Gladni i poniženi, ali nećemo na ulicu

Građani BiH imaju sve više razloga da budu nezadovoljni stanjem u zemlji, a sve manje volje da se bune i bore za svoja prava.

Republika Srpska 07.02.2017 | 07:43 Zabrinjavajuća nezaposlenost i iseljavanje stanovništva, povećanje cena usluga i proizvoda dok plate stagniraju, zapošljavanje preko veza u javnom sektoru, pljačka državnog novca i zlouopotrebe službenog položaja za koje niko ne odgovara - neki su od razloga koji u demokratski razvijenim zemljama dovode do masovnih protesta.

Primera radi, u Rumuniji je 300.000 ljudi protestovalo protiv odluke vlade da olabavi propise o suzbijanju korupcije. U BiH korupcija, kao najveća rak rana društva, cveta i - nikom ništa. Socijalni mir se kratkoročno kupuje za 50 KM ili ručak pod šatorom, a problemi se iz godine u godinu gomilaju.

U BiH protesti koji su se pretvorili u nemire desili su se čak pre tri godine, kada su građani Sarajeva, Mostara i Tuzle izašli na ulice. Iste godine, pažnju je privukao i bunt radnika propalih fabrika iz Tuzle, koji su peške krenuli da napuste zemlju. Potom je svaka borba za prava naroda u BiH utihnula.



Posebna bezvoljnost vlada među građanima RS koje ništa, osim stranačka i službena dužnost, ne može da natera na ulicu. Savez sindikata RS je tokom donošenja Zakona o radu izveo značajniji broj radnika na ulicu, dok su lane organizovani miting opozicije i kontra miting vlasti, koji su, logično, bili politički motivisani.

Većina običnih građana, koji sve teže žive, tiho protestuju u četiri zida, po kafanama ili na društvenim mrežama, a svaki ozbiljniji pokušaj organizovanja javnog iskazivanja nezadovoljstva završava neuspešno i neprimetno.

Dražana Lepir, aktivistkinja „Oštre nule“ iz Banjaluke, kaže da je protest najefikasniji način da građani javno skrenu pažnju na određene probleme, ali da je vlast u BiH potpuno obesmislila ovaj demokratski vid borbe za bolje sutra.

- Vlast, posebno u RS, pomoću režimskih medija vodi antikampanju protiv protesta, koja je dovela da su oni koji se bune označeni kao nacionalni izdajnici - ističe Lepirova.



Osim toga, zakoni i vladavina prava se, ističe ona, skoro ne primenjuju, što demotiviše građane da dignu glas.

Psiholozi smatraju da je za proteste potrebna zajednička nada u rešenje nekog problema, ali je sve manje onih koji se nadaju da mogu nešto da promene.

- Za promene je potrebna energija, volja, želja i entuzijazam, koji nedostaju građanima. Svi su se pozabavili sobom i time kako što pre i jednostavnije da reše lični problem ili situaciju - kaže psiholog Sonja Stančić.



Dodaje da učestvovanje u zajedničkom pokušaju rešavanja problema podrazumeva pravljenje kompromisa.

- Protest znači da morate da se odreknete davanja mita tamo nekome i da, zajedno sa grupom ljudi, insistirate na legalnom rešenju neke situacije. Pitanje je da li su građani spremni na to - ističe ona.

Sociolog Ivan Šijaković kaže da građani, istraumirani dešavanjima iz prošlosti, žive po principu „dobro je i ovako, samo da ne bude gore”.

- Gro je onih koji smatraju da protestima neće ništa postići. Ne postoji osveštena masa koja bi ukazivala na loše stvari. Takva vrsta kulture kod nas je zamrla - ističe on.

Forumsko javno mnjenje

Sociolog Ivan ŠIjaković kaže da sve češće i masovnije izražavanje nezadovoljstva u virtuelnom svetu, odnosno na raznim internet portalima i forumima.

- Mnogi se zadovoljavaju ovakvom vrstom protesta, kritikujući nepravdu sa sigurne i udobne pozicije. Zato danas imamo formirano virtuelno, odnosno forumsko javno mnjenje. Ipak, najviše je onih koji nemaju vere u promene - kaže Šijaković.

Izvor: EuroBlic
Foto: RAS Srbija