Неодата прекодринска тајна

Почетком љета, у глуво ноћно доба, Дрину код Батра прешао је чамац. Чим је дотакао лијеву обалу ријеке, криомице и журно прошли су кроз врбаке неки тајанствени људи. Њихове силуете, као сјенке, брзо су нестале у шуми изнад села. Тајанстевни људи отишли су ка Мајевици.

Република Српска 01.02.2017 | 19:57 Неколико дана послије тога Батрани су све чешће, крадом да их нико не примијети, залазили у подринске врбаке. Пажљиво су мотрили на све шта се догађа да ријеци, посебно су пратили непознате људе који су се изненада почели врзмати у густишима. И ти незнанци криомице су осматрали и претраживали обалу, нешто су биљежили и мјерили, а онда су послије неколико дана тајанствено ишчезли.Умјесто њих поред Дрине су чешће патролирали полицајци који су и раније, с времена на вријеме, долазили на обалу.

Овога пута правили су засједе на одабраним мјестима, посебно на адама, код старача, спрудова и газова, али и у густим врбацима и храстицима.Људи су се временом навикли на овакво стање поред Дрине, јер су сматрали да држава има право да се брине о својој граници, али им је сметало што више не могу, као свих година раније, додуше и тада крадом, прелазити ријеку - да иду у Прњавор, Лешницу, Шабац, Лозницу...

На Дрину је дошла и војска. Додуше, војници су и раније контролисали границу са Србијом, али никада нису улазили у село. Овога пута није било тако. У пуном трку дојахали су коњаници у плавим униформама. Опколили су сељаке на молитвишту.

Не слутећи невољу, људи су мирно посједали у хладовину. Чинило им се да су, тако мирно сједећи, сигурнији пред војском. Само се чуло њихово убрзано дисање. Страх се насели поред Дрине.

„Кога кријете у селу?“, строго, не силазећи са коња на језику којим су и они говорили, упита аустријски официр.

Сељаци се згледаше. Старији упозорише млађе мигом ока да ћуте. Тајац. Ни птице се нису чуле. Зауставиле су се и сјенке.
„Хулите царску и краљевску милост. Кријете Србијанце, а пријеко, тамо у Србији, појавила се опака болест - колера! Због тога нико не смије прелазити Дрину. Ни тамо ни овамо. Нииикооо! Морате бити лојални поданици. Ко прелази ријеку ријеку?“, оштро је питао аустријски официр.

Глас му је био неуобичајено пријетећи. На сељаке и до сада су многи силници галамили, али нико тако одлучно као овај. Чак су му се и увоштени брчићи дизали увис при изговору сваке ријечи. На високом реверу, одмах испод лица, на црвеној чоји уоквиреној жутим гајтаном, сјале су му се три звјездице. Сељацима се чинило да им баш ти комади сићушног метала највише пријете - да им се њихови оштри врхови као вреле бодље убадају у очи и лице.

Уплашиле су их и за њих непознате ријечи: „колера“, „хулити“ и „лојални поданици“ које је изговорио официр. Први пут су их чули, али су претпостављали да се иза тих ријечи крије велика невоља, јер нису знали шта оне значе. Још су их више уплашили злокобни, тајанствени гласови који су колали око ријеке; шапат да су Дрину код њиховог села прешла двојица ђака из Београда, па су уз помоћ неких мјештана отишли за Тобут, а онда у Прибој и на Мајевицу.

„Бене бенасте! Хоћете ли да заразите цијелу царевину! Колера се мора зауставити на Дрини! Мооорааа! Ко превози чамац преко ријеке? Ко?“, поново је питао официр.

Одговор није добио. Људи са лијеве обале Дрине добро су знали да пријеко у Србији нема болести, а онда се убрзо прочуло да је на Видовдан Сарајеву убијен престолонасљедник Франц Фердинанд, да су то учинили неки ђаци који су дошли из Србије.

Гомилање војске на граници са Србијом поред ријеке након видовданског догађаја у Сарајеву 1914. године сељаци с лијеве стране Дрине повезали са преласком Дрине оне двојице тајанствених ђака.

Војна пропаганда црножуте монархије ширила је узнемиравајуће гласине да људи у Србији од колере редом умиру, да се епидемија тако брзо шири да умрле више нема ко сахрањивати нити их спалити, да се због тога од људских лешева које једу пси, мачке, свиње и звијери, не може проћи ни путевима, ни селима, ни градовима - никуда. Говорено је да нема ко чак ни да звони у црквама за покој душа умрлих, јер умиру и свештеници и црквењаци.

