Прича: Сада си слободан, Тигре!
Можете да гледате те емисије и да вам буде жао недужних, слабијих створења, чак и да навијате за њих, па да се разочарате; немојте, јер то само природа ради своје. . .
Фудбал 15.02.2017 | 23:10
А он, он је био рођен за голове.
Толико да се, тако се причало у Колумбији, где је рођен, и у Венецуели, где је одрастао и где су га друга деца зезала што га занима само фудбал, а не бејзбол који је тамо баш велики, толико да се стидео сопственог оца.
Његов тата, који се звао Радамел Гарсија, једнако је волео фудбал, и играо га је професионално, најдуже за Индепендијенте Санта Фе, али сину се није допадало што је био бек.
Какав је то фудбалер који не постиже голове, питао се дечак, и зарекао се да ће живот посветити исправљању свих грешака свог оца.
Можете то звати судбином, предодређењем, па зар Радамел Гарсија, велики верник, није сину дао име Фалкао, по легендарном осмом краљу Рима, по пајтосу Зика и Сократеса, вечном Паолу Роберту? Мада, није ни Фалкаов учинак испред гола био довољно добар за онижег клинца из Санта Марте који ће далеко од дома, у Тунхи, у срцу ратом, немирима, тероризмом и дрогом потресене Колумбије, на скоро три километра надморске висине, где неки не могу ни да дишу, научити да даје голове, обема ногама, главом, из петерца, из офсајда, или са тридесет метара.
Признајем, заволео сам га, на први поглед: међу све компликованијим мегазвездама фудбала, он је изгледао као да је једноставан, онако као што су најбоље ствари на свету заиста једноставне - осмех, шетња, породица, сан, здравље, песма од три строфе и рефрен, и шта ће ти више - километрима далеко од примадона. Другачији, интелигентнији (иначе студент журналистике), приземнији и скромнији од других, привржен вери и породици. Или, како је то приметио један аргентински новинар за време Радамеловог боравка у Риверу: "Да су папараци хтели да од њега живе, цркли би од глади".
И изнад свега, "деветка" каквих има све мање. Једноставан, а паклен, играч у свету у којем више ништа није једноставно, мада је све паклено.
Тако је, једноставно, и давао голове, оправдавајући сваким наредним - а било их је на десетине, па на стотине - надимак који ће му дати, Ел Тигре.
Не, не само због пантерских скокова, мачјих реакција, способности да види и осети нешто што смртници не могу; важнији је био предаторски инстинкт, Фалкао је давао голове, прво у Риверу где ће бити највећи адут Дијега Симеонеа, па у Порту где ће провести само једну годину и залудети Европу, до реунификације са сјајним Аргентинцем (којег ових дана многи неуки проглашавају тренерским покојником, и вероватно ће наставити то да раде све док Атлетико не освоји, колико на пролеће, Лигу шампиона) у црвено-белом Мадриду, не из ината, не јер је морао, и не јер се то од њега очекивало, већ зато што је то било природно.
Као што би у Би-Би-Сијевим документарцима сер Дејвида Атенбороа тигар налетео на крдо јелена или бивола, оценио крајичком ока која је јединка најслабија међу њима, бацио се на њу и за тили час би је савладао, тако би Фалкао вребао бекове попут свог оца, читајући слабост у њиховим очима, и излазио са својом пријатељицом лоптом на чистину испред статива, оставивши само голмана да гута пљувачку и шири руке или ноге или обоје.
Можете да гледате те емисије и да вам буде жао недужних, слабијих створења, чак и да навијате за њих, па да се разочарате; немојте, јер то само природа ради своје. Тако сте могли да навијате и за одбране против Радамела Фалкаа, али било би то сулудо, јер је то само животиња у њему испуњавала оно због чега је и рођена.
То што је, рецимо, освојио неколико трофеја - Лигу Европе, Куп краља, титулу и два купа у Португалу, па неколико звања најбољег стрелца - то је стварно било тек успут.
