Прича: Ја, Клаудије...!
Прошле године, цео свет је желео Лестеру да дође до пехара. . . Сада цео свет жели да умру, да плате због свега што су урадили човеку који их је измислио. То ће их, не брините, повући на дно, одмах или на одложено. Немојте, укратко, потцењивати карму.
Фудбал 27.02.2017 | 23:00
Четири деценије после серије, и скоро два миленијума после догађаја у њој описаних, пред нашим очима одиграла се једнако велика драма, са готово истоветним исходом, и са јунаком који је за кратко време прешао цео пут свог имењака и земљака, римског цара који је наследио Калигулу и који је био претходник... Ах, о томе нешто касније.
Умногоме каријера Клаудија Ранијерија, најниподаштаванијег фудбалског стручњака који ће чудесног пролећа 2016. постати најпоштованији фудбалски стручњак – поспрдно је називан “Тинкерман”, јер превише комбинује, јер превише мисли, јер би свашта, а не уме, и онда то објашњава својим невероватним метафорама – личи на ону човека који се, помало ни крив ни дужан, и на запрепашћење читавог (цивилизованог) света попео до трона највећег од свих царстава.
Сем што, судећи по преосталим киповима и по тумачењу Дерека Џејкобија, и физички личе – али где је Ранијерију статуа? Није ли ју заслужио на сваком тргу и у сваком парку Лестера? – обојица су били третирани као потрошена и потрошна роба. Клаудије је безецован као схоластичар, забраздио у своје књиге у историји, онда када није било популарно да историчари говоре истину (океј, то никада није популарно), и када је, по убиству Калигуле, баш он одабран да предводи империју, било је много запрепашћених душа.
Гарант би тада, у Сенату, устао један човек по имену Гари Линекер, врло заслужан грађанин Рима, и рекао “Па добро, људи, јесте ли нормални, зар стварно Клаудију да дате да води наш Лестер, пардон Рим?”, и још много других би твитовало из својих клупа или писало графите по граду.
Нису знали, стварно. Нису знали да се испод помало смешне, но вазда тајанствено насмејане прилике крио човек са великим планом. Назваћу га једном приликом тајним агентом фудбала, шпијуном, “спавачем” који нас је замајавао деценијама, док је у глави све време имао планове да постане највећи на свету. И рећи ћу тада, а мислим то и сада, и заувек, да је титула коју је Лестер Сити освојио у сезони Премијер лиге 2015. на 2016. највећи спортски догађај у овом миленијуму, па можда и нешто дуже, тамо до сплетки у Риму пре око две хиљаде година...
А онда је све почело да се догађа. Из шареноликог хаоса који су диктирали припадници богатих елита и странци вољни да улажу, увек расположени да вам се смешкају док вам заривају нож у леђа, а који је обичан плебс гутао, знајући да оно “хлеба и игара” стварно функционише; из хаоса пуних арена, где су гладијатори ударали једни на друге борећи се за свој живот и своју егзистенцију, изронило је нешто велико.
Не причамо о Колосеуму, мада није далеко, већ о Премијер лиги; узлет Клаудија Ранијерија и његовог Лестера био је, сада знамо, аберација, одступање од свега на шта смо навикли, а његов пад је једнако симптоматичан и амблематичан за оно што је Премијер лига, за оно што је данашњи фудбал.
Да, могли бисте у вести која је шокирала сваког поштеног гледаоца и за тили час од Лестера и њиховог тајландског газде Вишаја Сриваданапраба направила злочинце, заиста учитати читав данашњи фудбал. Премијер лига је направљена да буде оваква: да исиса из игре све велике речи као што су Морал, Заслуге, Поштење или Љубав, да се претвори у Ктулуа који познаје само зараду, превару и похлепу.
Зато је мрзимо, зато не можемо без ње.
Лестер Сити с пролећа 2016. био је путоказ да све то баш и није тако; Лестер Сити из позне зиме 2017. буди нас из сна шамаром из лакта и погано и презриво нам шапуће да смо били баш велике будале што смо мислили да је све другачије.
Знали смо и писали, колико пута, да се газде Лестера не разликују превише од газди других клубова које прати надимак “пластични”, да су и они каприциозни и наклоњени профиту, пре свега, али смо негде, док је Шмајхел парадирао, док је Морган чистио свој шеснаестерац, док је Канте трчао около као мува са десет глава, док је Марез плесао по терену и док је Варди био најлукавија лисица, безобразник и волшебник, негде смо се надали да постоје и беневолентни диктатори и беневолентни милијардери.
Надали смо се, непоправљиво заљубљени у фудбал, као стотину пута преварена жена, да ће овог пута бити другачије.
Остали смо са горчином у устима, спремни да се пакујемо и одемо на далеки одмор, било где, и са оном реченицом коју Срби углавном користе за политичаре – “Ма сви су они исти...”
Ватромет из маја, како преносе британски медији, убрзо је постао варница која је почела да тиња: још од јула, када је Лестер отишао на турнеју по Сједињеним Америчким Државама, у свлачионици су се појавили гласови који су мрмљали штошта против италијанског стручњака, да би са сваком утакмицом у којој није успевао да их тргне из летаргије на клацкалици кривице све више играча прелазило на једну страну, док је Ранијери остајао сам на другом крају, можда све до фебруара и последње серије пораза – укључујући и кикс против Милвола у осмини финала ФА Купа који му је, Севиља на страну, ефективно скратио мандат – несвестан свега што се догађа, недовољно разборит или недовољно пажљив да се додвори онима од којих му, испоставило се, зависи живот.
