Анализа: Операција Евробаскет - ко ће бити центри Србије?!
Док је већ сада јасно да на одређеним позицијама неће бити ни најмање дилеме око тога ко треба да се нађе у саставу, гледајући актуелна дешавања на кошаркашкој сцени Александар Ђорђевић вероватно ће највећи проблем имати око састављања листе "петица" које ће представљати нашу земљу у Турској. . .
Кошарка 01.03.2017 | 23:35
Последња је, наравно, увек на селектору Александру Ђорђевићу. И док је већ сада јасно да на одређеним позицијама неће бити ни најмање дилеме око тога ко треба да се нађе у саставу, гледајући актуелна дешавања на кошаркашкој сцени шеф струке ће вероватно највећи проблем имати око тога који центри ће представљати Србију у Турској?
Кренућемо од полазне тачке, а то је - колико ће класичних дугајлија Ђорђевић повести у Истанбул? Три или четири. Откако је преузео кормило Србије, легендарни ас умео је да промеша карте и изабере одговарајући систем, зависно од турнира и противника.
Сетимо се Мундобаскета 2014. године, када је у саставу имао тадашњег капитена Ненада Крстића, Мирослава Радуљицу, Владимира Штимца и Рашка Катића. Годину дана касније, у изостанку пензионисаних ветерана Крстића и Катића, Ђорђевић се одлучио за тактику са три „петице“, где је у састав увео Огњена Кузмића, али и Николу Милутинова, заједно са Радуљицом. Тада је Бобан Марјановић отпао због повреде ноге. А онда се догодила прошла година и „случајеви“ Марјановића и Милутинова, који су поделили кошаркашку Србију. Срећом, тада се указао Никола Јокић, каснији МВП квалификационог турнира за Олимпијске игре, потом и један од најбољих играча у Рију. Тада је Ђорђевић такође имао три центра - Јокића, Штимца и Радуљицу.
Претпостављамо да ће и ове године ићи на избор са три центра, ако не буде повреда и неочекиваних отказа. Опет, какав год Ђорђевићев избор био, за позиције бориће се сигурно Јокић, Кузмић, Радуљица, Штимац и Марјановић. Дејан Мусли има добру клупску сезону у Уникахи, али досад није био на Ђорђевићевом видику, па је нејасно да ли ће се сада ствари променити. Не треба унапред отписати ни Милутинова, али гледајући искључиво кошаркашке чиниоце, тешко је да ће успети да се избори за место у тиму. Али, о томе мало касније.
НИКОЛА ЈОКИЋ
Апсолутни миљеник нације и момак због чијих мајсторија с оне стране Атлантика добар део Србије не спава нормално дуже време. Вероватно не постоји особа која у свом, замишљеном тиму нема Јокића и то као водећег чиниоца екипе.
Сомборски центар тренутно није у свом елементу. Тачније, откако се вратио утакмицама после обавеза на Ол стар викенду. На паркет се вратио са два суморна издања, где је Сакраменту убацио четири, а Бруклину свега два поена. У поразу од Мемфиса прошле ноћи имао је значајно бољи учинак, са 10 поена, 11 скокова и шест асистенција. Али, на моменте је изгледало као да то није био Никола Јокић од пре само две седмице.
Не сумњамо да ће се Никола вратити правом ритму, али је очигледно да га је умор стигао. Денвер се максимално ослањао на његове способности од почетка 2017. године. Толико да је, ето, пронашао свој тренутни лимит. Балон се сада издувава, али је зато потребно да Јокић пронађе унутрашњи мир и одмори тело за наставак напорне сезоне. Можда чак и мало више у овом периоду, како би опет био спреман. Јер, ма колико добро играо, мора и сам да буде свестан граница и да не може толико дуго да пружа партије на врхунском нивоу, колики год таленат био. Једноставно, то је закон модерног спорта.
С друге стране, последње измене у Денверовом ростеру можда су унеле одређену пометњу. Од Јусуфа Нуркића, који готово да му није ни узимао минуте, Јокић сада има Мејсона Пламлија, а ускоро ће добити и Роја Хиберта као конкуренцију на петици. Вратио се и Данило Галинари после дуже повреде, што вероватно сада уноси одређену забуну у нападачким акцијама Денвера.
Не треба заборавити да Јокић најбоље функционише када има лопту у рукама, те да је и поред „кризних“ тренутака у претходне три утакмице и даље имао добре бројке у пољу асистенција. Поени јесу, донекле, изостајали, али не треба бринути.
Ако треба да одредимо једног сигурног центра у авиону за Турску, онда је то Јокић. Ако га повреде заобиђу и не буде непредвиђених проблема са Денвером око евентуалног пуштања на Европско првенство, место у тиму га чека.
Јер, ипак је играч каквог је Србија чекала годинама уназад, препун квалитета и потенцијала, фантастичних офанзивних и организационих способности. Прави плејмејкер у телу центра, атипична „петица“ и ноћна мора сваког противника.
