У Радаљу камен на камену

Кудраву гору Гучево и космату планину Јагодњу раставља, исто као и плот набреклог ђидију и устрепталу мому у вечери ране, Радаљска река, уски, дуги и каменом оковани водоток.

Србија 20.04.2017 | 10:24 Ове двије чудесне горе дијеле још и рјечица Борања, Липово брдо и Лескова раван. Спајају их, у радаљском атару, високе букве и огромне наслаге тврдог сивог гранита - гласовитог грађевинског камена.

Живописан је то крајолик: букових шума, воћњака, пчелињака и бистрих вода, па и гранитног камена. То је мјесто сочних ливада, плодних њива, лазова, па опет гранитног камена. Онда су у повеликом селу Радаљ, у малозворничкој општини, велике куће, црква, школа, ријека, па поново гранитни камен.

Радаљ је најдуже село у Подрињу. Почиње на самој обали Дрине, четири километра од Малог Зворника према Лозници, код самог ушћа у Дрину уске, бијеле, дуге и каменом оковане Радаљске ријеке, па се онда, узводно њеном долином, протеже десетак километара према Шареној букви на планини Борањи. Село добрих домаћина: Николића, Илића, Јокића, Цвијића, Станковића, Несторовића, ^олаковића, Јовића, Петровића... Међу њима је највише клесара камена - љутог радаљског гранита.

Камен се овдје од памтивијека копа за темеље кућа, за подзиде, надгробне споменике, ограде, колобране, кровове и међнике, али се масовније вади од 1935. године, када су њиме обложене грађевине Главне поште и Поштанске штедионице у Београду. Њиме су полочане стотине километара путева.



Радаљски гранит може се за све користити, осим за млинске и воденичке камене мељаче. Превише је љут и оштар, па мељући спржи мливо и, тарући се један о други, онај што се окреће и онај што је непомичан, остављају у брашну камену прашину.

Није баш сигурно, али се приповиједа да је и наш знаменити нау...~ник Јован Цвијић поријеклом баш из Радаља, из оног његовог дијела према Радаљској бањи, у коме је и гласовита Цвијића воденица. Казује се још и да се давно неки Цвијић из Горњег Радаља одселио у Лозницу, у којој је касније рођен Јован Цвијић, потоњи велики научник.

Ко зна? Можда је то баш тако? Ако ништа, ово је бар лијепа приповијест.

Можда је Јован Цвијић, када је писао о Црној Гори и њеном камену, имао на уму љути гранит из свог подрињског завичаја, па је и записао да је у Црној Гори камен на камену, камен под каменом, камен за каменом, камен пред каменом, камен са каменом, камен у камену, камен над каменом, камен иза камена, камен поред камена.



Тако је и у Радаљу - све је камен на камену. И водотоци су у њему камене. То су ријеке од камена, ријеке у камену, ријеке под каменом... Камене ријеке.

Љути гранит оковао је и Радаљску ријеку, али и Борању. Стијеснио их и придавио. Окаменио их. Истјерао им је и дах. Заробио им душе.

Испод камена ријеке, осим кад их о поводњима понесу виле, једва могу да гргоље.

Између два поводња Радаљска ријека као да некамо нестане под каменом. Не види се, али се чује. Цвили под његовом љутином, а када дрмну поводњи са околних брда, она наједном букне, узвришти, задрма, набрекне и повилени.

Као и Дрина Зеленика у коју увиру радаљски водотоци.

Помамна бујица котрља и баца громаде као да су од плавичсте памучине михољског љета, па ослобођена камених стега, па онда незаустављиво јурне у низину, у загрљај својој посестрими зеленој Дрини.

Вода шиба и дроби по њивама, по путевима, по забранима, кроз дворишта, амбаре и шљивике. Ријека се свети камену који је окива. А он пршти и дроби се. Покушава побјећи од њене силине, па насрће један на други, ломи се и котрља. А ријека пјени, цима обалама, плотовима, дубовима, мостовима и носи камење - као да је саме виле тјерају.

И њена притока Борања већ одавно је камена ријека. Чини се да је то коритом љути радаљски гранит некамо сам самцијат пошао, да су га прије тога из лежишта ископале виле нагоркиње, па га у некој својој јарости или оностраној игри набацале у Борању. Има громада које ни најјаче машине не могу помјерити. Има и оних округлих, има их и ћошкастих, оштрих, сивих, зелених и модрих, а када, након свих тих дробљења и вилинских играрија, стигну у Дрину Зеленику, буду ситан, безличан и умрвљен гранитни пијесак.

Камен на камену, камен под каменом, камен у камену...

Камена ријека Борања бар једном у години подивља, обично када се изручи небо над Гучевом, Јагодњом и планином Борањом. Тако и Радаљска ријека.

Вода се с висова сјури низ падине, прокопе, усјеке и водојаже и носи све пред собом, чак и громаде гранита. Кида их као да су од сира.

Тутњи тада радаљским странама као да је сва небеска сила сишла на земљу да потамани свијет.
Шкрипи камен о камен под водом, надвисује громада громаду, кидају се крајичци стијена.

Меље се камен.

Борања и Радаљска ријека постају велики жрвањ. Игра се неко мрко коло, виловито, у овој питомнини.
А када пошаст протутњи поново се све умири и утиша.

Радаљски крај поново постане слика за рам најбољих сликара пејзажиста.

(БН телеизија – Тихомир Несторовић)