Стари градови на грани од облака

У Подрињу и на Бирчу постоје зидине старих градова, кула и кулина, каструма и утврда, двораца и лагума, стража и предстража грађених ни на небу ни на земљи, него на грани од облака.

Република Српска 17.03.2017 | 15:22 На литицама, на висовима, на врлетима... У беспућу. Међу орловима. Под самим небесима.

Годун, Заовине, Градина, Пљескова, Козјак, Равна Стена, Дворска, Солотник, Добрун, Ангертаријум, Трешница, Борач, Веледин, Перинград, Соко Град, Ђурмска Стена, Кушлат, Удрч, Ђурђев Град, Јаблан Град, Ковиљача, Костајник, Ад Дринум, Трајан... Ти древни градовин особена су допуна овог цјелокупног пејсажа. Поредани су дуж Дрине Зелнике: на горама, над водама, изнад амбиса, око кањона, на висинама подаље од ријечних обала...

Каменити. Постојани. Дерали су облаке, кидали магле и маглине, одољевали напасницима и пљачкашима, рушитељима и злодусима... Времену још одолијевају. Зато су и до нашег времена и остали њихови темељи - да се зна гдје су били. И да су имали крунисане главе, војводе, великаше, перјанице, војсковође, племиће... Да се у њима јело кашикама када је поименце Париз био са сламним крововима и огњиштима.



Кеменине са висина и дан данас се помињу. И приповиједају се легенде о њима, а у наше вријеме у њиховој близини су: Шћепан Поље, Фоча, Горажде, Вишеград, Ужице, Бајина Башта, Љубовија, Братунац, Сребреница, Власеница, Дрињача, Зворник, Крупањ, Лозница, Бања Ковиљача, Угљевик...

И сви редом гласовити. И са својим староставним и ововременим легендама и приповијестима.

Зидине старих градова срасле су са стијенама на којима су подизани, па се чини да су изникли из планина. У ствари, то је само враћање камена каменим горама. То је и потврда упорности и истрајности древних градитеља да подигну град ни на небу ни на земљи.

Протомајстори су некада на тим висинама морали да умоле и виле којих је одувијек било око ријеке Дрине. Молили су и језеркиње, и облакиње, и нагоркиње, и загоркиње и планинке. Све. И сваку. И оне које стварају росе и оне које имају и власи и косицу, и пећину и ријеку, и коло и брдо, и коњица и сито, и врело и водицу, и воденице и брвна – да њега и градитеље не ометају у послу.

Због каменог и у камену градитељства – Подриње се и назива Вилинском земљом, јер су и камен и његови клесари, виле и изворишта, све куле и кулине, зидине и њихови темељи симболи слободарства овога краја.

Легенде о овим градовима, па чак и о оним безименим, којима је из некедашњих темеља остао још само понеки камен урастао у маховину и земљу, вјечне су као и то камење из некадашњих градских бедема, али су, ипак, најзанимљивије оне о старом граду Кушлату, или Кучлату, на ушћу Зеленог Јадра у Дрињачу у зворничком крају.

Град је добио име према турским ријечима куч, што значи птица, и лат што значи гнијездо. Ипак, ово је град на грани изнад облака. Био је веома значајан и имао је два дијела. Један на високој, окомитој стијени, као ножем одсјеченом, изнад самог ушћа Зеленог Јадра у Дрињачу, које, кад набујају, обје хуче и буче подно његових бедема.

Други дио или Подкушлат, био је уз саме ове ријеке, па када наиђу невоље: бујице, похаре, војске, паликуће и незвани, онда је становништво одлазило у горњи град.

Приповиједа се да је Кушлат у вријеме врхунца своје моћи био већи од Сребренице, а да је она, опет, била већа од Париза. Долином Зеленог Јадра, Дрињаче и Дрине водили су најзначајнији трговачки путеви од Приморја, Дубровника и унутрашњости ка Београду и другим прекодринским крајевима, па чак и према Црном мору. Туда су пролазиле и многе војске – свих царевина које су владали овим крајевима.

Градитељи Кушлата за подизање града изабрали су најиделаније стратешко мјесто. Темеље су му ударили на високој, неосвојивој литици. У залеђу града су обронци бирчанских брда, па су се становници могли, ако би наишла преголема сила, могли лако склонити у густе и непрегледне шуме у које ни један непријатељ није смио крочити.