МИРОСЛАВ РАДУЉИЦА
Никако Радуљица да одигра једну сезону у континуитету, без већих осцилација у игри. Али, када дођу репрезентативне акције, он је спреман као запета пушка. Својом харизмом одавно је освојио срца сународника, а беспоштедном борбом у дресу Србије заслужио је позицију незамењивог шрафа последњих година. Чак и када није имао клупски ангажман у дужем временском интервалу, Радуљица је успевао да ухвати прави ритам са националном селекцијом и види се да му прија атмосфера која влада у тиму.
Још један је представник групе атипичних центара, са добрим прегледом игре и смислом за асистенцију, способан и да измисли поене када ситуација то налаже. Оно што је такође јако важно, одувек је имао одличну сарадњу са Милошем Теодосићем и плејмејкерима који су пратили српског капитена, што је такође важан фактор у репрезентативном избору. Чак је и сам Радуљица једном приликом открио да би волео једног дана да заигра са Теом у НБА лиги.
Међутим, његове осцилације на клупском нивоу одувек су биле засебна тема. У финишу прошле сезоне добио је отказ у Панатинаикосу, иако је дуго био међу важнијим играчима Зелених. Ове зиме се у италијанској штампи помињао отказ у миланској Олимпији због, наводно, неслагања са Јасмином Репешом. Минутажа у Евролиги му варира, као и бројке које бележи. Тек осам поена и три скока просечно.
Ретко када узима више од пет шутева на утакмици, а у две од последње три европске утакмице имао је једноцифрен број минута на паркету.
Значајан утицај на све то има и чињеница да Радуљица игра у тиму без правог идентитета. Репеша не успева да повеже редове и створи праву слику оног што жели, а неретко због тога испашта Радуљица, као једини прави центар у екипи. Управо због честих одступања и корекција које хрватски стручњак прави Армани је испао из трке за четвртфинале Евролиге.
И поред свега Радуљица ће бити један од најснажнијих кандидата за одлазак на Европско првенство.
ОГЊЕН КУЗМИЋ
Какав је заокрет доживела каријера доброћудног момка из Добоја у односу на прошлу сезону. Вртоглави! Увек скромни центар Црвене звезде није крио да му је ово најбоља сезона у каријери, али непрестано се трудио да умањи онај индивидуални део и припише их тимским успесима. Али, тешко је описати реакцију кошаркашке Европе на БУМ који је проживео Огњен Кузмић. Од играча чији су долазак на Мали Калемегдан унапред проклињали навијачи црвено-белих, до друштва најбољих центара Европе, кандидата за МВП награду, ударне игле српског и јадранског шампиона.
Имали сте већ прилику да прочитате анализу онога што је Кузмић урадио за мање од шест месеци боравка у Црвеној звезди, уз поређење са учинком Бобана Марјановића и Мајка Цирбеса током целе једне године. Ако неком није било јасно зашто га је Ђорђевић увео у национални тим 2015. године, а онда и одвео са собом у Панатинаикос прошле сезоне, онда је то сада Кузмић демонстрирао уз крвави рад са Дејаном Радоњићем. Истина, Кузмић из прве две ситуације и оно што гледамо сада није исто. Али, Радоњић је колеги са клупе Бајерна дао смернице како да искористи све оно што најбољи офанзивни скакач Евролиге може. Наравно, доста тога зависи и од саме концепције игре. Где Звезда заправо много зависи од сарадње центар - плејмејкер, а Србија има довољно квалитетних решења на спољним позицијама и сама филозофија је другачија.
Настави ли овако Кузмић, Ђорђевић ће се наћи на невиђеним мукама како да уклопи центарску линију. Велики плус за петицу из Добоја је то што је ове сезоне напредовао практично у свим елементима тимске и индивидуалне игре. Од одбране пик'н'рола, до напада из исте ситуације, сналажења у рекету, кондиције, снаге, правовремености скока... Постао је комплетан центар. Додуше, има својих мана, као и свако. Али, његов учинак не гледа се увек само кроз лупу чисте статистике. Његов допринос у чувању рекета, стварању притиска на противничке центре и брзе руке при скоку често доносе много више од ствари видљивих „голим оком“.
Са Стефаном Јовићем изградио је снажно партнерство, од непроцењиве вредности за Звезду, а одлично сарађује и са Марком Симоновићем. Није ни чудо што су га Минесота и Финикса тражили последњег дана прелазног рока у НБА.
ВЛАДИМИР ШТИМАЦ
Верни војник кошаркашке репрезентације Србије! Симбол патриотизма, бескрајног поштовања према грбу и националном дресу. Човек који није одбио Ђорђевића прошле године, чак иако је био унапред отписан, почев још од Евробаскета 2015. године. Онда када су Марјановић и Милутинов отказали, а Кузмић био спречен због породичних разлога, Штимац је био ту да са одмора ускочи у опрему Србије и својом енергијом допринесе историјском успеху у Рију.
