Прича: Нигеријска превара - најбољи играч Премијер лиге!
Канте је можда оно што Премијер лига тренутно јесте – гладијатор у борбеној арени чији посетиоци умеју да награде правовремени клизећи старт и подигну палац када он одбије све нападе варвара; уколико не успе, направиће фаул и опет добити аплаузе – али Деле Али је оно што би Премијер лига могла да буде, само када би се усудила да буде мало више налик Шпанцима, мало разигранија, мало спонтанија, мало безобразнија. . .
Фудбал 16.04.2017 | 23:49
Можете да замислите како “Роки” добија награду за најбољи филм и маси се отме љутити уздах “А ’Сви председникови људи'? Ха! То је великоамеричка пропаганда, ето шта је”, или зашто Висенте Александре добија Нобела за књижевност него да се тиме удари симболични печат на пад Франкове Шпаније, кад је било онолико бољих писаца од њега...
Са фудбалским наградама, писали смо већ о томе, није ништа другачије, нема тога ко неће бити незадовољан када се лауреати буду фоткали са својим трофејима који можда значе само колекционарима и статистичарима, али који белодано говоре о томе како једна нација, лига, време посматра фудбал.
Причамо сада о “шортлисти” од шест играча који су у конкуренцији за најбољег фудбалера Премијер лиге у овој сезони – Азар, Канте, Ибрахимовић, Кејн, Лукаку, Санчез – а који су поново довели до дебата у острвској штампи, у пабовима и на узаврелим друштвеним мрежама.
Свако би некога додао, наравно. Хипстерима би на списку недостајали Кристијан Ериксен и Виктор Мозес, навијачима Ливерпула Садио Мане или Фелипе Кутињо, Сити би унеколико оправдано мислио да убитачног Агуера или најстандарднијег Давида Силву опет гурају под тепих, а довољно је сасвим муниције да се поново дигне на спрдњу Пол Погба и сав онај новац који је за њега издвојио Манчестер Јунајтед.
Ако питате вашег колумнисту, он би новац без размишљања ставио на Кантеа.
Можда нимало гламурозан, Н'Голо је играч који ће, ако Антонио Конте не дозволи апокалипсу – а неће – освојити другу титулу у две године, са два различита клуба.
Ако је прошле године можда и нефер заобиђен у корист нападачког тандема Лестерове бајке, Мареза и Вардија, онда је ове показао и колико недостаје "Лисицама", и колико се брзо уклопио у систем на Стамфорд бриџу, и колико је, макар у дефанзиви, превазишао свог садашњег учитеља, који је играо на сличној позицији за зенита у Јувентусу (с тим што је Контебио много вољнији да крене у атак).
Канте је феномен, насмејани индустријалац којем не сметају сталне шихте, ускакање из ноћне у јутарњу смену, човек који готово без зноја руши снове противничких тимова и навијача и уништава њихове недељама спремане тактике. Нимало тајно оружје, већ цео нуклеарни арсенал сакривен у кратким ногама и очима које, попут Терминатора, скенирају околину и предвиђају шта ће се следеће десити. Због њега је, а не само због Контеа, ослобођен Еден Азар; због њега је и наш Немања Матић надвладао краткотрајну кризу и поново постао онај стари "паук"; због њега и поменути Мозес или Алонсо могу да нас изненаде...
Али ово не значи да и ваш тек понекад цењени колумниста неће калимеровски наглас завикати "То је неправда" и да неће мислити да се панел опет огрешио, да постоји човек, ех, скоро дечак, који више заслужује овосезонске ловорике.
Бамиделе Џермејн Али, много познатији као Деле; ништа против Кантеа, напротив, њему пружена рука и жеља да се никада не умори, но ведета Тотенхема, најбољег нападачког тима Енглеске, морао је не само да се нађе међу одабранима, већ и да засија на врху.
Деле Али, који је одрастао маштајући да буде као Стивен Џерард – а то како је одрастао, то је прича за себе; на улици, међу блоковима Милтон Кејнса који личе на новобеоградску спаваоницу, без нигеријског оца, са мајком алкохоличарком, у дриблингу између ортака на асфалту и оним још тежим, између нарко-пошасти и малолетних гангова, све док није прешао у хранитељску породицу под притиском Центра за социјални рад; од одрастања без родитеља остаће му жудња за животом и успехом, те умеће преваре (неких његових падова не би се постидели ни у Барселони), али и урођено неваспитање и лабилни карактер који некада неће моћи да обузда – да би га сер Алекс Фергусон назвао Полом Гаскојном 21. века, рекавши да никада после Газе није видео такав таленат (неки трећи ће, опет, говорити да подсећа на Брајана Робсона), Деле Але би морао да буде у конкуренцији.
