Priča: Sada si slobodan, Tigre!
Možete da gledate te emisije i da vam bude žao nedužnih, slabijih stvorenja, čak i da navijate za njih, pa da se razočarate; nemojte, jer to samo priroda radi svoje. . .
Fudbal 15.02.2017 | 23:10
A on, on je bio rođen za golove.
Toliko da se, tako se pričalo u Kolumbiji, gde je rođen, i u Venecueli, gde je odrastao i gde su ga druga deca zezala što ga zanima samo fudbal, a ne bejzbol koji je tamo baš veliki, toliko da se stideo sopstvenog oca.
Njegov tata, koji se zvao Radamel Garsija, jednako je voleo fudbal, i igrao ga je profesionalno, najduže za Independijente Santa Fe, ali sinu se nije dopadalo što je bio bek.
Kakav je to fudbaler koji ne postiže golove, pitao se dečak, i zarekao se da će život posvetiti ispravljanju svih grešaka svog oca.
Možete to zvati sudbinom, predodređenjem, pa zar Radamel Garsija, veliki vernik, nije sinu dao ime Falkao, po legendarnom osmom kralju Rima, po pajtosu Zika i Sokratesa, večnom Paolu Robertu? Mada, nije ni Falkaov učinak ispred gola bio dovoljno dobar za onižeg klinca iz Santa Marte koji će daleko od doma, u Tunhi, u srcu ratom, nemirima, terorizmom i drogom potresene Kolumbije, na skoro tri kilometra nadmorske visine, gde neki ne mogu ni da dišu, naučiti da daje golove, obema nogama, glavom, iz peterca, iz ofsajda, ili sa trideset metara.
Priznajem, zavoleo sam ga, na prvi pogled: među sve komplikovanijim megazvezdama fudbala, on je izgledao kao da je jednostavan, onako kao što su najbolje stvari na svetu zaista jednostavne - osmeh, šetnja, porodica, san, zdravlje, pesma od tri strofe i refren, i šta će ti više - kilometrima daleko od primadona. Drugačiji, inteligentniji (inače student žurnalistike), prizemniji i skromniji od drugih, privržen veri i porodici. Ili, kako je to primetio jedan argentinski novinar za vreme Radamelovog boravka u Riveru: "Da su paparaci hteli da od njega žive, crkli bi od gladi".
I iznad svega, "devetka" kakvih ima sve manje. Jednostavan, a paklen, igrač u svetu u kojem više ništa nije jednostavno, mada je sve pakleno.
Tako je, jednostavno, i davao golove, opravdavajući svakim narednim - a bilo ih je na desetine, pa na stotine - nadimak koji će mu dati, El Tigre.
Ne, ne samo zbog panterskih skokova, mačjih reakcija, sposobnosti da vidi i oseti nešto što smrtnici ne mogu; važniji je bio predatorski instinkt, Falkao je davao golove, prvo u Riveru gde će biti najveći adut Dijega Simeonea, pa u Portu gde će provesti samo jednu godinu i zaludeti Evropu, do reunifikacije sa sjajnim Argentincem (kojeg ovih dana mnogi neuki proglašavaju trenerskim pokojnikom, i verovatno će nastaviti to da rade sve dok Atletiko ne osvoji, koliko na proleće, Ligu šampiona) u crveno-belom Madridu, ne iz inata, ne jer je morao, i ne jer se to od njega očekivalo, već zato što je to bilo prirodno.
Kao što bi u Bi-Bi-Sijevim dokumentarcima ser Dejvida Atenboroa tigar naleteo na krdo jelena ili bivola, ocenio krajičkom oka koja je jedinka najslabija među njima, bacio se na nju i za tili čas bi je savladao, tako bi Falkao vrebao bekove poput svog oca, čitajući slabost u njihovim očima, i izlazio sa svojom prijateljicom loptom na čistinu ispred stativa, ostavivši samo golmana da guta pljuvačku i širi ruke ili noge ili oboje.
Možete da gledate te emisije i da vam bude žao nedužnih, slabijih stvorenja, čak i da navijate za njih, pa da se razočarate; nemojte, jer to samo priroda radi svoje. Tako ste mogli da navijate i za odbrane protiv Radamela Falkaa, ali bilo bi to suludo, jer je to samo životinja u njemu ispunjavala ono zbog čega je i rođena.
To što je, recimo, osvojio nekoliko trofeja - Ligu Evrope, Kup kralja, titulu i dva kupa u Portugalu, pa nekoliko zvanja najboljeg strelca - to je stvarno bilo tek usput.
