Гладни и понижени, али нећемо на улицу

Грађани БиХ имају све више разлога да буду незадовољни стањем у земљи, а све мање воље да се буне и боре за своја права.

Република Српска 07.02.2017 | 07:43 Забрињавајућа незапосленост и исељавање становништва, повећање цена услуга и производа док плате стагнирају, запошљавање преко веза у јавном сектору, пљачка државног новца и злоуопотребе службеног положаја за које нико не одговара - неки су од разлога који у демократски развијеним земљама доводе до масовних протеста.

Примера ради, у Румунији је 300.000 људи протестовало против одлуке владе да олабави прописе о сузбијању корупције. У БиХ корупција, као највећа рак рана друштва, цвета и - ником ништа. Социјални мир се краткорочно купује за 50 КМ или ручак под шатором, а проблеми се из године у годину гомилају.

У БиХ протести који су се претворили у немире десили су се чак пре три године, када су грађани Сарајева, Мостара и Тузле изашли на улице. Исте године, пажњу је привукао и бунт радника пропалих фабрика из Тузле, који су пешке кренули да напусте земљу. Потом је свака борба за права народа у БиХ утихнула.



Посебна безвољност влада међу грађанима РС које ништа, осим страначка и службена дужност, не може да натера на улицу. Савез синдиката РС је током доношења Закона о раду извео значајнији број радника на улицу, док су лане организовани митинг опозиције и контра митинг власти, који су, логично, били политички мотивисани.

Већина обичних грађана, који све теже живе, тихо протестују у четири зида, по кафанама или на друштвеним мрежама, а сваки озбиљнији покушај организовања јавног исказивања незадовољства завршава неуспешно и неприметно.

Дражана Лепир, активисткиња „Оштре нуле“ из Бањалуке, каже да је протест најефикаснији начин да грађани јавно скрену пажњу на одређене проблеме, али да је власт у БиХ потпуно обесмислила овај демократски вид борбе за боље сутра.

- Власт, посебно у РС, помоћу режимских медија води антикампању против протеста, која је довела да су они који се буне означени као национални издајници - истиче Лепирова.



Осим тога, закони и владавина права се, истиче она, скоро не примењују, што демотивише грађане да дигну глас.

Психолози сматрају да је за протесте потребна заједничка нада у решење неког проблема, али је све мање оних који се надају да могу нешто да промене.

- За промене је потребна енергија, воља, жеља и ентузијазам, који недостају грађанима. Сви су се позабавили собом и тиме како што пре и једноставније да реше лични проблем или ситуацију - каже психолог Соња Станчић.



Додаје да учествовање у заједничком покушају решавања проблема подразумева прављење компромиса.

- Протест значи да морате да се одрекнете давања мита тамо некоме и да, заједно са групом људи, инсистирате на легалном решењу неке ситуације. Питање је да ли су грађани спремни на то - истиче она.

Социолог Иван Шијаковић каже да грађани, истраумирани дешавањима из прошлости, живе по принципу „добро је и овако, само да не буде горе”.

- Гро је оних који сматрају да протестима неће ништа постићи. Не постоји освештена маса која би указивала на лоше ствари. Таква врста културе код нас је замрла - истиче он.

Форумско јавно мњење

Социолог Иван ШИјаковић каже да све чешће и масовније изражавање незадовољства у виртуелном свету, односно на разним интернет порталима и форумима.

- Многи се задовољавају оваквом врстом протеста, критикујући неправду са сигурне и удобне позиције. Зато данас имамо формирано виртуелно, односно форумско јавно мњење. Ипак, највише је оних који немају вере у промене - каже Шијаковић.

Извор: ЕуроБлиц
Фото: РАС Србија