И због голова (16 у Премијер лиги ове сезоне), због статистике (пре навршене 21 године, учествовао је у више голова – 40! – него Френк Лампард, Стивен Џерард и Дејвид Бекамзаједно у то доба), али пре свега због оног што бројке не говоре, али због чега очи и срца остају пуна: због утиска који оставља тај младац када га видите како протура лопту кроз ноге противнику, хвата волеј са 25 метара јер је лопта толико проклето савршена да се не би ухватио волеј, или како у ионако агилни Покетинов тим уноси дозу енергије као да је посреди нуклеарна фузија, она енергија што покреће и Сунце, а како неће Вајт Харт Лејн.
Деле Али је после прве сезоне у којој се појавио и очарао све, и после Европског првенства на којем се од њега већ пренаглашено очекивало чудо, успео прво да одржи ниво, а онда да га, од једног до ево сада већ другог великог хришћанског празника, подигне до неслућених висина, закључно са последњих неколико мечева на којима су опорављени Кејн, за дириговање расположени Ериксен и он оставили тињајућу наду сада већ најбољем тиму у северном Лондону да могу и до титуле.
Канте је можда оно што Премијер лига тренутно јесте – гладијатор у борбеној арени чији посетиоци умеју да награде правовремени клизећи старт и подигну палац када он одбије све нападе варвара; уколико не успе, направиће фаул и опет добити аплаузе – али Деле Али је оно што би Премијер лига могла да буде, само када би се усудила да буде мало више налик Шпанцима, мало разигранија, мало спонтанија, мало безобразнија...
Није, зато, ни чудо што сви релевантни трансфер-шпекуланти помињу да би Али требало да крене путем Модрића и Бејла и одмах заинтригира Реал, можда Барсу, али да му је Континент суђен једнако колико и Гаскојну.
Треба, опет, разумети да Енглези дувају у јогурт: не желе да поново исхајпују неког клинца, само да их он разочара. Лакше је, из угла нације која је толико често бивала разочарана сопственим гигантским очекивањима, говорити о томе колико је сјајан Ромелу Лукаку, и задржати хладњикаву дистанцу према Алију, док се дубоко у себи надају да би баш он могао да буде човек који ће вратити веру у оно што се некада називало “британском изузетношћу”.
Но зар није предуго енглески фудбал био ниподаштаван да би Острвљани себи дозволили да не поклоне срце и поверење креативном момку који изгледа као рођени победник и рођени стрелац, иако је по вокацији плејмејкер?
Није да Али нема својих мана. Сем што је с јесени показивао знаке младалачке несталности, код њега има и “жутих минута” које су и последица одрастања и чудног фудбалског образовања (његов менаџер из МК Донса, Карл Робинсон, често прича анегдоте како је на тренинзима, док се раде нешто досадније вежбе, више волео да пимпла жваку коју би потом ухватио поново у уста), али и готово заштитничког односа који има са Маурисијом Покетином.
Аргентинац не жели да обуздава своју звезду, сматрајући то делом његовог идентитета, чак и ако је ове године прикупио пет жутих и један црвени картон, у испадању од Гента у Лиги Европе, коју је Тотенхем играо као да је посреди друго претколо негдашњег Вортингтон купа; или када је лане пропустио трку за титулу с Лестером након ударања једног играча Вест Брома.
Ту је и факат да је, сем блеска против Челсија у оној прелакој победи од 2:0, Али углавном мајсторисао на “мањим” утакмицама, док ни у Лиги шампиона ни на по Енглезе злосрећном Европском првенству није показао много, што га и даље вуче у категорију “потенцијалног”, а не “формираног” суперстара.
Па и то би требало да буде довољно за почасти...
Има онај стари штос који напада недужне људе још од постанка интернета, о анонимном нигеријском принцу који ће вам дати много новца само ако му дате број кредитне картице и још података о себи; е, ова нигеријска превара је од оних волшебничких представа после којих желите још, и схватате да вам уопште не треба објашњење како је до магије дошло, докле год се сервира у редовним интервалима, сваке суботе, почев од ове, празничне, када ће на Вајт Харт Лејн, Деле Алију на истину, најбољем фудбалеру Премијер лиге у сезони 2016. на 2017, шта год да вам званично кажу, доћи Борнмут.
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар