Анализа: Они су ''Магла генерација''!
Лука Јовић, Немања Радоњић, Данило Пантић и Милош Стојановић би требало да буду окоснице младе репрезентације Србије после Првенства Европе у Пољској. Предвиђали су им блиставе тренутке, али њихов тренутни статус не слути на нови успех Орлића. . .
Фудбал 03.04.2017 | 23:37
Јер генерација играча рођених после првог јануара 1996. године не обећава задржавање стандарда (углавном ће окосницу нове младе репрезентације чинити играчи рођени 1997. године и млађи). Можда је све плод урбаних легенди, можда у томе има и назнака истине, али они којима је дужност редовно праћење напретка младих талената тврде да су снаге које куцају на врата младе репрезентације имале већи сирови потенцијал од златних Литванаца и Новозеланђана... Лепо звучи на прво читање, али у пракси то не изгледа обећавајуће. Ни најмање.
Спортски сектор ФСС одлучио се да окупи играче до 20 година и организује им пријатељске мечеве против Словачке и Украјине, како би их бар мало учинио важним, како би бар мало осетили да су и даље део једног великог система, како се на њих и даље рачуна. И то поред чињенице да су тренутно ближи рубрици под вињетом „заборављени асови“, него романтичној причи о томе како су таленат преточили у европски квалитет.
КО ЈЕ БИО СУБЛИМАЦИЈА ЋИРИЋА И МИЈАТОВИЋА, А КОМЕ ЈЕ ПОЧЕЛО ДА ГОРИ ПОД НОГАМА?
Није прошло много времена од дана када су заједнички епитети, колико и ванвременски таленат, везивали Немању Радоњића, Данила Пантића, Луку Јовића, Милоша Стојановића и Ивана Шапоњића (овај потоњи није добио ни позив вршиоца дужности селектора Илије Петковића). А тренутно се њихов заједнички учинак у европским клубовима може описати са две речи – таштина празнине.
Нехотично или не, тек направили су озбиљну празнину и у континуитету великих очекивања када је реч о младој репрезентацији. Појединачно то изгледа овако: Данило Пантић је потписао уговор с Челсијем, направио пар селфи фотографија на Стамфорд Брижу и с млечним зубима, сувише слабим за Премијер лигу, кренуо путем који не води на главну сцену. Позајмица у Витесеу није уродила плодом. Ни ова у Ексцелзиору не даје очекиване резултате. Како било, везиста кога је некадашњи тренер Партизана Љубиша Тумбаковић описао ка сублимацију Драгана Ћирића и Предрага Мијатовића од јануара 2015. године одиграо је свега 15 званичних утакмица. Без гола. Скромно да скромније не може бити, али сат играчког спасења му не откуцава тако брзо као Немањи Радоњићу.
Можда је Радоњић и схватио да му више не горуцка, него му озбиљно гори под ногама, пошто се круг људи који верује у рођеног Нишлију свакодневно сужава. Експлоатисане су све теме везане за суперсонично крило, које је и у том пријатељском мечу против Украјине повремено показивало класу.
НА КАНТАРУ ТАЛЕНТА НЕМАЊА РАДОЊИЋ ЈЕ НАЈБОЉИ У ЕВРОПИ
Једва се памти да је Синиша Михајловић хтео да уврсти на списак А репрезентације тада кадета Партизана Немању Радоњића и то на препоруку бројних пријатеља који су му сугерисали да се такав потенцијал рађа једном. Или ниједном. Већ се и заборавља да сеРадоњић домогао професионалног уговора с Ромом. Тестамент његовог досадашњег учинка у озбиљном фудбалу представља беомски стомачић и глас о не толико рђавом, колико наивном момку, чији весели јужњачки темперамент није могао да се носи са светлима велеграда... Покушавали су инфантилне навике из главе да му избаце и људи који воде његову каријеру, и Саво Милошевић, и стручни тимови у бројним клубовима. Нису далеко одмакли. Добио је Радоњић још један појас за спасавање у каријери, бацили су га челници и тренер Чукаричког Ненад Лалатовић, али ко више може да помисли да је Радоњић спреман за велики повратак.
