московски ЦСКА, у осмини финала прегажен је Манчестер Сити, у борби за место међу четири преслишана Борусија.

Нико не може да замери Монаку да му овде није место.

У нокаут фази такмичења четири пута узастопце постигли су по три гола, набрајање свих рекорда које је поставио Мбапе већ је депласирано, као и набрајање свих клубова који су стали у ред за Монакове звездице. Пошто буквално да нема иоле великог тима на Старом континенту који није закуцао на врата Кнежева са бланко чеком и пенкалом у рукама.

И не будимо наивни - овај тим ће се распасти већ на лето. Можда ће спортски директор Антонио Кордон, који је претходних 17 година ту улогу обављао у Виљареалу, успети да надомести све те предстојеће одласке, попут претходника Луиса Кампоса (човека који је довео Жардима у клуб), који је учинио да се на Азурној обали већ заборави на Антонија Марсијала, Жофрија Кондогбију, Левина Курзаву, Јаника Караска, Хамеса Родригеза... Али неће то више бити исти тим.

А баш овај и овакав Монако, са свим манама као што је она да обично почетком другог полувремена преспавају једно 20 минута, заслужио је да да буде међу четири најбоља у Европи. Заслужио је, бога му, и да га нико не отпише унапред пред ове завршне борбе. Па нек пре сутрашњег жреба интернетом и буду кружиле оне већ помало отрцане монтаже тројице разбацаних младића који меркају девојку са баш Монаковим грбом на грудима, јер је тобоже баш француски тим идеалан противник да се са њим порвеш у полуфиналу.

Јесте, Реал сигурно има поименце најквалитетнији тим од преостала четири кандидата, само кад им видиш клупу смрзнеш се, а у први тим не смеш ни да погледаш да ти се ноге случајно не би одсекле. Јесте, ужасно се немоћним осећао против Јувентуса, питајте само Леа Месија. И не, нико не жели да се побије са Симеонеовим пит буловима из Атлетика, јер сви знају да ће да добију батине...

И да, наравно да Монако игра најлепши фудбал у Европи. Можда неће да те оплави као Атлетико, да те баци у очај као Јувентус, нити да те доведе на ивицу инфаркта као Роналдокад ти да два гола баш онда кад мислиш да га држиш под контролом, али ако неко може да те понизи, да те протрчи као да си нека стара баба, да ти да три комада иако имаш трипут већу плату, док он, као Мбапе и дан дан данас, живи у спаваоници клупске академије... То је онда Монако.

Френклин Рузвелт је рекао: “Једино чега треба да се плашимо је сам страх“.

Заиста, ови момци немају чега да се плаше. Шта то они имају да изгубе? А кад немаш шта да изгубиш - можеш само да добијеш. Па чак и титулу првака Европе.

Извор: моззартспорт

фото: Ацтион Имагес