Ратарске свијеће Манастира Троноша

Тршић и Троноша у Јадру мала су мјеста, али су са великим именима и богатом историјом. На први поглед то се не би могло рећи, јер се, од када је свијета и вијека, у једном мјесту одмах ништа и не види.

Србија 30.03.2017 | 22:34
Ратарске свијеће Манастира Троноша
Потребно је вријеме. Види се тек када се прође цијелим крајем. Тако је и овдје - потребно је људовати, ходати и видјети, па тек онда приповиједати. Јадар је заталасан као широко море. Шпартају га путеви, стазе и богазе. Поред њих нижу се куће, баште, осоји, воћњаци, звече меденице... Питомина. Тако је и у сусједству, у Рађевини, Подгорини, Подрињу...

Јадар је некако више за око него за размишљање. Путник намјерник, са танкоћутном душом, мора да застане у њему, а чим то учини увијек му приђе неко од Јадрана и објасни му оно што гледа. Мора се овдје путнику штошта разјаснити, па ма колико он био и виђен, јер воћњаци, ћувици, друмови, куће, шумарци и читав крајолик не умију сами потанко да говоре о себи и својој старини.

Предјели, села, градови и ствари о себи знају рећи само онолико колико о њима причају њихов изглед и знакови прошлости. Приче Јадра о самом себи заиста нису довољне. Значајније су оне које приповиједају људи о њему, они што примијете путника намјерника и приђу му да му разјасне оно што гледа. Настају онда о Тршићу и Троноши казивања, у којима се придодаје доста, што из маште што из ранијих приповиједања о њима. Тако је то на овим брдима одвајкада.

На трећем километру пута који од Лознице вијуга ка Осечини и Ваљеву, скреће се десно ка Тршићу. Иде се потом четири километра новим асфалтним путем долином рјечице Жеравије до спомен-школе. Баш ту, у центру Тршића, села са великим именом и богатом историјом, почиње преплитање приче и маште. Јадар је завичај, а Тршић родно мјесто оца српске писмености - Вука Стефановића Караџића. На малој заравни, међу обронцима гдје се састају три горска потока чинећи рјечицу Троношу, налази се најчувенија неманићка задужбина - Манастир Троноша.



Људи ће овдје намјернику приповиједати да су Троношу изградили Југовићи, али званична историографија тврди да је градњу манастира почео краљ Драгутин, а да га је 1317. године завршила његова жена Кателина. Опет преплет историје и маште. Да није Троношког родослова, који служи као помоћ учењу српске историје, могло би се повјеровати Јадранима да су манастир градили баш Југовићи. Опет се приповиједа (у Јадру се не зна тачно шта се стварно догодило, а шта је машта) да је, наводно, ову Југовића задужбину из 1388. године први обновио 1721. године архимандрит Методије.

Јадар је и сада за причу и историју. Једна од прича би могла да почне прикупљањем воска за троношке свијеће. Оно што ниједан биљег историје нити читав крајолик Јадра не могу, нити знају да испричају, јесте ововремени обичај ливења и ношења великих ратарских свијећа. О томе једино Јадрани знају казивати - тачно, без трунке придодавања. Касније ће се, можда послије нас, причи о ратарским троношким свијећама још штошта додати. Тако је то овдје било и биће - придодају се лијепе приче и пали се машта. Изливање и ношење двију великих ратарских свијећа у Јадру и сусједној Рађевини јединствен је и необичан обичај у православном свијету и има дугу традицију.

Не зна се тачно када су ратари Тршића, Корените, Зајаче и Писковца почели правити ове велике свијеће од чистог воска и као светиње их доносити свом манастиру. Јадрани претпостављају да је то било давно, када је њихове претке на то натјерала нека велика невоља - рат, град, суша, глад или нешто слично.

Стари су започели овај обичај, а млађи га настављају. Свијеће су тешке више од педесет килограма, високе су близу два метра, а у дну су у пречнику двадесетак центиметара и од чистог су воска. Једну праве домаћини Тршића и Корените, а другу Зајаче и Писковца. Восак сељаци почињу прикупљати одмах иза Божића, како би га било довољно до Велике сриједе када се лију. Архимандрит у Манастиру Троноша отац Николај каже да мјештани ова четири села свијеће лију у страсној седмици.

На Велики четвртак заједничка поворка Јадрана и Рађеваца, са својим ратарским свијећама, креће од капеле посвећене Светом Пантелејмону и од изворишта „Девет Југовића“ и уноси се у манастирску цркву. Домаћинство које нема воска даје новац, па га онда заједно купују, јер га мора бити равно стотину килограма воска.

