Ко добија, а ко губи повлачењем Срба

Позив на повлачење Срба из заједничких органа БиХ, који стижу из дела политичких кругова у Републици Српској, као и двоумљење дела оних који су у њима, ако Бакир Изетбеговић крене у (су)луду мисију обнављања тужбе против Србије, има, ипак, заједничку црту, јер и једни и други се играју интелегенцијом народа у Републици Српској, који је, за све ове године, добро схватио куда плове сви политички "бродићи".

Босна и Херцеговина 12.02.2017 | 21:59 Пажљиви хроничари из аналитичари збивања у БиХ, од рата до Дејтона и после Дејтона до данас знају да су неки од представника Срба знали да "србују" тако што су обављали функције у Сарајеву, после првих избора, уживајући многобројне благодети, али су били велики заговорници да се Срби не враћају у Сарајево, вековно свој град, па ни да раде у администрацији заједничких органа.

Тако су посао, уместо, службеника Срба, добијали људи из других нација.

Велики је знак питања да ли су српски представници, који су тако "србовали" то радили случајно.

Ово утолико пре што су, баш у тим заједничким органима, чим су успоствање, на важна места, запошљавали своје синове, кћери, сестриће, кумове, рођаке, страначке пријатеље...

Нема важније странке у Републици Српској која није била део власти у заједничким органима. И раније је било најава и, привременог, напуштања функија српских представника, суочених пре свега са невиђеним притисцима дела страних представника према нашем народу у Републици Српској.

Ефеката у корист Срба није било, али штете јесте. Неспорно је да одговарајуће одлуке не могу да се доносе, у заједничким органима, без присуства сва три конститутивна народа, али, ако ништа, ваља имати у виду ону народну да "кад мачака нема и мишеви коло воде".

Одлазак српских представника, посебно на челним функцијама, по свој прилици, било би у интересу оних којима је до интереса Срба и Републике Српске стало као до лањског снега.

Срби би, поново, били оптужени за опструкцију. А, да од тужбе нема ништа сведоче, поред осталог, и чињенице да је млађи Изетбеговић усамљен по многим питањима, не само у Председништву БиХ, већ и у странци на чијем је челу коју је основао његов рахметли бабо Алија Изетбеговић.

На тужбу благонаклоно, ни случајно, не гледа ни предстанвишто ЕУ у БиХ, ни Мисијна ОЕБС у Сарајеву.

Срби би, уместо лицитирања да ли треба да се повуку представници Републике Српске из заједничких органа БиХ, требало да виде да ли могу да дођу до компромиса бар кад је реч о виталним питањима за српски народ.

Било би јако добро да кажу шта их спречава у договарању и споразумевању, да ли им то, можда, неко брани.

А, и ако се не договоре и не признају ко их и шта кочи да буду саборни, народ ће о томе судити на будућим општим изборима. До тада могли би бар да Савет министара, како је та институција на нивоу БиХ, озваничена у Дејтону, за Србе, не називају "министарским већем" или Већем министара, како је предвиђено за друга два народа, сходно њиховим језичким стандардима.

И за Савет министара, као назив, изборили су се многи људи који су изгинули у рату, армија рањених осиромашених, па и обесправљених, све до оних који су борили за Дејтонски мировни споразум, документ који је крајем 1995. године дочекан "на нож" међу Србима у БиХ, да би годинама, већ, био нека врста "црвеног слова", чиме се штити и Република Српска и српски род и сви људи који живе у Републици Српској.

БН телевизија(В.М.)