Мораће са свим бубицама у глави да расчисти једном и заувек, јер већ има 21 годину, да гласно и јасно каже да ли је спреман да помогне себи. Јер ко сме више и да помисли, а не руку у ватру да стави, да ће Радоњић икада више имати могућности да попут локомотиве тутњи поред леве аут-линије и у једном спринту оставља за собом двојицу чувара. Било би добро да у њему, и док буде читао ове редове, проради нешто људско, како се у јесени каријере не би питао где му је била младост и зашто је јефтино проћердао године у којима је требало да игра. И не само да игра, него и да на Новом Зеланду буде један од протагониста. Још једна урбана легенда каже да је на тренингу „Новозеланђана“ Радоњић узео лопту, прешао све препреке по централи (дакле не по крилу) и онда на прву лопту шмекерски, а у суштини тинејџерски, изашао с терена. Уз речи је показао шта зна.
Постоји и та кафанска прича, коју пласирају бројни спортски менаџери и новинари, да на замишљеном фудбалском кантару талента претеже страна на којој је Немања Радоњић.Без обзира што су на другој страни Андрија Живковић и Марко Грујић.
ШТА НЕДОСТАЈЕ ЛУКИ ЈОВИЋУ, А ШТА МИЛОШУ СТОЈАНОВИЋУ?
Имају Пантић, Радоњић, Јовић, Стојановић и Шапоњић (тек ћемо писати о њиховим судбинама) још једну заједничку особину. Били су превише мажени и пажени у матичним клубовима, прерано су били пројектовани за продају, незрели да спознају како стоје ствари тамо далеко. Нису видели даље од фенси „луј витон” торбице, најмодернијег телефона, тетоваже за Инстаграм и исто тако фенсерајских локала у којима воле да троше слободно време. Нису видели крв, сузе и зној који једино у сублимацији с талентом једино дају резултат.
Ту долазимо и до тренутног статуса Луке Јовића. На његову срећу, Србија нема превише класних нападача рођених после првог јануара 1996. године, па ће можда и моћи да очекује позив у национални тим. Без обзира на шућмураст и недефинисан статус у лисабонској Бенфики, где је стално између Б тима и неиграња. Квалитет Митроглуа и Жонаса не обећава да ће се Лука Јовић наиграти у ближој будућности, посебно не обећава његова навика, стекнута у млађим селекцијама Црвене звезде, да све решава снагом талента и природног осећаја за гол. То не пролази у срединама попут Бенфике, где војска спремних Латиноса на сваки тренинг гледа као на борбу за корицу хлеба, битку која се мора добити зарад преживљавања у европској метрополи. Просто, Лука Јовић није из тог филма, иако спортски директор Бенфике, славни Руи Кошта, и даље верује у њега. Вероватно је убеђен да ће крв прокључати у Јовићу који на терену и те како може да иритира флегматичним ставом. Испало је, баш као у случају Пантића и Радоњића, да је таленат његова највећа предност и његов највећи усуд.
КО ЈЕ ЗАБОРАВИО ИВАНА ШАПОЊИЋА?
Јовић још и постигне понеки погодак за други тим Бенфике, а његов дугогодишњи парњак из млађих селекција Иван Шапоњић ни то. Делује да се Савез огрешио о високог центарфора, великог адута на Мундијалиту, под чијим копачкама су цвилели Мађари и репрезентативци Малија... Вакум период могао је да му прекрати позивањем у тим Илије Петковића. И учини га једнако важним колико и Радоњића, Јовића и Пантића.
Велики терет у наредним квалификацијама требало би да понесе и момак који је носио капитенску траку против Украјине – Милош Стојановић. Стално пред вратима Црвене звезде, стално пред афирмацијом, али још чешће на позајмицама. О томе како се Милош Стојановић није развио у правом смеру говорио је недавно и генерални директор црвено-белих Милош Стојановић. Недостаје му физике, недостаје му континуитета, али највише од свега му је недостајао прави тутор у мечевима у којима је имао место у стартној постави Црвене звезде. Нису то били ни капитен Луковић, а још мање Фибел и Едсон. Чак би се рекло да су га двојица странаца уназадила. Како било, Стојановић троши још једну позајмицу у Бежанији. С магловитим расплетом.
На великој сцени нема ни Бабића, Дуроњић је ове зиме прешао у Вождовац.
Нови селектор младе репрезентације имаће олакшицу због чињенице да ће за Орлиће у наредном циклусу моћи да играју Андрија Живковић, Марко Грујић, Вукашин Јовановић, Милан Гајић, Саша Антонов, Филип Манојловић, Вања Милинковић Савић... Неки од њих ће бити у А селекцији или пред А селекцијом.
А тренутни статус поменутих талената обећава – маглу. Тренутно су једина константа Денић, Младеновић, Лутовац (Рад) и Мркић из нишког Радничког.
Слути ли вам се све набројано на успех?
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар