Интервју - Фреди Хаус: Искрено, могли смо да освојимо ЕЛ да оне сезоне нисам сломио руку!

Можда и омиљени Партизанов странац уочи вечитог дербија и о томе како се “изгубио” после једног судара са Црвеном звездом, шта га је све научио Дуле Вујошевић, зашто је Душан Кецман најбољи саиграч с којим је радио…

Кошарка 05.02.2017 | 15:45 Мало је играча, а поготово странаца, тако брзо освојило срца Партизанове кошаркашке публике као што је то пошло за руком Фредерику Хаусу. И данас, 13 година касније, када питате, огроман број њих би управо овог Тексашанина назвао најбољим странцем који је обукао дрес клуба из Хумске.

Није ни чудо, с обзиром да се ради о једином америчком кошаркашу који је спојио две сезоне у Партизану. Утисак је да је одличним партијама у периоду од 2002. до 2004. године отворио врата и многим другим иностраним играчима који су до тада мање или више били реткост. А и они који су пре тог периода долазили, веома брзо би напуштали српске клубове.

"Кад сам долазио, нисам знао ништа о Партизану, нити сам познавао било кога у клубу. Сви су ми помогли и били пријатељски настројени. Дочекали су ме раширених руку, као брата. Тек када сам први пут ушао код Даниловића у канцеларију и видео све оне трофеје, схватио сам где сам. Он ми је објаснио да Партизан мора стално да побеђује и да не сме да буде просечан. Многи великани су играли пре мене у Партизану и драго ми је ако сам бар мало успео да одржим ту ватру. Такође, мени је било важно да се покажем, био сам први црни кошаркаш у историји клуба који је имао велики утицај на игру", рекао је Хаус на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт.

За Хауса је долазак у Београд представљао први сусрет са Европом, другачијом културом живота, али и навијања. И све то је на њега оставило веома упечатљив утисак.

"Навијачи су увек били сјајни, гласни. Прави шести играч. Они су ми стално давали снагу, осећао сам се невероватно када су ми певали песме. Бољи су и од оних навијача на Супербоулу, ма најбољи на свету. Они су били наш допинг, терали нас да скачемо више, играмо боље. Жао ми је једино што их још више нисмо обрадовили, јер искрено, мислим да смо могли да освојимо Евролигу оне сезоне да нисам сломио руку."

У питању је сезона 2003/2004. Партизан није прошао у ТОП 16 фазу због кош разлике. Имао је скор 6/8...

У причи о Хаусовом боравку у Београду једно од централних места заузимају тадашњи тренер Душко Вујошевић, али и садашњи шеф струке Александар Џикић.

"Да није било Дулета никада не би урадио у кошарци ово што јесам. Довео ме је у Партизан онда кад су ме отпустили у Атланти. Први пут сам стигао у Србију, земљу у којој су тада још била свежа сећања на бомбардовање, ратове... Дуле ми је причао о томе како се распала Југославија, ко су Срби, Хрвати... А Џиле је све то преводио. Мислио сам да знам све о кошарци, а онда сам упознао Дулета и видео колико још морам да учим."

Подједнако са оним што је учио на терену, Хаус је у Београду, како каже, под Вујошевићевим надзором, откривао и неке друга ствари.

"Показао ми је да постоје и важније ствари од кошарке, да морамо да будемо срећни и захвални, јер има људи који нису били те среће, немају обе ноге или руке, или су у инвалидским колицима. Мотивисао ме је да читам књиге, посећујем уметничке галерије, показао колико то смирује и ослобађа од стреса. Сећам са да ми је за један Божић поклонио две књиге, једна је била на енглеском о Београду. Сада ја то покушавам да објасним клинцима које тренирам."

И тако нешто, како каже, није срео ни у једном клубу у којем је играо. А играо је на разним меридијанима - Лијетувос Ритасу, Басконији, Валенсији, Локомотиви из Ростова, Азовмашу, Дњепру и Пећи.

"Вујошевић је био посебан и по томе, сви остали тренери у мојој каријери су стално и само причали о победама..."

Правила је, ипак, као и сви у екипи морао да поштује, а Вујошевић је био познат као неко ко је инсистирао на дисциплини и ван терена.

"Сећам се, пошто сам више волео да шетам него да возим по Београду, често сам пешке ишао мало касније увече до једне палачинкарнице у центру града. Дешавало ми се тако даналетим на Дулета који је излазио да прошета своје псе. И сваки пут ме је проверавао: Идеш ли кући? Да, господине! Сваки пут би гласио мој одговор”.

У то време помоћни тренер у Партизану био је Александар Џикић, а Хаус каже да му је много помогао, али и дао један од најбољих савета током времена проведеног у српској престоници.

"Алекс Џикић ми је отворио многа врата у Београду, па једно време сам редовно јео у његовој кући! Стално смо разговарали о кошарци, саветовао ме је како да комуницирам са саиграчима. Рекао ми је: Ако их поведеш, они ће да те прате“.

Имао је Хаус, како каже, још једног "брата" у време док је играо у Партизану и то председника Предрага Даниловића.

"Даниловић је сјајан тип, причали смо о свему - кошарци, породици, доживљавао сам га каостаријег брата. Нисам хтео да га изневерим. Свиђало ми се код њега што никад није хтео да се повуче, ни на терену, ни ван њега".

