Подриње: Пејзажи земље валовите

Подриње је увијек лијепо. Милено је и питомо, широко и високо. Кеменито и шумовито. Са кулама и кулинама, изворима и ријекама, са вилама и горама.

Република Српска 01.03.2017 | 21:59
Подриње: Пејзажи земље валовите
Одувијек је тако. Слободарско. Поносна - Вилинска земља, као што је некада за Подриње рекао књижевник Симо Сарајлија.
Подриње и мами и плијени, и штити и помаже, и крије и таји - и зрачи невиђеном љепотом. Неодољиво је. Инспиративно и привлачно, јер је то завичај и: скелеџија и бродара, сплавара и лађара, чамџија и аласа, трговаца и занатлија, орача и косача, мома и јуноша, пјесме и сватова, домаћина и васколиког свијета.

Зворничко Подриње и у пјесмама је опјевано:

Дошла Дрина, дошла Дрина
Од бријега до бријега, драга моја,
од бријега до бријега...

За умјетнике такво је свакако. За пјеснике, за вајаре, за музичаре. За сликаре посебно. И за оне који свијет виде кроз објектив камере.
Подриње је такво и за Зворничанку Снежану Алемпић. За умјетницу, јер на њеним сликарским платнима баш преовладавају пејзажи Земље виловите - мотови кула и кулина, камена и старих градова, вода и Зеленике, дјевојачких пешкира и ћилимиа, виолине и виловитости.

Куд год пошла, куд год прошла, гдје год дошла – биљежи и памти. И фотографише: путеве, мостове, људе, куће, планине, цвијеће, воће, птице, поводње, светилишта... И све догађаје у њеном Зворнику. Тако је постала и хроничар овога града и дијела Подриња. Снима светковине, умјетнике, комшије, зграде, дјецу...

Ипак, највише је начинила фотографија са балкона и прозора свога стана, испод којих је Дрина Зеленика. Зелена ријека. И кудрава брда пријеко – малозворничка. И куће пријечанске. Снима у сваком дијелу дана и године. Ујутру, у подне, поподне, увече и ноћу. У прољеће, у љето, јесен и зиму. Па опет ујутру, у подне... У прољеће... Користи сваки зрачак свјетлости, одсјај ријеке и оног пријеко, да заустави у свом снимку.



Уосталом, Снежана и Дрина имају неку, само њима двјема, знану везу. Тајновиту. То је тихи, немушти разговор двију дама. Оне бучне, силовите, горовите и набујале – кад дође од бријега до бријега, кад повилени (а када није таква онда је Дрина, заиста упарађена дама) и танкоћуте умјетнице).

Сликарка Снежана Алемпић рођена је баш у том чаробном свијету Вилинске земље. И живот вјекује у њој. Зато и не може да одоли њеној величаственој љепоти. Прво јој се дивила, онда јој поклонила душу, а онда је почела сликати и фотографисати. Најприје своју породицу, затим пријатеље и све оне који јој нешто значе у тој Земљи виловитој, а онда и све инспиративне ликове на улици, поред пута, на ливади, поред ријеке...

Све што види, осјети, доживи и фотографише у Земљи виловитој онда претаче на и сликарска платна. Њена правило јесте: ако хоћеш да постанеш умјетник не иди у бијели свијет да тражиш теме - нађи их у својој улици и завичају - у дједовској кући, у уџерама и вајатима, на таванима и у воћњацима, на брдима и у долинама, у старом намјештају, у одјећи, у крчазима, јабукама, у трку коња – у истинској природној раскоши.

Одувијек су је мамиле старе ствари остављене у тишини и мраку старих соба, на таванима, у сандуцима и старим ормарима. Чинило јој се да свака од тих ствари има своју причу, али да неће да је свакоме казује, него да само одабранима поручује - види ме, па ти даље причај о мени и ономе коме сам припадала. Све те приче ум,јетница је "саслушала", а онда их приповиједа бојама на платну и биљежи оком камере.

Ето због свега тога Снежана у свом стваралаштву није могла одолити мотивима родног Подриња - кулама, старим градовима, стијенама, смарагдној води ријеке Дрине и митским ликовима вила: подгоркиња, језеркиња, облакиња. У вилинској, слободарској земљи. Тако ни знаменитостима: Семберије, Бирча, Јадра, Мачве, Азбуковице, мора, планина...

Снежанине подринске виле – и на платнима и на фотографијама - нису мистичне, са крилима, веловима и чаробним штапићима. Њене виле личе на све Подринке. Витке су, елегантне, кротке и са чудесним осмјехом. То што ова сликарка није робовала устаљеним шаблинима мистификованих вилама у облацима него их је представила као обична људска бића, повољно су оцјенили многи ликовни критичари, истичући да ни слободарски дух Подринаца није фикција него нешто богом дато - у људском облику.

А у тој Вилинској земљи Снежани се као ствараоцу нуде многи мотиви: Зворнички град, Кушлат на Зеленом Јадру, зидине АД Дринума, букови, брзаци, стијене, стараче, модри врбаци, заласци сунца и смарагдна боја воде Дрине. Све то, али и старе дрвене зграде у овом крају: грнчарија, ћилими, тканице, дјевојачки пешкири, виолине, фруле, торбе шаренице... И све је то заслужено нашло мјесто на Снежаниним сликама – на платника и на фотографијама.



Скоро свака Снежанина слика мртве природе је с воћем или цвијећем, али су зато и њени пејзажи с водом смарагдне боје. Као што се скоро побожно обраћа стварима које су годинама заборављене и чамећи у тами старих соба, на таванима и у ормарима, па их је Снежана "извукла" на свијетлост дана да наставе своје приповиједање, тако се она односи и према водама свога завичаја. Оне су јој опсесија.

Осим пејзажа Земље виловите, портрета и других мотива, Снежана слика и коње - симбол љепоте, грациозности и поноса. Знак опстаанка и племенитости. Коњи у галопу. У покрету. Слободни. неспутани.

На њеним платнима чини се као да су коњи, однекуд из подрињског плаветнила и даљина, наједном стигли у галопу. Гиздави, разиграни, угојени, стамени... Све један до другог: чилаши, дорати, мркови, бијелци, зекани...

И да Снежана Алемпић осим тих неколико слика разиграних, виловитих коња, више ништа није насликала, њима би, чак и пред најстрожијим ликовним критичарима, заслужила своје мјесто у нашем сликарству које, уосталом, она већ поодавно има. Снежана је урадила серију коња у трку. Реалини облик ових грациозних животиња на њеним платнима само се наслућује. Назире се кроз обрисе.

У одлуци да слика и снима пејзаже с водом крије се и снажна поетичка природа њених слика и потврђује да је Снежанина душа саткана од поезије и љепоте. Ова сликарка то веома вјешто зна да изрази сликом.

На њеним сликама су и јабуке по којима се познаје Подриње - румене, оне боје злата и црвене, јер оне за ову сликарку значе радост и крепкост.

(БН телевизија / Тихомир Несторовић)

Коментари / 1

Оставите коментар
Name

грађанин

01.03.2017 21:16

Лијепа Снежана, љепоту Подриња пренијела на платно.

ОДГОВОРИТЕ