Због тога је, веле, царевина од ушћа Дрине код Раче, па све до Херцеговине ангажовала војску да не дозволи да се ова пошаст прошири на њеној територији. Војна сила, дакле, има само важну улогу да заустави ширење опаке болести на самој граници и ништа више.

Једна од превентивних мјера јесте да се спријечити сваки контакт са Србијанцима, јер су они сви редом заражени колером.
Нико на лијевој страни Дрине од Раче до вишеградског краја, те сувом границом до Вардишта и Добруна, није вјеровао у аустроугарску пропаганду, јер су многи успјевали да вјешто, упркос херметички затвореној граници, кришом пређу у Србију. Епидемије колере у Србији није било! Посебно не у Мачви, Јадру, Азбуковици и узводно Дрином све до Котромана у ужичком крају.

У ствари, тиме је власт цара Фрање Јосифа прикривала завршне, убрзане и опсежне припреме великог војног напада на малу Србију. Повод за тако нешто било је убиство престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна, на Видовдан 1914. године.

Војна сила прије тога, до објаве рата Србији, тачно мјесец дана касније, требало би да драстично казни становништво са лијеве обале Дрине, посебно села кроз које су атентатори прошли од ове ријеке, и даље преко Мајевице све до Сарајева. Први на удару били су сељаци Батра, јер су атентарори прешли ријеку Дрину у њиховом атару.

„Коров је требало ишчупати из коријена и затрти га“, гласила је једна од наредби коју је прије напада на Србију требало да изврши Фрањина солдатеска - Осми и Тринаести корпус његове плаве војске, распорођене дуж Дрине од Раче до Зворника, са неколико десетина хиљада војника и до тада невиђеним ратним наоружањем и опремом.

Вијести да гомилање трупа војске дуж цијелог Подриња није због наводне епидемије колере у Србији, него да се припрема рат ширих размјера - стизале су и из залеђа, из других крајева царевине. Због тога су Подрињци били веома обазриви. Будно су пратили све активности војске и о томе су обавјештења тајно достављали на десну обалу ријеке.

То није промакло аустоугарским обавјештајцима, па су, прије напада на Србију, одлучили да поред Дрине начине тампон зону. Тиме су настојали да, када почну ратне операције, предуприједе евентуалну оружану побуну и пружање помоћи српској војсци. У томе је аустроугарска војска била веома неумољива. Строгоћа и тортура која је примјењивана, посебно од стране домобранских дивизија, ни у најгора времена није упамћена на Дрини.

У Подриње и Семберију са околних брда и друмовима стизале су дуге колоне ратника у плавим униформама. Скоро сви су говорили језиком становништва Батра и овога краја.

У цик зоре 28. јула 1914. године дуж Дрине разлијегала се громогласна музика модре војске. Оштра, маршевска, пријетећа... Злокобна. Такт за тактом. Све гласнији и рескији. Једнолични дуж цијеле ријеке. Од Раче и Саве, па све до Зворника. Тако је било и даље.



То је била увертира.

Са музиком стигло је и оно пријетеће, невидљиво, опоро, опако и врело, што је већ дуже вријеме злокобно лебдјело над овим крајем са обје стране Дрине Зеленике. То некада невидљиво и далеко што им је још с вечери притискало душу, коначно је стигло. Долазило је и даље са сваким тактом милитар музике. Множило се. Набрекло. Само што није пукло од надутости.
Онда је све прокључало.

Дрина је запјенила. Узаврила је. Побјеснила до неслућених ширина. И висина. Плави војници су је газили. Дробили је, али и ничице падали у њену воду. Слагали се један на другог. Стварала се брана од унакажених људских тјелеса.

Надирале су нове компаније и регименте. Јуришале су бригаде и дивизије. Ваљали су се цијели корпуси. Плави војници су опет падали. Заплитали су се у шибље, давили се у брзацима, па се враћали на лијеву обалу Дрине.

Онда све испочетка. Музика је трештала. Без престанка - само напријед на просту „шљиварску земљу“ - у Србију!
Регименте плавих домобрана разјапљено су кидисале на десну обалу ријеке. Кркљанац. Топови грлати. Ричу и бљују ватру. Гори земља. И вода, али и небо. Људи посебно. Тек су они постајали велике буктиње.

