Прича: Жао ми је, нисам хтио да вам сломим руку, него ногу!

Како је чувени Тирке у Овиједу давне 1932. захваљујући чубурском шарму насмејао легенду са гола Реал Мадрида којег је тешко повредио Славко Загорац.

Фудбал 05.04.2017 | 00:00 О антологијским ситуацијама са утакмица између Југославије и Шпаније попут оне кад јеХуанито Гомес 1977. године у Београду погођен флашом у главу или тренутку кад јеПикси Стојковић  на Светском првенству 1990. у Италији осетио голгетерску глад, па је послао одбрану “фурије“ у најближу пекару у Верони, до чувених “фолирантских“ 1.000 переца - којих није било - наслушали смо се и нагледали ко зна колико пута. Сузе су се увек лиле на Иберијском полуострву.

Неколико деценија раније, у априлу 1932. године, у Овиједу се прво плакало од бола, а касније од смеха. Смех и сузе - као у позоришту.

Иако је један  кривац за излив поменутих емоција био из Босне, нису у питању били вицеви о Муји и Хаси, мада је међу Сарајлијама сигурно било оних који су носили баш то име, а који су нешто  раније у масама испраћали свог  Славка Загорца, чувеног играча Славије родом из Гламоча, пошто је стекао  ту привилегију да заигра у репрезентацији  на коју су, као да је у питању хипотека, право полагали углавном играчи из Београда и Загреба, чак су му и пртљаг однели до железничке станице.

Утакмица у астуријском граду у ком су шест или седам деценија доцније своје фудбалско умеће демонстрирали Славиша Јокановић, Алберт Нађ и Роберт Просинечки, није била нарочито спектакуларна, домаћин је победио резултатом 2:1, али је стицајем околности имала не само “треће полувреме“, већ и четврто.

На голу Шпаније стајао је чувени Рикардо Замора, чувар мреже по ком је награда за најбољег голмана Примере добила име. Човек који је имао статус сличан холивудским звездама, већ је стекао позамашан кредит код фудбалске јавности, па је имао ту привилегију да на терен излази последњи, нешто у стилу боксерских шампиона, само што је уместо баде мантила био препознатљив по качкету. Фанфаре су се оглашавале у тренутку кад би његова глава провирила на делу који су срећници са трибина први могли да виде. Делиријум и наклон њиховом узору био је део редовног репертоара, само што су улоге измењене - није се главни глумац клањао публици него обрнуто!

Међутим, у овој фудбалској представи Замора није успео да своју ролу одигра до краја. У “кадар су ушли“ он и Славко Загорац, а није било места за обојицу. Сцена у шеснаестерцу је завршена тако што је голман домаће селекције завршио са сломљеним прстом на шаци. Одмах је “Ел Дивино“ напустио игру, а публика је почела да напушта стадион, јер каква је то глума кад на сцени нема главног протагонисте. Нема Валтера без Бате Живојиновића, нико жив не би гледао Отписане да није било Гаге Николића, па се и у Шпанији није гледао фудбал кад би изостао Замора. Корида је у том случају имала предност.

Некако је резервни голман Бланко попунио празнину, али је то била слаба утеха за домаћу публику и сви су једва чекали да се меч заврши.

Пријем после утакмице се уместо пријатељског ћаскања и свечане атмосфере претворио у тужне погледе ка Замори који је онако утучен личио на дете коме су украли најдражу играчку. Гледао је у празно, а нико није знао која је то тачка.

У једном тренутку Тирке је обукао режисерску одору и кренуо нови чин, који је променио  цео жанр представе - из трагедије у комедију. Предложио је Загорцу да се извини Замориобећавши да ће он бити преводилац. Гламочанин се снуждено у стилу дечачића послатог да се комшији извини за разбијени прозор приближио петом на листи најбољих светских голмана свих времена и кренуо да се правда како није желео да му нанесе повреду. Све је било детиње, па је и “преводилац“ урадио свој део посла тако.  Превод је гласио: “Жао ми је, нисам желео да вам сломим руку него ногу!“. Шок за све присутне, комарци су хорски запевали пошто је тишина завладала салом. Тирке се подмукло смешкао, Славку су горели образи и уши од стида.

Преостало је да се завеса спусти и протагонисти крену у општу тучу, али као гром из ведра неба муњевито се подигао бек домаћих Кинсосес откривши Тирнанићеву игру речи. Тад јеЗамора скочио са столице и почео грохотом да се смеје. Уследила је фиеста каква  и доликује великим фудбалским пријатељима, а “помирење“ је зачињено пич (пеш) мелбом, колачем са бресквом, ред је био да после чаше жучи на менију буде нешто слатко.

Али то није био крај несланим шалама Тиркета. При повратку са путовања, у купеу воза, да би разбили досаду Моша, Тирке и Ђокица Вујадиновић су играли карте (ајнца до 21) и то у новац. Сав новац се сливао у Мошин шешир. Неки од осталих играча су навијали постранце. Нико није добијао, а шешир је био све пунији од новца. Из чиста мира наједном Тирке узима шешир, отвара прозор и баца га напоље. Тирке узвикну “Ти Мошо вараш!“ и успут опсује. Уствари цела ујдурма је настала јер је Тирке увидео да ће изгубити и прекинуо је картање на силу. Сви кибицери и другари репрезентативци су ћутке испратили овај потез, изузев Моше иЂокице који су се смејали још једној Тиркетовој шали.

И ето умало Тирнанић да “надрља“ не само од Шпанаца него и од својих. Срећом да је био ведрог шаљивџијског духа које му је подарила чубурска калдрма. Загорац је наставио репрезентативну каријеру и био је још неколико пута репрезентативац, али је постао успут и легенда и најбољи играч Славије у историји. При крају своје каријере предводио је Славију до историјског успеха, победе над славним Ференцварошом у Митропа купу.

Извор: моззартспорт