Роман "Плима" Мирана Лукића

Дешава се, истина веома ријетко, да писцу пође за руком да већ прво његово дјело буде врхунско.

Република Српска 13.02.2017 | 19:45 Да ли је то срећа или несрећа не знам, али свакако није лако таквим ауторима јер морају да се труде да свако ново дјело буде боље или једнако добро као прво, што им не полази увијек за руком.

Не би било лијепо да набрајам писце којима није пошло за руком да им друго или треће дјело буде као прво, али има их доста, а искрено се надам да се то неће десити младом Бањалучанину Мирану Лукићу који се појавио ниодакле, а засијаће као звијезда на небу српске књижевности, кад год да роман буде објављен.

Надам се да ће, ако настави да пише, наређати романе као бисере у ниску да сваки нови буде крупнији и сјајнији од претходног.

Ја који не цијеним много постмодернизам у књижевности, нити спадам у обожаваоце Милорада Павића који је Мирану Лукићу очигледно био узор, одушевљен сам романом Плима без обзира што, као што рекох не цијеним постмодернизам нити сам посебно одушевљен Милорадом Павићем.



Роман „Плима" је незахвално препричавати па то не треба ни чинити јер није сигурно да ће бити испричано оно што је аутор намјервао да нам каже, зато ће сваки читалац индивидуално имати свој доживљај овог прилично обимног штива, које ако буде имало одговорајућег издавача не може да не постане бестселер на српском говорном подручју.

Истина Миран је неук када је у питању издаваштво и чекају га још Сциле и Харибде између којих мора да прође, јер писање је у ствари најљепши и најлакши посао у животу књиге. Писац, ма колико писање може да буде напорно, ужива у стварању и живи у свијету који сам ствара, што се не може дочарати онима који нису стварали.

Тек када је рукопис завршен настају муке које се слободно могу поредити са Сизифовим јер пронаћи издавача често је равно чуду.

Ако се зна да само десет посто аутора за живота пронађу издавача да им објави дјело, а да их при том не опљачка, наплаћујући им штампање књиге и све остало, а не дајући им дословно ништа осим гомиле књига које аутор неће успјети никад да прода, онда се сви они који успију да објаве књигу могу сматрати срећницима.

Мирану Лукићу је узор Милорад Павић који је био несумњиви мајстор играња ријечима што му се мора признати и онда када га се критикује.

Миран Лукић је такође мајстор који је по мом мишљењу достигао свог узора и дао једну нову нијансу том начину писања, нијансу која дјело чини топлијим и ближим човјеку него што су то дјела наших постмодерниста. Истина, ми имамо једног оргиналног постмодернисту Милорада Павића и неколико мање или више успијешних копија.

Оно што Мирана издваја из групе оних који су писали и пишу имајући Павића за узор је његова оргиналност, пошто није покушао да надмаши свој узор него да буде другачији од свог узора и успио је у томе.

Када ће читаоци имати прилику да прочитају роман „Плима" не знам, а надам се да ће то бити ускоро. Једино што могу да савјетујем аутору је да књигу не објављује код малих и мало познатих издавача него да се усредсреди на најпознатије и најуспијешније, ако жели да успије.

Морам да нагласим да ми Миран није рођак, нити га познајем премда се презива као и ја Лукић. Пронашао ме је на интернету и као старијем колеги повјерио рукопис на читање.

Аутор: Миодраг Лукић