Предвече три плаве армије фелдцајгмајстера Оскара фон Поћорека прешле су смарагнду Дрину.

Бјесомучно су кидисали и даље. „Шљиваре“ су надјачали само на уском простору. Иза њих је било пространо плаветнило тјелеса изгинулих јуришника. Живима су се испред испријечили чврсти српски ровови. Испрсили су им се „Шљивари“ свих позива.

Тако је почео Велики рат – Први свјетски рат.

Био је то његов први дан. Крвав, врео, жесток... До тада невиђен. Сутрадан тишина. Ћути ријека. Умукле горе. Занијемиле равнице. Све замрло. И птице, и вјетрови, и сјенке, и... Утихли и плави оркестри. Сабласни мук.

Дрина је црвенила од крви људи и коња. Запреге су искасапљене плаве војнике у непрегледној колони возиле путевима у залеђе сунчаног побрђа.



Освануо је трећи ратни дан, па четврти... Врзино крваво коло вило се на десној обали Дрине. На тој страни ријеке дим из попаљених јадарских и мачванских села дизао се високо у небо. И лелек преживјеле нејачи. И узводно и низводно.

Онда се догодио преокрет. Плави војници протјерани су преко ријеке, па онда и нешто даље, све до подножја Мајевице – Подриње је и даље било ратна зона.

Невоље Подрињаца тиме нису престале. Аустроугарски обавјештајци пронашли су у Лозници документ о њиховим везама са Србијом и са превозом двојице атентатора преко ријеке Дрине – Гаврила Принципа и Трифка Грабежа.

„Ми смо миран свијет, господине... Поштујемо Његово племенито царско и краљевско височанство. Нека га Бог поживи... Никада у нашем крају није било заражених том колером“, рекао је један Батранин када је војска поново стигла у село.

Остали људи су ћутали. Палили су цигарету за цигаретом. Осјећали су да се нешто крупно спрема. Нешто опако. Врело и пријетеће. Остали су на молитвиштву, јер су тако, када су сви на истом мјесту, осјећали већу сигурност него да су на осами, код својих кућа или са стоком на испаши.

„Ко је ноћас фењером поред Дрине давао сигнале Србијанцима? Казујте!“

„Нико од нас ноћу не излази из куће. Сви смо овдје домаћи. Увече палимо луч и рано лијежемо“, поновио је сељак.

Официр га и не погледа. Сјаха с коња. Руком чврсто ухвати балчак сабље. Чинило се да ће је извући из корица и некога сасјећи. Сељаци у првом реду у страху су видјели како се цакли оштро сјечиво док се зарива у њихова тијела. Неки су се могли заклети да их је већ засјекла сабља, јер су осјећали несносан бол, упркос томе што није било крви и што је официр и даље само држао балчак.
На њемачком језику нешто нареди својим војницима. Риђи подофицир оштро салутира, ударајући петом о пету угланцаних чизама, дохвати узду од посилног и спретно узјаха. За њим у галопу крену десетак војника.

Чули су се алакање и топот коњсих копита. Доприје из дубине села звекет ланаца. Огласи се и пушка. Затим још једна. Потом учесташе пуцњи. Надјачаше их јауци.

Окупљени сељаци на молитвишту забринуто су ћутали. Свако је од њих пребирао своје мисли. Лелек и кукњава нису јењавали.
Када се аустроугарски коњаници поново вратише на молитвиште водили су њиховог комшију Цвијетина Бобара, пекара из варошице Јање Мићу Мићића и ратара из Обријежи Јакова Миловића.

„Чините сами себи велику невољу“, запријетио је официр уплашеним сељацима.

Осмог септембра 1914. године поново су плаве регименте, дивизије и корпуси кренули су преко Дрине на Србију. Сада још жешће. Једне ноћи, почетком септембра, изнад кудравог Гучева појавио је свијетли облак и полако се дизао право у небеса. Његова сребренина прелила је модру, кривудаву Дрину хладном, бијелом свјетлошћу. Тако је било педесет и пет дана.

Облак је у јесен сијао само ноћу. Тако све до првог снијега, па наједном нестао. Сљедећих ратних година војске су отишле на југ, а долином ријеке завладала је злокобна тишина. Из њене смарагдне воде од септембра до новембра и првих сњегова свијетли облак yздизао се у небо. И дању и ноћу. Сва околина била је обливена хладном свјетлошћу.

