Пјесма и коло хоће равницу

Мало ко зна да семберска равница има своја аутохтона народна кола и пјесме. Увијек се мисли да су они донесени из других крајева: из Херцеговине, из Крајине, испод Динаре, из Лике, из доњег Подриња. . . За неке се вјерује да су преузете од Мачвана, Сремаца, Славонаца и Мајевичана, па да су мало дотјеране по укусу Сембераца.

Република Српска 18.04.2017 | 11:53 Има и тога помало, али су музички стручњаци евидентирали чак шездесетак народних кола која су настала у семберској равници. Већина тих игара носе имена по неким семберским топонимима. По насељима и игриштима, по вашариштима и молитвиштима, ријекама и сокацима – по ономе мјесту гдје су и настала, по оном ко их је први повео, засвирао или обновио.

Хоћ равницу и коло преплетено, али је хоће и пјесма уз шаргију, уз двојнице, виолину, хармонику...

Равницу хоће и пјесма утроје, учетворо, упеторо. Хоће је и пјесма с прстом у уву или дланом иза ува да се даље и јаче чује.
Хоће је и пјесма са њива, бостаништа, из повртњака, са ливада, пашњака, утрина, са ријека, из лугова. Баш је хоће.

У њој се пјесме роје, грлене се и нижу се. Пјевају су и мушке и женске пјесме. И орачке и тежачке, и чобанске и сватовске, и бећарске и лађарске, и косачке и копачке... Пјева се у равници, па се само ори.

Пјесма помаже да се олакша душа и да спласну набрекле груди. Зато су оне покаткад милене и лепршаве, али и реске, грлене и пркосне.



Пјевачи понекад у пјесми подврисну као гладни курјаци, поцикну и ставе прст у уво, а онда потеку пјесме о коњима враним, о чобаници, о ђерму, вајату, мјесечини, рујној зори, роси...

Проспу се и оне о вечерима раним, о шљивицима, дјевојачким бијелим њедрима, о вилама, изворима, уранцима...

Заоре се у равници и старе и нове пјесме. И "Што је села одавде до Срема", "Дрино, племенита ријеко", "Пшеничице, ситно сјеме", "Црњелово, моје село мило", "Зрачак вири", „Крушке караманке“, „Жутан трава“...

У семберској равници пјева се и када се оре и када се сије, и када се сади и расађује, када се копа и коси, када се залијева и плијеви, када се жање и врши, када Сава и Дрина плаве и када сунце спржи љетину. Пјева се и када година роди и када љетина омане, и када су пуни обори и празне штале, када се иде на прело и на починак, и када се устаје и буди.

Пјевају се и друге аутохтоне, само семберске пјесме:„ "Ој, ђевојко, с ким си ноћас заспала?", "Ђевере, де коло поведи", "Косибашо, косом мани", "Ој, ђевојко, русе косе имаш" ...

Смјењују се пјесме и кола. Као што то чине дан и ноћ.

Коло, коло, коло, па пјесма... Пјесма, пјесма, пјесма, па коло...



Кола се у равници распознају по броју корака. Тако су добили имена: двојац, тројанац, четворак и шесторак. Тако се играју: "батковљанка", "магнојевка", "модранка", "црњеловка", "сељанчица", "крушчица" и друга.

Играју се кола и уз пјесму, па их најче{ће називају по првим стиховима у пјесми: "Мала башта", "Ој, цурице", "Игра коло на чекићу", "Рузмарин", "Дерданка"...

Има и обичајних кола. Играју се о појединим вјерским празницима: о Лазаревој суботи, о Петровдану, \урђевдану... Кола у равници носе имена и по онима који су их, ко зна ко, када и гдје, први у овом крају повели. Кола носе имена и најљепших коловођа: "Пантино коло", "Ђурђијино коло", "Вукино коло", "Стевино коло", "Микино коло"...

Семберска кола настајала су на молитвиштима, вашариштима, пландиштима, на раскрсницама... Настајала су у: Црњелову, Којчиновцу, Голом Брду, Модрану, Чађавици, Загонима, Љељенчи, Глоговцу, Балатуну, Главичицама, Поповима, Међашима, Обарској, Батковићу, Остојићеву, Велином Селу, Дворовима, Сувом Пољу...

На срећу има оних који знају покрете ногу у колу и ноте, па су их стручно записали. Трајно су их сачували од заборава. Они су очували и аутохтоност семберских народних ношњи.

Пјесма и игра воле равницу – она је њихова. Воли и она њих - њени су.

Тако је то у равници између двије ријеке од када су у њу стигли Херцеговци са дјецом у плетеним корпама, окаченим на коњским самарима. И са старцима на коњима.

Тако је то од када су стигли Врховљани с крајишких страна у дугим, бијелим вуненим докољеницама и подвикнули: "Ој, ха!". Лаконоги Херцеговци одговорили су им пјесмом утроје - с прстом иза ува.

Људи који су, такође, невољом дошли у Семберију у посљедњих двадесетак година, донијели су и своје завичајне пјесме и кола. И њихове, грлене пјесме оре се равницом, а и кола се играју. Временом ће се и те пјесме и кола спојити, стопиће се са већ постојећим семберским фолклором.

Биће тако све док опет неки невољник стигне у равницу између двије ријеке, па почне у равнини равној рађати синове. То је усуд ко зна када одредио овој равници - хранитељици и заштитници.

Зато ову равницу и воле пјесме и кола, али и она њих.

БН телевизија - Тихомир Несторовић