Прављење свијећа је посебан доживљај и дани у којима сее лију и носе прави су празник за сва ратарска домаћинства у Јадру, а посебно у Тршићу, Коренити, Завлаци и Пискавцу. Празник над празницима - као и сам Васкрс.

Несвакидашња је то свечаност и за сељаке у Рађевини, Подгорини и Подрињу, али пријеко у Семберији и у подмајевичком крају.



Свијеће морају бити посве чисте, правилног облика и без најмање грешке. Жуљевите јадарске и рађевске ратарске руке постају у та два дана истински умјетничке.

Чин уношења свијећа у манастирско двориште и обношења око ове светиње прати велика маса људи, која се већ од јутра на Велики четвртак почиње окупљати у Троноши. Највише је ратара, честитих домаћина. Има и знатижељних, али и побожног свијета са других страна.
Када се огласе црквена звона, поворка са свијећама испред капеле креће ка манастирским дверима. Носе их најбољи ратари, млади и дрчни људи, који свечано и побожно, корак по корак, иду ка својој светињи. За њима вјерници и гости.

У Манастиру Троноши прво се врши освјештавање свијећа, а предвече, када почиње велико бденије, највриједнији домаћини пале свијеће, које горе све вријеме богослужења. Ратари их пале током цијеле године недјељом и о великим православним празницима, о свецима заштиницима ратара и у другим свечаним пригодама.

Једна свијећа у манастиру стоји пред иконом Исуса Христа, а друга пред иконом Свете Богородице. И у самом манастиру, под његовим сводовима и пред иконостасом, ратарске свијеће су импозантне. Украшене су националном тробојком, а око себе шире миомирис воска.

Људи из Вуковог завичаја ратарске свијеће правили су и носили ка своме манастиру и ратног прољећа 1999. године када су НАТО авиони бомбардовали овај питоми крај и њихово чудесно, кудраво Гучево. Тог прољећа својим свијећама, великим заштитницама, ратари су се, као никада раније, молили да им сачувају потомство. Уосталом, тако су чинили у свим бунама, ратовима и страдањима.

Да одраније није било обичаја ливења ношења ових свијећа, сигурно би Јадрани и Рађевци, баш у вријеме тог бомбардовања, то би чинили – лили би их и носили, јер им је тада била превелика невоља, можда слична оној која је некада и натјерала њихове претке да их први пут принесу олтару своје велике светиње.

Јадрани и Рађевци чврсто вјерују да су их баш њихове свијеће спасиле од бомби, јер су авиони немилице данима тукли с неба њихов завичај. Пламен обје свијеће, када год да се оне пале, увијек је уједначен, миран и златне је боје, јер се и фитиљи за њих посебно припремају и испредају. Чист восак никада не сузи. Благословен је.

Ратари, вјерници и људи добре воље из свих крајева троношким свијећама долазе на ходочашће, па пале поред њих своје мале воштанице.
Моле се да троношке ратарске свијеће заштите и њихове њиве и воћњаке, винограде и малињаке и пчелињаке, али и пландишта, лазове, бачије, куће, чељад...

Мука је натјерала сељачке душе поштене да се моле својим ратарским свијећама које никад не сузе. Чувају им и дом и пород. И обор и њиву. И приплод и прираст. И миран сан.

Свијеће ратарских жуљевитих руку у крају са значајним именом, богатом историјом и великом душом штите све и свакога. И ове просте 2017. године све је већ спремно за лијење и ношење троношких ратарских свијећа. И ове године тачно у шеснаест часова на Велики четвртак, након што ратари обнесу своје свијеће око капеле посвећене светом Пантелејмону, обје ће истовремено стићи пред манастирске двери. А ратари, вјерници и гости напиће се хладне воде са Чесме девет Југовића, која је иза капеле...

Унутрашњост ове мале богомоље је фрескосликана. На чеоној страни гдје истиче вода је мозаик девет Југовића са Југ-Богданом у средини. Овјековјечен је тренутак када су Југовићи полазили у бој на Косово. Исписани су и стихови којима царица Милица оплакује погибију оца Југ-Богдана и дветорице своје браће Југовића.

А пламичци троношких ратарских свијећа плазуцаће на многаја љета.

(БН телевизија/Тихомир Несторовић)

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

Младен Јелисавац

31.03.2017 00:43

Свака част за врсног новинара Несторовица.

ОДГОВОРИТЕ