Плаве регименте кидисале су све до Плавог мора и грчких планина. Послије четири године завршен је Велики, крвави рат. Плави војници безглаво су бјешали из Шљиварије - нису бирали гдје ће прегазити Дрину. Онда су их прогутале даљине. Заувијек.

Од тог доба до касно у ноћ оглашавају се цврчци испод камених кућних прагова у Подрињу. Јављају се једнолично и без предаха. Чим један инсект заврши своју чудну пјесму, наставља је други, па трећи... Тако до јутра.

Сваке године, у поноћ, када средином љета почиње уштап ријеку и планину облије хладна бљештава свјетлост. Наједном засија, а онда бијела нит почне се дизати право у небо.

Потраје то кратко, колико човјек трепне два или три пута, онда се на небесима, гдје се та хладна бљештавост стопи са васионом, појави звијезда, најјаснија на том дијелу подрињског неба. Сија све до јутра, док се не почну златити врбаци. Појави се опет наредне године тачно у поноћ, у вријеме љетњег уштапа.



Епилог

Овако се нешто догађало у семберској равници прије једног вијека. Због сарадње у „Народној одбрани“ и помагању Гаврилу Принципу и његовим саборцима, на „Велеиздајничком процесу“ у Бањалуци, који је трајао од 3. до 22. септембра 1916. године, осуђено је шеснаест Сембераца и Мајевичана: четири свештеника, три учитеља и два љекара.

Земљорадник Цвијетин Бобар из села Батра оптужен је да је са пекаром из Јање Мићом Мићићем и земљорадником из Обријежи Јаковом Миловићем дочекао на Дрини „ђаке“, потоње атентароре на престолонасљедника Франца фердинанда - Гаврила Принципа и Трифка Грабежа и провели их правцем: Дрина - Шкулић ада – Брезовица – Обријеж – Ченгић – Лазаревица - Доња Трнова – Мезграја – Тобут - Прибој - Тузла. Обојица су осуђени на по пет година робије у Араду. Ослобођењни су 1918. године.

Сиромашни земљорадник из Попова Јефто Јефтић, главни чамџија на Дрини, веза и курир између Србије и Босне, осуђен је на 12 година робије, седамдесет осмогодишњи зидар из Бијељине Андрија Урошевић, курир и веза преко Дрине, осуђен је на 18 година робије.

Због припадноси „Народној одбрани“ осуђени су: учитељ и управник Основне школе у Бијељини Стево Николић на десет година робије, земљорадник из Доње Трнове и посланик у „Босанском сабору“ Максим Ђурковић на 14 година робије и земљорадник из Дворова Тошо Станчић на 15 година робије.

Због „српске пропаганде“ прото Драго Урошевић, родом из Сребренице, осуђен је на 15 година робије. Послије ослобођења био је свештеник у бијељинској цркви светог Георгија.

Ђак тузланске гимназије из села Корените, „најмлађи велеиздајник“ на процесу је имао 20 година. Упркос томе осуђен је на 12 година робије.

Учитељ из Брезовог Поља, родом из семберског села Бродац, Никола Јовановић - Ниџан осуђен је на 16 година робије, јер је био сарадник „Народне одбране“.



Послије завршетка Првог свјетског рата убрзо је умро због мучења у затвору.

На „Велеиздајничком процесу“ због припадности „Народној одбрани“ осуђени су и Срби, поријеклом из других крајева, али који су живјели и радили у Бијељини: др Војислав Кецмановић – Ђедо, родом из Чутлику код Дубице био је првобитно осуђен на пет година, а касније на четири године робије. Шамачки љекар, син бијељинске учитељице Марије, дугогодишње предсједнице Кола српских сестара, др Љубо Тодоровић у Бањалуци је осуђен на 5,5 година робије. Почетком Другог свјетског рата 1941. године ухватиле су га усташе и погубиле у Сарајеву.

Семберски писац Слободан Петровић у књизи „Корзо старе Бијељине“ је записао: „Једино је из одбране осуђених адвокат Данило Димовић неколико пута одлазио у Беч тражећи ублажавање казни или ослобађање неких осуђеника. Изгледало је да ће то бити узалудно, али је шпански краљ Алфонсо XИИИ утицао на аустријског цара Фрању Јосифа да помилује осуђенике и да им ублажи казне, па зато нико, захваљујући њему, није погубљен“.

Дрина вода, родна, плодна и благородна Семберија, али и пркосна и гласовита планина Мајевица све ово знају.
И памте - на многаја љета.

БН телевизија (Тихомир Несторовић)