Ни мањег села нити богатије историје

Велино Село уз путеве, али опет некако подаље од њих. По страни је. Невелико, али занимљиво. И још по много чему Велино Село је гласовито – по бјлосвјетским небеским путницима и мочвари Громижељ.  Ни мањег села нити богатије историје у њему. Ни више легенди и милених приповијести. Ни вриједнијих људи нити сложнијих комшија као што је то у Велином Селу. Веле да су овдје одувијек имали најљепше дјевојке поред ријеке Саве.

Република Српска 14.03.2017 | 15:26 Оне су, у дружењу са матрозима у некадашњој рачанској луци, прве у равници, научиле да стављају мале завјесице на прозоре, фиранге како веле, да спремају укусна јела из мађарске, њемачке, руске, словачке и српске кухиње, да уређују куће, да саде цвијеће на дворишту и да буду – баш упарађене даме, али опет, на свој, на велински начин.

У овом селу се игра најљепше коло виловито и пјевају грлене пјесме у троје. Некако и реске, горштачке по старини, расплинуте равничарске, широке и поносне као што је и њихова ријека Сава, али и кудраве као шту су били његови лугови док их машине нису искрчиле.

Велино Село по страни од свега, али у самом епицентру свих историјских, економских, политичких и других збивања. Све што се догађало и сада се догађа у свијету – бар својим убојитим репом ошине и по Велином Селу. Није га заобишла ни једна буна, ни устанак, нити рат. Поводњи и катастрофе, такође.
А оно је увијек ту. На истом мјесту. Уз свој Громижељ. Уз људе и свијет – али, опет, на свој, само његовим становницима, знан начин. Зато и опстају.

Велинцима је до Раче потребно времена колико да се попуши лула дувана. До Броца, Балатуна и Срема исто тако. То им је омогућило да су увијек уз добре људе - да су са свијетом, али, опет, некако мало одвојени од њега. Да су у свом миру. Да живот живе по својој .мјери. По свом аршину.

У велинском атару је и Громижељ - најстарија равничарска тресава, са ендемским биљем. Ту су се задржале и траве које су поодавно нестале у Европи. У Громижељу је и Лакетића вир, а у њему рибица умбра крамери – по нашем мргуда. Веле да је ту милионима година. Браон је боје, а највећи њен примјерак једва покрије људски длан.

Бројне су и легенде на Громижељу, уз Громижељ, око Громижеља – равнини равној – о потонулим сватовима, о ишчезлом селу, о баснословном благу, о бијелој чапљи, о Макавејама, о хајдуцима и јунацима, о ратницима и страдалницима... О оностраном свијету подно ове тресаве.



Велино Село је познато и по бјелосветским путницима који почивају у њивом гробљу, уз Громижељ, а недалеко од Лакетића вира. На том мјесту, у миру Божијем почивају и упокојени Велинци. На улазу у ово гробље сахрањени су необични, душевни и јединствени људи који су остали у колективном сјећању свих Сембераца - легендарни лађар Тешо Ерић - Бећарина, те руске избјеглице, након Октобарске револуције, Николај Кузњецов и Иван Туркул.

На Тешином споменику је и најпознатији епитаф у Семберији, Срему и Мачви:

Овдје лежи Тешо Ерић
стара лађарина, тешка бећерина
спомен подиже крава Шаруља

Тешо Ерић био је лађар на ријекама. Самотњак и одважан човјек. Између два велика свјетска рата био је најпознатији матроз на ријеци Сави. Он је једини Семберац који је пловио на Белој лађи, великом путничком пароброду који је некад саобраћао од Раче до Београда. Остали његови земљаци лађари, радили су најтеже послове на шлеповима и доковима бивше рачнске луке.

Тешо је на периферији Раче, близу баре Саравашнице, имао кућу на спрат, што је у то вријеме била права ријеткост, затим краву жаруљу и велики крошњат храст. Живио је сам.
Не зна се када је добио надимак Бећарина, али се зна да су титулу бећара на Сави могли имати само најодважнији и најспретнији лађари, они који знају сваки спруд, вир или затон на ријеци. Он је баш такав био. Смион, спретан, издржљив и храбар.

Нешто слично као што се Поцерини, Подгорини, Јадру, Мачви и Рађевини људи истих особина називају кратко Баћа.