О Кушлату и његовој светости, неосвојивости, богаству, али и великој љубави сачуване су бројне легенде. Настале су много вјекова касније од почетка његове градње.

Двије се памте и у наше вријеме. Приповиједа се да су о лијепом времену на самој ивици стрме литице, одакле се пружао очаравајући видик на Бирач, Спречу и Подриње, окупљали виђенији трговци, заповиједници, имућнији људи и путници намјерници.

Једном је са њима био и дјечак који се, занесен љепотом са видиковца, стрмоглавио низ високу стијену – и ништа му се није догодило. Остао је жив. Чак није имао ни огреботине. Тада су у Кушлату схватили да је то свето мјесто.

Према другој приповијести на путу из Цариграда ка великим градовима у Босни у Кушлату се одмарао неки богати трговац са својим караваном. Имао је прелијепу кћерку мјезимицу која га је пратила на путу.

Дјевојка је у предвечерја сједила на кушлатској литици и посматрала чудесан залазак сунца изнад планинских врхова. Испод ње гргољили су Зелени Јадар и Дрињача, а са околних осоја допирали су заносни, умилни звуци чобанске фруле. Пожељела је да види тог непознатог бирчанског свирача, који од јутра до заласка сунца свира, па је захтјевала да га доведу у њен чадор.

Трговчеви момци у подножју Кушлата пронашли момка на пландишту. Био је стасит и веома лијеп младић. Искрица обостране љубави је одмах креснула. Планула је љубав.

Дјевојка из Цариграда, сва у свили и кадифи, прелијепа и заносна, окићена златом и драгим камењем, затражила је од оца да се уда за чобанина. Трговац је прихватио кћеркину жељу, па је младићу са бирчанских пландишта понудио све своје богаство, чак и оно што је имао у Цариграду.

Младић је прихватио женидбу али је условио - да дјевојка остане с њим на планини. Цариградска љепотица је и на то пристала, али је отац трговац остао неумољив. Није дозволио да му кћерка остане у босанским брдима.

Потиштени горштак вратио се своме стаду и наставио свирати. Овога пута подно Кушлата разлијегале су се сјетне мелодије. Тугованке. Оне које чупају душу. Жалио је за прелијепом дјевојком, која је и даље, у предвечерје, сједила на стрмој литици чекајући да вјетар умоли чобанина да јој се врати.

Туговали су тако двоје младих, лијепих, али веома несрећних младих душа. Једна танана, господска, а друга поносна, горштачка. Богати трговац није попуштао.



Вече уочи поласка каравана ка Сарајеву, дјевојка се бацила у понор са литице. Остала је заувијек у Кушлату. Сахрањена је у горњем граду, а отац је због тога у њему изградио џамију. Било је то, како је записао турски путописац Евлија Челебија, у петнаестом вијеку за вријеме владавине сулатана Мехмеда Другог Ел – Фатиха.

Чобанин је наставио свирати подно града. Тужно да тужније не може бити. Његова фрула је јецала, јер је жалио за заносном госпођицом мислећи да је отишла са караваном.

Након тога чобанинова фрула је занијемила. Више се никад није чула. Пресвисло је и срце горштачког чобанина за цариградском љепотицом. Никад није сазнао да она није отишла из његовог завичаја, те да почива на врху кушлатске литице - испод које је он пландовао са стадом.

О томе је ћути древни град на грани од облака, али Зелени Јадар и Дрињача и дан данас подно њега, испод Птичијег гнијезда, гргоље причу о несрећној љубави заносне дјевојке из Цариграда и кршног чобанина са обронака Бирча и подрињских гора.

Сваки трептај пурпурног заласка сунца над Подрињем и сада казује тужну прича о тој љубави, али и о другим, не мање тужним љубавима у камендрадовима у сливу Дрине Зеленике.

У Подрињу се приповиједа и о Каменој дјевојци, стрмој стијени, недалеко од Подземног краљевог града код Старог моста на Дрини између два Зворника.

Дјевојка је на том мјесту чекала момка да јој се врати.

Чекала га годину прву.

Чекала га годину другу.

У трећој години се окаменила.

БН телевизија/Тихомир Несторовић