Ko dobija, a ko gubi povlačenjem Srba

Poziv na povlačenje Srba iz zajedničkih organa BiH, koji stižu iz dela političkih krugova u Republici Srpskoj, kao i dvoumljenje dela onih koji su u njima, ako Bakir Izetbegović krene u (su)ludu misiju obnavljanja tužbe protiv Srbije, ima, ipak, zajedničku crtu, jer i jedni i drugi se igraju intelegencijom naroda u Republici Srpskoj, koji je, za sve ove godine, dobro shvatio kuda plove svi politički "brodići".

Bosna i Hercegovina 12.02.2017 | 21:59 Pažljivi hroničari iz analitičari zbivanja u BiH, od rata do Dejtona i posle Dejtona do danas znaju da su neki od predstavnika Srba znali da "srbuju" tako što su obavljali funkcije u Sarajevu, posle prvih izbora, uživajući mnogobrojne blagodeti, ali su bili veliki zagovornici da se Srbi ne vraćaju u Sarajevo, vekovno svoj grad, pa ni da rade u administraciji zajedničkih organa.

Tako su posao, umesto, službenika Srba, dobijali ljudi iz drugih nacija.

Veliki je znak pitanja da li su srpski predstavnici, koji su tako "srbovali" to radili slučajno.

Ovo utoliko pre što su, baš u tim zajedničkim organima, čim su uspostvanje, na važna mesta, zapošljavali svoje sinove, kćeri, sestriće, kumove, rođake, stranačke prijatelje...

Nema važnije stranke u Republici Srpskoj koja nije bila deo vlasti u zajedničkim organima. I ranije je bilo najava i, privremenog, napuštanja funkija srpskih predstavnika, suočenih pre svega sa neviđenim pritiscima dela stranih predstavnika prema našem narodu u Republici Srpskoj.

Efekata u korist Srba nije bilo, ali štete jeste. Nesporno je da odgovarajuće odluke ne mogu da se donose, u zajedničkim organima, bez prisustva sva tri konstitutivna naroda, ali, ako ništa, valja imati u vidu onu narodnu da "kad mačaka nema i miševi kolo vode".

Odlazak srpskih predstavnika, posebno na čelnim funkcijama, po svoj prilici, bilo bi u interesu onih kojima je do interesa Srba i Republike Srpske stalo kao do lanjskog snega.

Srbi bi, ponovo, bili optuženi za opstrukciju. A, da od tužbe nema ništa svedoče, pored ostalog, i činjenice da je mlađi Izetbegović usamljen po mnogim pitanjima, ne samo u Predsedništvu BiH, već i u stranci na čijem je čelu koju je osnovao njegov rahmetli babo Alija Izetbegović.

Na tužbu blagonaklono, ni slučajno, ne gleda ni predstanvišto EU u BiH, ni Misijna OEBS u Sarajevu.

Srbi bi, umesto licitiranja da li treba da se povuku predstavnici Republike Srpske iz zajedničkih organa BiH, trebalo da vide da li mogu da dođu do kompromisa bar kad je reč o vitalnim pitanjima za srpski narod.

Bilo bi jako dobro da kažu šta ih sprečava u dogovaranju i sporazumevanju, da li im to, možda, neko brani.

A, i ako se ne dogovore i ne priznaju ko ih i šta koči da budu saborni, narod će o tome suditi na budućim opštim izborima. Do tada mogli bi bar da Savet ministara, kako je ta institucija na nivou BiH, ozvaničena u Dejtonu, za Srbe, ne nazivaju "ministarskim većem" ili Većem ministara, kako je predviđeno za druga dva naroda, shodno njihovim jezičkim standardima.

I za Savet ministara, kao naziv, izborili su se mnogi ljudi koji su izginuli u ratu, armija ranjenih osiromašenih, pa i obespravljenih, sve do onih koji su borili za Dejtonski mirovni sporazum, dokument koji je krajem 1995. godine dočekan "na nož" među Srbima u BiH, da bi godinama, već, bio neka vrsta "crvenog slova", čime se štiti i Republika Srpska i srpski rod i svi ljudi koji žive u Republici Srpskoj.

BN televizija(V.M.)