Једно од значајнијих нових искустава које је доживео у Партизану и српској кошарци је дерби са Црвеном звездом. Признаје да му је било потребно време да би схватио колико је то важан меч у сваком смислу.

"Дербији су велике утакмице, мада је то у првом тренутку нисам схватио. Сећам се и да су за Звезду играли моји пријатељи Скуни Пен и Обине Екезије. Сви остали су ми говорили играмо дерби, сутра је дерби, чека нас дерби... Сећам се да сам морао да возим кола до стадиона, па смо оданде сви заједно аутобусом ишли у халу. Блокиране улице, кордони на све стране, полиција у опреми за разбијање демонстрација. Изађемо тако из аутобуса, а полиција нас у колони спроводи од паркинга до хале. Испред мене иде полицијски коњ, а у себи размишљам:'Само да ме не шутне или не ус..е сада'."

Али узбуђењима у дебитантском дербију није био крај ту, јер је за Хауса ова утакмица имала и својеврсно треће полувреме, додуше са срећним крајем.

"После првог дербија, ушао сам у свлачионицу, па под туш и то је потрајало. Кад сам завршио видео сам да сам остао сам, сви су већ напустили халу. Било је касно, напољу мрак и пусте улице. Онда сам се довијао како да се вратим, некако сам изашао из хале па 'хватао' такси до стадиона где су ми остала кола."

Једна од партија по којој га навијачи Партизана памте је и она из новембра 2003. године, када против Цибоне у Евролиги постигао чак 39 поена.

"Сећам се тог меча као да је био јуче, стално вртим филм у глави. Пре меча ми је Кецман објашњавао да је Цибона из Хрваске, какви су односи између Срба и Хрвата, зашто нам је то велика утакмица. Да морам да разумем. После су ми са сличном причом прилазили и остали саиграчи и на крају сам им рекао: 'У реду је људи, победићемо'. И кад сам изашао на терен само ми је пала ролетна. Рекао сам саиграчу Џералду Брауну: Хајде да победимо, да покажемо зашто смо доведени у Партизан".

Остао је Хаусу са те утакмице у сећању и дуел са противничким беком Давором Кусом. Партизан је на крају у хали Пионир славио у том дуелу у Евроилиги, а исте сезоне Хаус је био и најбољи крадљивац лопти у Евролиги са просеком од 3,3.

"На тој утакмици сам имао дуел са Давором Кусом, он је почео са ‘треш-током’. Рекао сам му: 'Човече, кажи ми то на нормалном енглеском, не разумем те'. И тако добијем лопту, па шутнем тројку и погодим. Једну, па другу, па трећу, па све остало... На крају меча се нисмо руковали, али сам после звао Скунија Пена који је играо за Цибону, он ми је дао Куса на телефон, па смо се разјаснили, како то није ништа лично и да је све било у жару борбе".

Хаус нема дилему ни ко му је, гледајући целу каријеру, био најбољи саиграч. Мада је то избор који ће само за лаике представљати изненађење.

"Најбољи са којим сам играо је Душан Кецман. Није био најатрактивнији, али је све знао и у нападу и у одбрани. Ја никад не бих био тако добар да није било њега. Научио сам много од Кецмана. Терао ме је да будем бољи и идем напред. А најспектакуларнији играч за гледање са којим сам играо је Вујанић, давао је тројке као од шале, као да је у питању видео игрица. Драго ми је и што су Крстић и Перовић отишли у НБА лигу, јер док смо играли заједно стално су о томе причали".

Хаус каже и да је Партизан једини тим из којег је и даље има контакте са бившим саиграчима.

"Остао сам у контакту са Милојевићем, стално ми прича. 'Дођи код мене да ми помогнеш, да научиш клинце да играју одбрану онако како си је ти играо", навео је Хаус и додао да му је циљ да напредује као тренер и једног дана се опроба у Европи.

Он је открио и да му је велика жеља била да играчку каријеру заврши у Партизану, али се нису поклопиле баш све коцкице.

"Чак сам био спреман да играм и бесплатно. Наравно, ако некад добијем прилику да се вратим у клуб, искористићу је. Иначе, садашњи играч Партизана Френк Робинсон је мој пријатељ, па смо неколико пута и разговарали о црно-белима."

Очекивано, Хаус прати и мечеве НБА лиге колико му то обавезе дозвољавају, а питали смо га и шта мисли о српским играчима који су тренутно преко баре.

"Момци раде веома добар посао. Добра је ствар што су изабрали екипе у којима нема баш неких суперзвезда, а то им даје прилику да имају пристојну минутажу. Ако будем у прилици гледаћу их кад дођу до Даласа."

А управо у једном предграђу Даласа, наш саговорник ради као тренер у исламској средњој школи Брајтер Хорајзонс Академи.

"Тренирам средњошколски тим. То је исламска школа, до доласка овде нисам много знао о тој религији, али сам доста тога научио. Мој главни посао је да научим децу да се снађу у животу. Искрено, нема ту сад неких превеликих кошаркашких талената, али деца раде и труде сена сваком тренингу. И то је најважније што могу да их научим".

Фреди Хаус - човек који је заслужио Партизанову петицу на дресу. А то није мало када се зна ко је носио овај број у београдском клубу - Драган Кићановић, Предраг Даниловић и Харис Бркић и Веселин Петровић. Није задужио црно-беле као неки од поменутих, али нема сумње да ће Партизан за Хауса увек бити друга кућа.

Извор: моззартспорт