Priznajem, otpisao sam ga. Razočarao se u njega, možda ga i zamrzeo pomalo, onako kako možete da mrzite samo bivše ljubavi ili bivše prijatelje: onog kasnog proleća 2013, zar su već prošle četiri godine, zaboga, kada je Radamel Falkao saopštio da napušta Madrid i da će se preseliti u Monako - u Kneževini ga je čekao ček Dmitrija Ribolovljeva, još jednog od novih pijanih ruskih i ostalih milijardera, mislilo se; čekao ga je džet-set i mondenski svet koji ne bi priličio katoliku u njemu, čekala ga je loša liga i prazan stadion sa žutim stolicama - kada je, mislio sam, Tigar odabrao zlatni kavez umesto sve slobode ovog sveta.
Sa notom zluradosti pratiću od tada Falkaovu karijeru. Kada je počeo da gubi motivaciju u Monaku, držao ga je san o Svetskom prvenstvu u Brazilu, gde je želeo da dovede svoju Kolumbiju do samog kraja, kada već Asprilja, Valderama i nesrećni Eskobar to nisu uspeli, možda budu Hames i Radamel, no onda se povredio - prednji ukršteni ligamenti, ni manje ni više, i to na nekoj kup utakmici - i propustio i tu priliku.
Rehabilitacija, pa pozajmica Mančester Junajtedu, gde će nekadašnji tigar izgledati kao pokisli mačor iz onog vica, posle čitave noći "seksa", kao da mu više nije ni do čega - četiri gola na 26 utakmica, podsmeh engleskih medija i pisanje o njemu u pluskvamperfektu - i onda još jedna pozajmica, u Čelsi, gde ni Žoze Murinjo nije uspeo da ga vrati (samo jedan gol na deset mečeva), i gde privremeni menadžer Gus Hidink nije želeo ni da pogleda u njegovom pravcu.
Već tada je moj Shadenfreude počeo da kopni, već tada je počeo uveliko da mi nedostaje, svi oni golovi, svi oni potezi, svi lobovi, skokovi glavom, leva noga koju bi neko nazvao slabijom iako je ona jača od mnogih desnica, želeo sam da se vrati i da mu oprostim, na pragu četvrtde decenije; i nije, znate, taj Dmitrij Ribolovljev toliko loš, i od lošeg ima gore, i od zlog ima pakosnije, sada kada su se pojavili Kinezi, njegov Monako sa svim tim mladim igračima i sa Leonardom Žardimom deluje kao da ima mnogo više smisla i logike od nekih novih milijardera.
Mogao je i Falkao da ode na istok, tim naopakim Putem svile, ali još jednu grešku neće napraviti: vratio se dole u Kneževinu i napravio najbolji potez još od dana kada je odlučio da ne gradi karijeru u svojoj Kolumbiji, nego u Riveru.
Prošlog vikenda, u sudaru dvojice napadača koji su godinama unazad izazivali više podozrenja nego aplauza, Falkao je dao dva gola, Monako je savladao Balotelijevu Nicu i izbio na prvo mesto (koje će potvrditi u utorak uveče u Monpeljeu, doduše bez Kolumbijca, već sa njegovim kalfom Žermenom - sinom Bruna Žermena, koji je igrao protiv Zvezde u Bariju 1991! - i sa šegrtom, mladim Kilijanom Mbapeom koji na trenutke zaliči na moćnog Kolumbijca), pa je čitava Evropa najzad shvatila ono što su u Kneževini znali još od letos.
Tigar se vratio, iskusniji i mirniji, ali jednako ubistven kao što je uvek bio, čak i dosadnjikava Liga 1 sada je lepša za gledanje.
Nisam, da budem ponovo ličan na kraju, imao običaj da dva puta pišem o nekim igračima na ovom mestu - sem o onom jednom, odskora penzioneru, o kojem nikada neću prestati da pišem, koliko god to nekima bilo dosadno - ali Radamel Falkao nije tek neki igrač, i ne bih želeo da jedini redovi posvećeni njemu budu oni o tome da sam prestao da ga cenim.
Ovog proleća, navijaću opet za njega, čekati da još jednom izazove događaj posle kojeg je srce puno, u glavi huči, a svaka dlaka na telu stoji uspravno, posebno se radovati ako u osmini finala Lige šampiona, na Etihadu, naplati Englezima za svaku otrovnu strelicu u medijima i sa tribina, i priznaću.
Priznajem, pogrešio sam, bio sam kratkovid i plitak i zloban, i nisam video ono što je ser Dejvid Atenboro davno shvatio: džabe i kavezi sa zlatnim rešetkama, i obilni obroci, i svi zoološki vrtovi, tigar se ne može zauzdati, pa čak i ako navijate za slabijeg, mada je to suludo, mada je to protivprirodno.
Izvor: mozzartsport
Komentari / 0
Ostavite komentar