Ако је претходних година можда и било оних који су својим играма више заслужили место у тиму од Штимца, ове сезоне ће два пута морати да поразмисле пре него што га прецртају. Штимац игра сезону каријере, а после шампионских партија у дресу Црвене звезде, освајања дупле круне и сребра са Србијом, одлазак у Бешикташ испоставио се као пун погодак. Јер, не само што у континуитету држи висок ритам и пружа игре за свако поштовање, Штимац готово на свакој утакмици бележи дабл-даблове каквим мало ко може да се похвали. Истина, није Бешикташ евролигашки ниво, али у ФИБА Лиги шампиона и паклено јаком турском првенству он уписује страшне бројке. У домаћем првенству вртоглавих 15 поена и 10 скокова у просеку (!), у Лиги шампиона 13 кошева и девет ухваћених лопти. И апсолутно је једна од главних ударних игли у клубу Уфука Сариџе.
Небројано пута досад провлачила се прича о Штимчевом значају у националном тиму, као и томе да га је због тога селектор Ђорђевић јавно хвалио. А сам Штимац је у разговору за наш сајт рекао да ће Србији бити доступан докле год га колена буду држала усправним. То само говори о томе колику приврженост Орловима осећа центар чије су улоге увек биле јасне, а он их је обављао без трунке двоумљења, шта год то било.
БОБАН МАРЈАНОВИЋ
Без икакве сумње највећа енигма овог списка. Код Ђорђевића још од прошле године „вуче“ огроман минус због тога што је у датом тренутку изабрао да се накратко посвети потписивању животног уговора с Детроитом, да би се онда дао у функцију Србије. Није добио шансу и то поглавље одавно је затворено.
Али, хоће ли је добити ове године? Бобан Марјановић је у овом тренутку играч без исклесаног профила у Детроиту. Андре Драмонд и Арон Бејнс су прве опције Стена ван Гандија у Пистонсима и чини се да се то неће мењати до краја сезоне. Када аустралијском центру истиче уговор. А да ли ће тада Марјановић добити већу минутажу? Питање је. Шушкало се доста и да је Марјановић био близу трејда у другу средину, па и да би у Детроиту могао да му се „раскрчи“ пут ка већој минутажи. Гледајући из ове перспективе, некадашњи МВП Евролиге закуцан је за трибине, уз тек повремене излете на паркет и минутажу на кашичицу.
Шта то значи за Србију? И поред нимало пријатне ситуације у којој се налази, Марјановићевеквалитете нико не сме и не може да оспори. Чак и када не игра.
Ђорђевић је прошле године имао спремљену комплетну тактику где би се игра подредила искључиво 29-годишњем горостасу. А онда се догодио рингишпил и потпуна измена концепције у само неколико дана. Што је оставило много тога неразјашњеног. Марјановићје већ неколико пута јавно истакао да је за Србију ту и да ће се радо одазвати Ђорђевићевом позиву. Уколико га буде било.
И заиста је велико питање да ли ће. Као што је и питање како би се Марјановић уклопио у тим. Посебно сада када Јокић има примат и готово је немогуће замислити да би 23-годишњи Сомборац могао да падне у други план због било кога. Па чак и Марјановића.
Евентуални позив донео би одређене предности, али и мане у већ склопљен систем Србије. Опцију више у рекету, сигурност у скоку, нападачки готово незаустављивог играча и неког ко би на себе „навлачио“ више противника у исто време и тако отварао простор осталима. Опет, ту су игре у одређеним системима, без превише осцилација када је Марјановић на терену, али и опасност која би се створила у ситуацијама када би против себе имао ниже и брже центре.
Много је недоумица у овој теми, још много ће се полемисати, без сумње.
На крају - Никола Милутинов. Центар Олимпијакоса имао је прошле године златну шансу да настави континуитет игара у репрезентацији и у тренутку подмлађивања тима себи зацементира место. Ђорђевић је желео да му пружи непроцењиво искуство са великих такмичења, али... Изабрао је индивидуални рад у Сан Антонију и Олимпијакосу. Што му јесте донело одређени напредак на клупском нивоу. Тренер пирејских црвено-белих Јанис Сфаиропулос му указује минутажу зависно од умора и здравственог стања Патрика Јанга и Кема Бирча. Некада је свој простор користио, некада не. Пред њим је огроман пут како би постао центар педигреа какав носи годинама уназад и за њега има времена.
Али, у овом тренутку, осим младости коју Ђорђевић тражи, не поседује квалитет више у односу на све већ поменуте кандидате. Зато је тешко очекивати његово име на коначном списку. На ширем - сигурно. Уосталом, као и Мусли, кога многи дуго желе да виде бар на припремама Србије.
Закључак. Србија има можда и најмоћнију центарску линију у Европи. Да је систем такав и да поменута петорка има загарантовано место, не би било проблема, овако... Пред Ђорђевићем и његовим сарадницима су месеци тешких избора.
Мада је у ДНК српског народа одувек било да оспори сваку одлуку селектора, замисли шефа струке досада нису имале грешку. Никада се неће догодити ситуација да ће сви бити задовољни. Али, ми не сумњамо у Ђорђевићев избор.
Нека и овог пута буде прави.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар