Прича: Одбрана слободе - Вестфален, среда у 18.45!

Устаните, ако будете у прилици, аплаудирајте и ви, пркосно и поносно, нема везе што је испред телевизора, никоме неће бити чудно. За Дортмунд, за Монако, за те момке који ће играти за све нас, за читаво човечанство, за слободу да будеш, постојиш, навијаш и волиш.

Фудбал 12.04.2017 | 18:30 У ствари је право чудо како се то није догодило раније. Звучи грубо, да, али читава поента тероризма – ма какве провинијенције био, и најмање је важно да ли је злослутни потпис са три експлодиране (уз још једну недетонирану) бомбе у Дортмунду оставио исламистички екстремиста или усамљени брејвиковски лудак – није тек да пошаље поруку страха, већ да промени наше животе. Да нам скине осмех с лица и да нас натера да се одрекнемо сваке радости.

На ред су, сећате се, прво дошла путовања. Аеродроми, некада места сусрета, пољубаца, суза и раздраганих породица, данас су забаракадиране, дехуманизујуће, хладне зграде на којима човек лако изгуби достојанство, натеран да се скине до доњег веша или да три пута у десет минута навлачи ципеле, праћен будним погледима специјалаца и пограничне полиције.

И дестинације се више не гледају по лепоти, историјском и уметничком значају, већ по учесталости напада, безбедности.

Први човек који је одустао од променаде у Ници, од селфија са Ајфеловом кулом или од базања Лондоном, био је прва велика победа терориста. Кад отмеш човеку жеђ за путовањима, то је као да си му отео машту. Кад ускратиш човеку машту, шта је он, само преплашена љуштура, не више од корњаче окренуте на леђа.

Морате им одати признање, том терористичком олошу, да знају све ово, да знају шта да је радост игре већа од разбибриге, да је то оно што нас чини људима, заједно са страшћу и осећајем заједништва које можете стећи на стадионима и концертима, и ретко где другде. Политички митинг? Ма дајте....

Зато и знају где треба да ударе.

Јесте пола планете у уторак поподне бројало сате до окршаја Јувентуса и Барселоне – хоће ли уследити реванш за Берлин? Да ли ће Бјанконери дозволити Нејмару и Месију да им плешу по оној лепој кући? – али гурмани знају да главно јело може да буде ту тек да би се испоштовала форма, а да се највећи укуси крију међу десертима.

А то је, све са трешњицом на врху, требало да буде меч Борусије и Монака: прослава нападачког фудбала, дуел две екипе које је ове сезоне било најлепше гледати, судар две прелепе филозофије испред распеваног “Жутог зида”, “Yоу'лл Невер Wалк Алоне” се чује громкије него што уме на Енфилду, слика која вас, па били и само испред телевизијског екрана у некој Србији, тера да се најежите и да се осетите као да сте с њима.

Баш то су циљале бомбе које су пукле надомак клупског аутобуса. Не појединачне играче, не Марка Бартру, он је, да се послужимо огавним изразом урезаним у памћење сваког Србина, он је само колатерална штета у походу лоших људи на наш начин живота. Не ни клуб, тим, бренд.

Та детонација требало је да уништи један начин живота, онај бременит непатвореним људским емоцијама које изазива један обичан фудбалски меч, једног априла у четвртфиналу Лиге шампиона, или једног децембра на полупразном стадиону у Србији, свеједно.

То је наш универзални језик, и то је на мети.

Зато је, понављамо, право мало чудо да се није десило раније. Фудбал је несумњиво најпопуларнији спорт на свету, и док су га трагедије пратиле од његовог постања, тероризам се о њега није чешао превише често: пре бомби око Стадиона Француска 13. новембра 2015, док је трајала утакмица између Француске и Немачке, бележи се само још један већи инцидент, када је баскијска сепаратистичка организација ЕТА (што је ових дана најавила да ће се разоружати до краја) довезла аутомобил-бомбу надомак Сантјаго Бернабеуа, такође уочи полуфинала Лиге шампиона 2002, између Реала и Барселоне.

Та утакмица, као и наши животи, ипак се одиграла. Одиграло се и Европско првенство у Француској упркос ванредном стању; и Мундијал 1998. био је на удару екстремиста из Алжира, који су похапшени пре него што су могли да у дело спроведу своје паклене планове и паклене направе.

Изгледало је, некако, па и ако нисте наивни, да чак и терористи пред фудбалом стоје мирно. Да је фудбал ипак могао да одигра улогу негдашњих Олимпијских игара, да је недодирљив и изнад свих тих тричавих идеологија и извитоперених схватања религија што терају људе да дају своје животе за сумњива обећања о расположеним девицама.

Циници би рекли да је за све крива љубав оца Ал Каиде, одметнутог америчког ђака Осаме бин Ладена, према фудбалу. Конкретно – према Арсеналу.

Зна се да је почетком 1994. Бин Ладен провео неколико месеци у Лондону, контактирајући своје присталице и своје банкаре. Зна се и да је био неколико пута на Хајберију, посебно на европским мечевима – те сезоне Арсенал ће освојити Куп победника купова – и да је био, постоје и рачуни, у великој Арсеналовој продавници у Финзбери парку, где је пазарио дресове за своје синове. После тога су Арсеналови навијачи смислили песму “Хе'с хидинг ин Кабул, хе ловес тхе Арсенал, Ос-а-ма, Ос-а-ма...”

Годинама касније, човек одговоран за 11. септембар испричао је како је сањао да репрезентација Ал Каиде игра против Сједињених Држава, и у тиму је 11 његових пилота, и побеђују мрске Американце.

Дуго се после његове смрти одржао тај неписани мораторијум на нападање фудбала. Стадиони су места на којима је тешко контролисати масу, а опет није било ни атака, као што није било ни страха.

Неће га, ваљда, бити ни данас, када се буде одиграла утакмица од уторка увече.

Једини начин да терористи завладају јесте да нас уплаше. Сваки човек који одустане од путовања, који престане да иде на стадион, он је њихова победа; свако ко се осврће преко рамена на аеродрому, испред Лувра или док корача ка трибини на којој је одрастао, он је рецка у тефтеру терориста. Како год они да се зову, одакле год да долазе – то, показали су немачки медији и немачка полиција, није уопште важна ствар. Они и то желе, тај публицитет, да се прича о њима, а не о томе да ли ће на свака два Мбапеова голаОбамејан дати три комада.

Немојмо дозволити тај тријумф погани. Не само због повређеног Бартре, због великог “Жутог зида” и племенитости Дортмундових навијача, не ни због само једне утакмице, него због сваке утакмице која ће се икада одиграти. Због фудбала, којег можемо да критикујемо и да се питамо где је то, забога, кренуо и у шта се, побогу, претвара, али који често изгледа као једина преостала нормална ствар у све луђем, све опаснијем свету популиста и екстремиста.

Када данас у 18.45 заигра мушема на Вестфалену, то ће бити победа фудбала над злим људима, живота над бесмислом, идеала над безумљем.

Устаните, ако будете у прилици, аплаудирајте и ви, пркосно и поносно, нема везе што је испред телевизора, никоме неће бити чудно. За Дортмунд, за Монако, за те момке који ће играти за све нас, за читаво човечанство, за слободу да будеш, постојиш, навијаш и волиш.

Извор: моззартспорт

Фото: Ацтион Имагес.