Када је сишао с брода често је сједио под својим храстом и читао новине, које су му лађари доносили из Београда. Тешо није дуго живио. Нека есесовска јединица 1944. године попалила је Сремску Рачу, а онда прешла Саву, па је свој крвави пир наставила и на лијевој обали ријеке. Становништво Раче успјело је избјећи покољ, али су фашисти ухватили Тешу под крошњатим храстом, заклали су га и закопали, али не тако дубоко, јер су му из земље штрчали његови дуги бркови.

Есесовци су у његовом комшилуку ухватили и неку жену из фамилије Исајиловића, одсјекли су јој дојке и умјесто њих поставили двије главице црног лука, па се онда поново вратили у Срем.

Тешину погибију његовом брату Мији у Велином Селу, такође самотњаку, "јавила" је лађарева крава чаруља. Животиња се уплашила покоља, прекинула је штрангу којом је била везана, па је од Раче претрчала око два километра до Мијине куће. Жаруља прије тога никада није била у његовом дворишту. Чим су је угледали Велинци су по томе знали да се у Рачи нешто догодило - посебно Теши, па су се одмах, предвођени његовим братом, упутили ка овој, тада гласовитој лучкој варошици. Нашли су Бећарину мртвог.

Гајо Лукић из Велиног Села, коме је Тешо раније завјештао своју невелику имовину под условом да га сахрани када се упокоји, испунио је обећање - сахранио га је у велинском гробљу, недалеко од гласовитог Громижеља. По Тешином захтјеву на доњем дијелу споменика уклесао је епитаф:

Овдје лежи Тешо Ерић...

Тешини савременици били су и руски емигранти, невољници који су, бјежећи пред црвеним револуционарима, уточиште нашли у Семберији. Средином прошлог вијека поред Тешиног гроба Никита Кузњецов, у равници познатији као Никола Рус, о његов пријатељ Јово Адамовић из Броца, сахранили су и подигли поменик Русу Ивану Туркулу. Када се упокојио и Никита Велинци су и њега сахранили поред пријатеља Ивана и Теше – свијетских путника.



Николај Кузњецов је и у брочанском гробљу подигао споменик земљаку из мајчице Русије Петру Зуљкову. Док је био млад и здрав Никита је имао пиљару у рачанској луци. Све до смрти носио одјећу по руској кроју - рубашку, сиву козачку доламицу, црне панталоне и угланцане руске чизме. Qети је, веле, имао препознатљиву руску шапку, а зими велику шубару са високим врховима на крајевима. Имао је дугу бијелу браду.

Иван Туркул - Чича Иван - скупљао је љековите траве. Умро је сједећи у дубокој старости пребирајући траве на кладама, трупцима бивше Шарића пилане.

У Броцу је живио још један руски емигрант Алексеј Воробијев - по семберски Алекса Рус. Био је столар, оженио се Српкињом и имао је двије кћерке, које су га и сахраниле. Алекса Рус у Семберији има доста потомака, док су Николај и Иван били без рода и порода.

Нико не зна из кога су дијела Русије били ови честити, вриједни и тихи људи. О томе никада нису ни причали. Самовали су и туговали за пространим завичајем. Вјероватно су били са неке велике руске ријеке - Волге или Дона - јер су све до смрти били на обали ријеке Саве која их је, недвојбено, подсјећала на матушку Русију.

Мир пепелу њиховом.

И још једна прича о хуманом човјеку из семберске равнице. Саво Штраух, из семберског села Попови, дуго се бринуо о свом болесном комшији Младену Павловићу, а када се овај упокојио сахранио га је по православном обичају и подигао му споменик. Велики. Домаћински. На кемену је уклесано име покојника, постављена је порцуланска фотографија, а у дну стоји - Спомен подиже комшија.

И ништа више.

Саво Штраух није уклесао своје име.
Вели довољно је само то – да је комшија подигао споменик. Саво често посјети гроб свог сапатника. Запали воштаницу, почупа траву с хумке, посједи неко вријеме – и ћути. Чини се као да са почившим комшијом Младеном разговара неким немуштим језиком. Саво се није женио, самотњак је... 

БН телевизија – Тихомир Несторовић