Analiza: Oni su ''Magla generacija''!

Luka Jović, Nemanja Radonjić, Danilo Pantić i Miloš Stojanović bi trebalo da budu okosnice mlade reprezentacije Srbije posle Prvenstva Evrope u Poljskoj. Predviđali su im blistave trenutke, ali njihov trenutni status ne sluti na novi uspeh Orlića. . .

Fudbal 03.04.2017 | 23:37 Naviknuti na uspehe u mlađim kategorijama, fokusirani smo na Prvenstvo Evrope mladih selekcija u Poljskoj, možda i previše optimistični u procenama da šampioni iz Litvanije i sa Novog Zelanda imaju kvalitet da nastave zlatnu nisku. Da urade ono što niko pre njih nije. Međutim, kada se zavesa na smotru najboljih reprezentacija do 23 godine spusti, pred srpskim fudbalom biće – gusta magla. Bar kada je je reč o kategoriji u kojoj dominiramo od 2004. i srebrne medalje iskovane u trenerskoj radionici Vladimira Petrovića Pižona.

Jer generacija igrača rođenih posle prvog januara 1996. godine ne obećava zadržavanje standarda (uglavnom će okosnicu nove mlade reprezentacije činiti igrači rođeni 1997. godine i mlađi). Možda je sve plod urbanih legendi, možda u tome ima i naznaka istine, ali oni kojima je dužnost redovno praćenje napretka mladih talenata tvrde da su snage koje kucaju na vrata mlade reprezentacije imale veći sirovi potencijal od zlatnih Litvanaca i Novozelanđana... Lepo zvuči na prvo čitanje, ali u praksi to ne izgleda obećavajuće. Ni najmanje.

Sportski sektor FSS odlučio se da okupi igrače do 20 godina i organizuje im prijateljske mečeve protiv Slovačke i Ukrajine, kako bi ih bar malo učinio važnim, kako bi bar malo osetili da su i dalje deo jednog velikog sistema, kako se na njih i dalje računa. I to pored činjenice da su trenutno bliži rubrici pod vinjetom „zaboravljeni asovi“, nego romantičnoj priči o tome kako su talenat pretočili u evropski kvalitet.

KO JE BIO SUBLIMACIJA ĆIRIĆA I MIJATOVIĆA, A KOME JE POČELO DA GORI POD NOGAMA?

Nije prošlo mnogo vremena od dana kada su zajednički epiteti, koliko i vanvremenski talenat, vezivali Nemanju Radonjića, Danila Pantića, Luku Jovića, Miloša Stojanovića i Ivana Šaponjića (ovaj potonji nije dobio ni poziv vršioca dužnosti selektora Ilije Petkovića). A trenutno se njihov zajednički učinak u evropskim klubovima može opisati sa dve reči – taština praznine.

Nehotično ili ne, tek napravili su ozbiljnu prazninu i u kontinuitetu velikih očekivanja kada je reč o mladoj reprezentaciji. Pojedinačno to izgleda ovako: Danilo Pantić je potpisao ugovor s Čelsijem, napravio par selfi fotografija na Stamford Brižu i s mlečnim zubima, suviše slabim za Premijer ligu, krenuo putem koji ne vodi na glavnu scenu. Pozajmica u Viteseu nije urodila plodom. Ni ova u Ekscelzioru ne daje očekivane rezultate. Kako bilo, vezista koga je nekadašnji trener Partizana Ljubiša Tumbaković opisao ka sublimaciju Dragana Ćirića i Predraga Mijatovića od januara 2015. godine odigrao je svega 15 zvaničnih utakmica. Bez gola. Skromno da skromnije ne može biti, ali sat igračkog spasenja mu ne otkucava tako brzo kao Nemanji Radonjiću.

Možda je Radonjić i shvatio da mu više ne gorucka, nego mu ozbiljno gori pod nogama, pošto se krug ljudi koji veruje u rođenog Nišliju svakodnevno sužava. Eksploatisane su sve teme vezane za supersonično krilo, koje je i u tom prijateljskom meču protiv Ukrajine povremeno pokazivalo klasu.

NA KANTARU TALENTA NEMANJA RADONJIĆ JE NAJBOLJI U EVROPI

Jedva se pamti da je Siniša Mihajlović hteo da uvrsti na spisak A reprezentacije tada kadeta Partizana Nemanju Radonjića i to na preporuku brojnih prijatelja koji su mu sugerisali da se takav potencijal rađa jednom. Ili nijednom. Već se i zaboravlja da seRadonjić domogao profesionalnog ugovora s Romom. Testament njegovog dosadašnjeg učinka u ozbiljnom fudbalu predstavlja beomski stomačić i glas o ne toliko rđavom, koliko  naivnom momku, čiji veseli južnjački temperament nije mogao da se nosi sa svetlima velegrada... Pokušavali su infantilne navike iz glave da mu izbace i ljudi koji vode njegovu karijeru, i Savo Milošević, i stručni timovi u brojnim klubovima. Nisu daleko odmakli. Dobio je Radonjić još jedan pojas za spasavanje u karijeri, bacili su ga čelnici i trener Čukaričkog Nenad Lalatović, ali ko više može da pomisli da je Radonjić spreman za veliki povratak.