Признајем, отписао сам га. Разочарао се у њега, можда га и замрзео помало, онако како можете да мрзите само бивше љубави или бивше пријатеље: оног касног пролећа 2013, зар су већ прошле четири године, забога, када је Радамел Фалкао саопштио да напушта Мадрид и да ће се преселити у Монако - у Кнежевини га је чекао чек Дмитрија Риболовљева, још једног од нових пијаних руских и осталих милијардера, мислило се; чекао га је џет-сет и монденски свет који не би приличио католику у њему, чекала га је лоша лига и празан стадион са жутим столицама - када је, мислио сам, Тигар одабрао златни кавез уместо све слободе овог света.
Са нотом злурадости пратићу од тада Фалкаову каријеру. Када је почео да губи мотивацију у Монаку, држао га је сан о Светском првенству у Бразилу, где је желео да доведе своју Колумбију до самог краја, када већ Асприља, Валдерама и несрећни Ескобар то нису успели, можда буду Хамес и Радамел, но онда се повредио - предњи укрштени лигаменти, ни мање ни више, и то на некој куп утакмици - и пропустио и ту прилику.
Рехабилитација, па позајмица Манчестер Јунајтеду, где ће некадашњи тигар изгледати као покисли мачор из оног вица, после читаве ноћи "секса", као да му више није ни до чега - четири гола на 26 утакмица, подсмех енглеских медија и писање о њему у плусквамперфекту - и онда још једна позајмица, у Челси, где ни Жозе Мурињо није успео да га врати (само један гол на десет мечева), и где привремени менаџер Гус Хидинк није желео ни да погледа у његовом правцу.
Већ тада је мој Схаденфреуде почео да копни, већ тада је почео увелико да ми недостаје, сви они голови, сви они потези, сви лобови, скокови главом, лева нога коју би неко назвао слабијом иако је она јача од многих десница, желео сам да се врати и да му опростим, на прагу четвртде деценије; и није, знате, тај Дмитриј Риболовљев толико лош, и од лошег има горе, и од злог има пакосније, сада када су се појавили Кинези, његов Монако са свим тим младим играчима и са Леонардом Жардимом делује као да има много више смисла и логике од неких нових милијардера.
Могао је и Фалкао да оде на исток, тим наопаким Путем свиле, али још једну грешку неће направити: вратио се доле у Кнежевину и направио најбољи потез још од дана када је одлучио да не гради каријеру у својој Колумбији, него у Риверу.
Прошлог викенда, у судару двојице нападача који су годинама уназад изазивали више подозрења него аплауза, Фалкао је дао два гола, Монако је савладао Балотелијеву Ницу и избио на прво место (које ће потврдити у уторак увече у Монпељеу, додуше без Колумбијца, већ са његовим калфом Жерменом - сином Бруна Жермена, који је играо против Звезде у Барију 1991! - и са шегртом, младим Килијаном Мбапеом који на тренутке заличи на моћног Колумбијца), па је читава Европа најзад схватила оно што су у Кнежевини знали још од летос.
Тигар се вратио, искуснији и мирнији, али једнако убиствен као што је увек био, чак и досадњикава Лига 1 сада је лепша за гледање.
Нисам, да будем поново личан на крају, имао обичај да два пута пишем о неким играчима на овом месту - сем о оном једном, одскора пензионеру, о којем никада нећу престати да пишем, колико год то некима било досадно - али Радамел Фалкао није тек неки играч, и не бих желео да једини редови посвећени њему буду они о томе да сам престао да га ценим.
Овог пролећа, навијаћу опет за њега, чекати да још једном изазове догађај после којег је срце пуно, у глави хучи, а свака длака на телу стоји усправно, посебно се радовати ако у осмини финала Лиге шампиона, на Етихаду, наплати Енглезима за сваку отровну стрелицу у медијима и са трибина, и признаћу.
Признајем, погрешио сам, био сам кратковид и плитак и злобан, и нисам видео оно што је сер Дејвид Атенборо давно схватио: џабе и кавези са златним решеткама, и обилни оброци, и сви зоолошки вртови, тигар се не може зауздати, па чак и ако навијате за слабијег, мада је то сулудо, мада је то противприродно.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар