Priča: Žao mi je, nisam htio da vam slomim ruku, nego nogu!

Kako je čuveni Tirke u Ovijedu davne 1932. zahvaljujući čuburskom šarmu nasmejao legendu sa gola Real Madrida kojeg je teško povredio Slavko Zagorac.

Fudbal 05.04.2017 | 00:00 O antologijskim situacijama sa utakmica između Jugoslavije i Španije poput one kad jeHuanito Gomes 1977. godine u Beogradu pogođen flašom u glavu ili trenutku kad jePiksi Stojković  na Svetskom prvenstvu 1990. u Italiji osetio golgetersku glad, pa je poslao odbranu “furije“ u najbližu pekaru u Veroni, do čuvenih “folirantskih“ 1.000 pereca - kojih nije bilo - naslušali smo se i nagledali ko zna koliko puta. Suze su se uvek lile na Iberijskom poluostrvu.

Nekoliko decenija ranije, u aprilu 1932. godine, u Ovijedu se prvo plakalo od bola, a kasnije od smeha. Smeh i suze - kao u pozorištu.

Iako je jedan  krivac za izliv pomenutih emocija bio iz Bosne, nisu u pitanju bili vicevi o Muji i Hasi, mada je među Sarajlijama sigurno bilo onih koji su nosili baš to ime, a koji su nešto  ranije u masama ispraćali svog  Slavka Zagorca, čuvenog igrača Slavije rodom iz Glamoča, pošto je stekao  tu privilegiju da zaigra u reprezentaciji  na koju su, kao da je u pitanju hipoteka, pravo polagali uglavnom igrači iz Beograda i Zagreba, čak su mu i prtljag odneli do železničke stanice.

Utakmica u asturijskom gradu u kom su šest ili sedam decenija docnije svoje fudbalsko umeće demonstrirali Slaviša Jokanović, Albert Nađ i Robert Prosinečki, nije bila naročito spektakularna, domaćin je pobedio rezultatom 2:1, ali je sticajem okolnosti imala ne samo “treće poluvreme“, već i četvrto.

Na golu Španije stajao je čuveni Rikardo Zamora, čuvar mreže po kom je nagrada za najboljeg golmana Primere dobila ime. Čovek koji je imao status sličan holivudskim zvezdama, već je stekao pozamašan kredit kod fudbalske javnosti, pa je imao tu privilegiju da na teren izlazi poslednji, nešto u stilu bokserskih šampiona, samo što je umesto bade mantila bio prepoznatljiv po kačketu. Fanfare su se oglašavale u trenutku kad bi njegova glava provirila na delu koji su srećnici sa tribina prvi mogli da vide. Delirijum i naklon njihovom uzoru bio je deo redovnog repertoara, samo što su uloge izmenjene - nije se glavni glumac klanjao publici nego obrnuto!

Međutim, u ovoj fudbalskoj predstavi Zamora nije uspeo da svoju rolu odigra do kraja. U “kadar su ušli“ on i Slavko Zagorac, a nije bilo mesta za obojicu. Scena u šesnaestercu je završena tako što je golman domaće selekcije završio sa slomljenim prstom na šaci. Odmah je “El Divino“ napustio igru, a publika je počela da napušta stadion, jer kakva je to gluma kad na sceni nema glavnog protagoniste. Nema Valtera bez Bate Živojinovića, niko živ ne bi gledao Otpisane da nije bilo Gage Nikolića, pa se i u Španiji nije gledao fudbal kad bi izostao Zamora. Korida je u tom slučaju imala prednost.

Nekako je rezervni golman Blanko popunio prazninu, ali je to bila slaba uteha za domaću publiku i svi su jedva čekali da se meč završi.

Prijem posle utakmice se umesto prijateljskog ćaskanja i svečane atmosfere pretvorio u tužne poglede ka Zamori koji je onako utučen ličio na dete kome su ukrali najdražu igračku. Gledao je u prazno, a niko nije znao koja je to tačka.

U jednom trenutku Tirke je obukao režisersku odoru i krenuo novi čin, koji je promenio  ceo žanr predstave - iz tragedije u komediju. Predložio je Zagorcu da se izvini Zamoriobećavši da će on biti prevodilac. Glamočanin se snuždeno u stilu dečačića poslatog da se komšiji izvini za razbijeni prozor približio petom na listi najboljih svetskih golmana svih vremena i krenuo da se pravda kako nije želeo da mu nanese povredu. Sve je bilo detinje, pa je i “prevodilac“ uradio svoj deo posla tako.  Prevod je glasio: “Žao mi je, nisam želeo da vam slomim ruku nego nogu!“. Šok za sve prisutne, komarci su horski zapevali pošto je tišina zavladala salom. Tirke se podmuklo smeškao, Slavku su goreli obrazi i uši od stida.

Preostalo je da se zavesa spusti i protagonisti krenu u opštu tuču, ali kao grom iz vedra neba munjevito se podigao bek domaćih Kinsoses otkrivši Tirnanićevu igru reči. Tad jeZamora skočio sa stolice i počeo grohotom da se smeje. Usledila je fiesta kakva  i dolikuje velikim fudbalskim prijateljima, a “pomirenje“ je začinjeno pič (peš) melbom, kolačem sa breskvom, red je bio da posle čaše žuči na meniju bude nešto slatko.

Ali to nije bio kraj neslanim šalama Tirketa. Pri povratku sa putovanja, u kupeu voza, da bi razbili dosadu Moša, Tirke i Đokica Vujadinović su igrali karte (ajnca do 21) i to u novac. Sav novac se slivao u Mošin šešir. Neki od ostalih igrača su navijali postrance. Niko nije dobijao, a šešir je bio sve puniji od novca. Iz čista mira najednom Tirke uzima šešir, otvara prozor i baca ga napolje. Tirke uzviknu “Ti Mošo varaš!“ i usput opsuje. Ustvari cela ujdurma je nastala jer je Tirke uvideo da će izgubiti i prekinuo je kartanje na silu. Svi kibiceri i drugari reprezentativci su ćutke ispratili ovaj potez, izuzev Moše iĐokice koji su se smejali još jednoj Tirketovoj šali.

I eto umalo Tirnanić da “nadrlja“ ne samo od Španaca nego i od svojih. Srećom da je bio vedrog šaljivdžijskog duha koje mu je podarila čuburska kaldrma. Zagorac je nastavio reprezentativnu karijeru i bio je još nekoliko puta reprezentativac, ali je postao usput i legenda i najbolji igrač Slavije u istoriji. Pri kraju svoje karijere predvodio je Slaviju do istorijskog uspeha, pobede nad slavnim Ferencvarošom u Mitropa kupu.

Izvor: mozzartsport