Moraće sa svim bubicama u glavi da rasčisti jednom i zauvek, jer već ima 21 godinu, da glasno i jasno kaže da li je spreman da pomogne sebi. Jer ko sme više i da pomisli, a ne ruku u vatru da stavi, da će Radonjić ikada više imati mogućnosti da poput lokomotive tutnji pored leve aut-linije i u jednom sprintu ostavlja za sobom dvojicu čuvara. Bilo bi dobro da u njemu, i dok bude čitao ove redove, proradi nešto ljudsko, kako se u jeseni karijere ne bi pitao gde mu je bila mladost i zašto je jeftino proćerdao godine u kojima je trebalo da igra. I ne samo da igra, nego i da na Novom Zelandu bude jedan od protagonista. Još jedna urbana legenda kaže da je na treningu „Novozelanđana“ Radonjić uzeo loptu, prešao sve prepreke po centrali (dakle ne po krilu) i onda na prvu loptu šmekerski, a u suštini tinejdžerski, izašao s terena. Uz reči je pokazao šta zna.

Postoji i ta kafanska priča, koju plasiraju brojni sportski menadžeri i novinari, da na zamišljenom fudbalskom kantaru talenta preteže strana na kojoj je Nemanja Radonjić.Bez obzira što su na drugoj strani Andrija Živković i Marko Grujić.

ŠTA NEDOSTAJE LUKI JOVIĆU, A ŠTA MILOŠU STOJANOVIĆU?

Imaju Pantić, Radonjić, Jović, Stojanović i Šaponjić (tek ćemo pisati o njihovim sudbinama) još jednu zajedničku osobinu. Bili su previše maženi i paženi u matičnim klubovima, prerano su bili projektovani za prodaju, nezreli da spoznaju kako stoje stvari tamo daleko. Nisu videli dalje od fensi „luj viton” torbice, najmodernijeg telefona, tetovaže za Instagram i isto tako fenserajskih lokala u kojima vole da troše slobodno vreme. Nisu videli krv, suze i znoj koji jedino u sublimaciji s talentom jedino daju rezultat.

Tu dolazimo i do trenutnog statusa Luke Jovića. Na njegovu sreću, Srbija nema previše klasnih napadača rođenih posle prvog januara 1996. godine, pa će možda i moći da očekuje poziv u nacionalni tim. Bez obzira na šućmurast i nedefinisan status u lisabonskoj Benfiki, gde je stalno između B tima i neigranja. Kvalitet Mitroglua i Žonasa ne obećava da će se Luka Jović naigrati u bližoj budućnosti, posebno ne obećava njegova navika, steknuta u mlađim selekcijama Crvene zvezde, da sve rešava snagom talenta i prirodnog osećaja za gol. To ne prolazi u sredinama poput Benfike, gde vojska spremnih Latinosa na svaki trening gleda kao na borbu za koricu hleba, bitku koja se mora dobiti zarad preživljavanja u evropskoj metropoli. Prosto, Luka Jović nije iz tog filma, iako sportski direktor Benfike, slavni Rui Košta, i dalje veruje u njega. Verovatno je ubeđen da će krv proključati u Joviću koji na terenu i te kako može da iritira flegmatičnim stavom. Ispalo je, baš kao u slučaju Pantića i Radonjića, da je talenat njegova najveća prednost i njegov najveći usud.

KO JE ZABORAVIO IVANA ŠAPONJIĆA?

Jović još i postigne poneki pogodak za drugi tim Benfike, a njegov dugogodišnji parnjak iz mlađih selekcija Ivan Šaponjić ni to. Deluje da se Savez ogrešio o visokog centarfora, velikog aduta na Mundijalitu, pod čijim kopačkama su cvileli Mađari i reprezentativci Malija...  Vakum period mogao je da mu prekrati pozivanjem u tim Ilije Petkovića. I učini ga jednako važnim koliko i Radonjića, Jovića i Pantića.

Veliki teret u narednim kvalifikacijama trebalo bi da ponese i momak koji je nosio kapitensku traku protiv Ukrajine – Miloš Stojanović. Stalno pred vratima Crvene zvezde, stalno pred afirmacijom, ali još češće na pozajmicama. O tome kako se Miloš Stojanović nije razvio u pravom smeru govorio je nedavno i generalni direktor crveno-belih Miloš Stojanović. Nedostaje mu fizike, nedostaje mu kontinuiteta, ali najviše od svega mu je nedostajao pravi tutor u mečevima u kojima je imao mesto u startnoj postavi Crvene zvezde. Nisu to bili ni kapiten Luković, a još manje Fibel i Edson. Čak bi se reklo da su ga dvojica stranaca unazadila. Kako bilo, Stojanović troši još jednu pozajmicu u Bežaniji. S maglovitim raspletom.

Na velikoj sceni nema ni Babića, Duronjić je ove zime prešao u Voždovac.

Novi selektor mlade reprezentacije imaće olakšicu zbog činjenice da će za Orliće u narednom ciklusu moći da igraju Andrija Živković, Marko Grujić, Vukašin Jovanović, Milan Gajić, Saša Antonov, Filip Manojlović, Vanja Milinković Savić... Neki od njih će biti u A selekciji ili pred A selekcijom.

A trenutni status pomenutih talenata obećava – maglu. Trenutno su jedina konstanta Denić, Mladenović, Lutovac (Rad) i Mrkić iz niškog Radničkog.

Sluti li vam se sve nabrojano na uspeh?

Izvor: mozzartsport