Као у римским драмама, Клаудио се окружио онима који су га тапшали по рамену све оштрећи каму – не личи ли револт играча, та завера коју су сковали када су схватили да их “газда” не слуша, на сплетке које су дошле главе и Клаудију, којег на крају издају најбољи пријатељ Агрипа и супруга Агрипина Млађа? – и који су га, нема томе ни две недеље, убеђивали да има поверење клуба, града, навијача.
Град и навијачи су на његовој страни, и даље, и увек ће бити.
Али то у данашњем фудбалу ни изблиза није довољно.
Није да Ранијери није направио грешке: на позорници смо, још од летњег прелазног рока, имали оног старог Тинкермана који сам себи уме да замути воду – појачања су се показала као промашаји, промена тактике била је безуспешна, а једино горе од тога био је покушај повратка на стратегију која је “Лисицама” лане донела пехар; играчи су постали звезде и требало је радити другачије са њима како би могли поново пронађу мотивацију, и чак ни мелодија Лиге шампиона није могла да их размрда до краја – но пристојност и сећање на слатко пролеће налагали су да Ранијери може и мора да има бесконачни кредит.
Било је много оних који су упозоравали да Лестер клизи ка амбису, извлачили историјске примере клубова који би се обурдали са висине, шампиона који би испадали из лиге – Милан 1980. због скандала названог “Тотонеро”, Манчестер Сити 1937, дански Херфолге и тако даље – али то заиста не би била најгора ствар.
Напротив. Не би ли, у ствари, још већа, још боља, још невероватнија прича била да је са Ранијеријем Лестер испао? Био би то сјајан завршетак ролер-костера: замислите себе за педесет година, већ сте декица и причате унуку загледаном у ко зна какав екран о неком чудесном Лестеру који је, захваљујући Шекспиру и једном Римљанину освојио титулу какву нико никада није освојио.
“А шта је било даље, деда?”, пита вас, раширених очију.
“А онда су испали! И то је било баш супер!”, вратите се ви у адолесценцију или рану средовечност. И насмејете, од срца.
Да, Лестеровој епопеји ништа не би одузело да су се они – понављамо, с Ранијеријем – нашли на крају сезоне на дну табеле Премијер лиге; напротив, бајка би, легенда би била још већа, још јача, још смешнија, и опет бисмо причали о њима и опет бисмо били уз њих, неподељено, те будале, ти кретени, ти мајстори који се појаве на препад, узму све и онда нетрагом нестану.
Утакмица на Етихаду постала би у меморији још чудеснија; онај Вардијев гол Ливерпулу још лепши, пун трг и еуфорија на тргу у мају још значајнији.
Зар се не бисте, уосталом, мењали са навијачима Лестера, да доживите нешто тако, па штагод касније да се деси; уместо што се кроз живот, свет и фудбал шверцујете безболно, али и безбојно, без вртоглавих успона и болних падова... ?
Данас то више није случај. Данас Лестер Сити псују и желе им све најгоре – силазак у Конференцију или гашење, отприлике – исти они који су из дизали у небеса, и то с правом.
Како ће се иживљавање над Ранијеријем – јер отказ у хотелу, ако је то истина, свега неколико сати пошто су се вратили из Севиље где су опет били “лисице”, не може се назвати неким другим именом (како је само тужно што Италијан није могао ни да замисли да ће, после серијског и сериозног понижења што му је приуштио Челси Романа Абрамовича, толико година касније, и то тамо где је требало да буде недодирљив, поново бити третиран као рага!) – одразити на екипу?
Неписано правило је да шок-терапија, макар краткотрајно, може да подигне тим, да им да снагу и импетус да буду бољи него што су били. Но мало је оних који би ставили руку у ватру да ће то бити случај када Лестер у понедељак увече, у последњој утакмици кола, дочека Ливерпул.
Не само јер ће упитна бити и подршка публике играчима који су виђени као конспиратори; постоји нешто чак и јаче од тога. Није фудбал само 11 играча на терену, оних неколицина на клупи, тип који се дере на њих из кречом оивиченог простора, па ни неколико хиљада (не)срећника на трибинама. Фудбал су и милиони који то гледају, невидљива размена енергије на велике даљине која би и Теслу запрепастила, фудбал је атмосфера која се ствара око неког тима, неухватљиви осећај да ли је неко лепрозан или тријумфалан.
Прошле године, цео свет је желео Лестеру да дође до пехара, толико да смо осетили сви да је тај пехар помало и наш. То их је, не сумњајте, водило до краја таман колико и Ранијеријевамангупска тактика. Сада цео свет жели да умру, да плате због свега што су урадили човеку који их је, без претеривања, измислио, не схватајући да даје живот чудовишту што ће једном ударити на свог творца. То ће их, не брините, повући на дно, одмах или на одложено.
Немојте, укратко, потцењивати карму.
Ништа неће, поновимо то колико год пута треба, смањити углед Клаудија Ранијерија. Ништа, па ни прљави веш који ће у тонама ископати британски таблоиди. Ништа, па ни то да Лестер испадне, па и да не испадне, из Премијер лиге или Лиге шампиона.
Он је победник и за њега је, када се ствари тако поставе, можда и добро што је најурен: остаће поштован и вољен, уз свест да се, ипак, људи више саживљавају са жртвама него са херојима.
Клаудије је, уосталом, био последњи римски цар пре него што је све отишло дођавола.
Јер остали смо вам дужни финале приче, оно “шта је било после”.
После Клаудија, поштованог императора чија је звезда сијала само јаче пошто су га издали, преварили и убили најближи, они којима је веровао, дошао је – а сви знамо како се тај експеримент завршио – његов усвојени син, Нерон.
(Добро, ко је рекао Роберто Манчини?)
Извор: моззартспорт
Фото: Ацтион Имагес
Коментари / 0
Оставите коментар