Интервју - Дејан Савић: Директор предузећа за медаље!

Великан српског и светског ватерпола Дејан Савић у разговору за МОНДО "открива" како је успео да направи хомоген и успешан тим, да ли играчима је тренер, отац, мајка, брат... Ко је по њему најбољи ватерполо играч?

Остали спортови 03.02.2017 | 22:45 Као мали хтео је да буде кувар или пилот. Срећом по њега, ватерполо, по све нас, није. Један је од најбољих ватерполиста које је ова земља имала, а испоставиће се и творац највећег успеха српског ватерпола.

Дејан Савић. За пријатеље "Меда" или "Буцко". "Мада, ја за себе кажем дивљи вепар", нашалио се током гостовања у МОНДУ.

Смех му је, додаје, најјаче оружје у овом лудилу које живимо.

Имали смо част да угостимо европског, светског и олимпијског шампиона у ватерполу. То је све урадио као тренер за кратко време. Као играч је одиграо чак 444 утакмица у државном тиму, постигао 405 голова. И као играч освојио је све, само му је недостајала та златна олимпијска медаља (једно сребро - Атина 2004. године и две бронзе - Сиднеј, 2000. и Пекинг 2008.).

Био је и остао велики шмекер. Знао је, својевремено, да издржи "сумануте" тренинге Николе Стаменића од пет сати(!?), али и да пред крај тих војничких "дрилова", покаже зубе и нашали се, јер, како каже, никад није трпео ауторитете.

О њему сви играчи које је тренирао у репрезентацији говоре у суперлативима. Када се после освојене титуле светског првака у Казању, што је био увод у српски "хет-трик", на свечаности Олимпијског комитета, појавио у мајици са натписом: "Хвала вам (и фотографијом тима на победничком постољу", Андрија Прлаиновић је колеги из "Спортског журнала" Дејану Стевовићу, рекао:

"То може само он. Једног дана, када више не буде селектор, даћу интервју у којем ћу да причам само о њему. Само о Савићу као саиграчу, тренеру, селектору и као човеку".

Колико је посвећен свом послу говори и то што снимак једне утакмице гледа најмање 4 пута и онда указује на грешке, пропусте...

Дошао је на место селектора 2012. године, наследивши Дејана Удовичића, који је раније те године, са репрезентацијом освојио бронзану медаљу на Олимпијским играма у Лондону.

"Не бојим се. Знам шта је српски ватерполо и какве резултате жели да има. Очекујем подршку, радићу најбоље што могу", рекао је 28. децембра 2012. године Дејан Савић, када је промовисан у новог селектора.

Када сте долазили на место селектора, уместо Дејана Удовичића, да ли сте и помишљали да ћете, врло брзо, "окренути игрицу", како су то после освајања златне олимпијске медаље рекли Живко Гоцић и Слободан Никић?

"Нисам, једноставно мој задатак је био да наставимо добре резултате. Пошто сам дошао на почетку олимпијског циклуса златна медаља је била зацртани циљ. Ватерполо репрезентација има традицију, а играчи и селектор обавезу према врхунским резузлтатима, једноставно то ми није било наметнуо, него се знало које су обавезе".

У ком тренутку сте знали да ће бити остварен тај циљ, олимпијско злато?

"Када се искристалисала екипа, када смо 99% знали екипу, после Светског првенства у Казању 2015. Јесте да смо тада знали да ће Европско првенство бити у Београду, али приоритет нам је било оно што нас чека у августу 2016".

Откако сте дошли на место селектор константно су вас пратиле трзавице у ватерполо организацији. Најпре је са места председника ВСС смењен Велибор Совровић, после су били некакви Координациони одбори, па је дошао и још брже отишао Зоран Бабић... Како сте успели у тој атмосфери, клими, да радите и сачувате себе и тим?

"Пре свега, себе нисам сачувао, у смислукилаже и здравља (смех). Струка, односно тим морао је да буде издвојен од текућих проблема и, једноставно, иако смо живели у тешком периоду од новембра 2012. до успостављања неког нормалног система 2015, успели смо да одвојимо играче и да се посветимо само оно што знамо да радимо".

На почетку вашег секлекторског рада догодила се она фамозна Барселона и седмо место на Светском првенству. Да ли сте тада, можда, помислили: "Није ово за мене, одустајем"?

"НИједног момента! Штавише, знао сам да ћу бити на мети критика и то сам очекивао. А друго, јако је важно од кога су стизале критике. Знам да је сам моменат Барселоне био велико отрежњење и за мене самог, на првом месту, а и за играче. Имао сам подршку свих људи из Савеза иако смо се оклизнули. Дугујем захвалност свим људима који су стали иза мене и дали ми другу шансу".

Понекад је потребно да се флаша препуни и да се испразни, да би се опет напунила". (изјава Савића о СП у Барселони 2013.).

(***Ваљало би на овом месту подсетити на пророчку изјаву једног од најбољих центара света Душка Пијетловића после тог такмичења у Барселони: "Можда је боље што нам се десило ово сада, него на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру"!)

На послу сте које захтева вештину (руко)вођења, како ја волим да кажем директор сте "Предузећа за медаље". Имате ли савет за друге руководиоце како бити успешан менаџер?

"Немам одговор на то питање, јер нисам менаџер. Бавим се тренерским позивом и гледам да у тој сфери, пре свега спортској, одржим јединство екипе и стручног штаба. Има, наравно, ту још неких ствари - да заједнички решавамо проблеме, да знамо ко смо, шта смо, да смо упућени у свакодневицу сваког играча, морамо да разговарамо, причамо и најбитније да се та фамозна атмосфера одржава. Мора и да се зна ко је 'главни', али и да се на неки други начин приступа релацијама, међуљудским односима, тренингу, утакмицама".

Како се одржава та атмосфера? Ви сте играчима и тренер, и пријатељ, али и отац и мајка, и брат и сестра, тетка, теча... Шта сте од свега наведеног највише?

"Пре свега сам тренер. У одлучујућим моментима то је битна ставка која мора да се зна. Али, у 'стању мировања' могу да будем најбољи пријатељ, али, не дај боже, и најгори непријатељ. Имали смо и те ситуације, али то је саставни део сваког посла. Не може увек да буде права линија, мора да дође до успона и падова, па ако ништа друго и да вештачки буде изведено да дође до падова".

Током селекторског мандата примили сте и два тешка ударца, у играчком смислу. Отишао је Вања Удовичић, потом се догодио случај Никола Рађен. Два изузетно важна играча за тим. Како сте то превазишли?

"У моменту одласка Вање Удовичића у политичке воде, репрезентација није остала само без једног од најбољих играча на свету, већ и без капитена. То је био озбиљан ударац. Али, репрезентација Србије увек има концепт и принцип рада и увек имамо адекватну замену. Играчи који су надоместили та места, који су дошли уместо Вање и Рађена, показали су изузетну спремност да се уклопе у атмосферу, тим, а касније се то и доказало".

А ко ће ове садашње да наследи?

"Екипа за Олимпијске игре у Рио де Жанеиру се искристалисала после СП у Казању. Имамо још један изузетан шири списак кандидата за нови олимпијски циклус, за ОИ у Токију 2020. Играчи са ширег списка, учествују и улазе у систем тренинга и рада. У сваком тренутку имамо замену за сваку позицију".

Тај ватерполо рудник ће једног дана морати да се исрцпи (ако се овако настави)?

"Цитираћу самог себе од пре неколико година: репрезентација за ОИ у Рију се искристалисала, имаћемо репрезентацију за 2020, али је питање каква ће бити репрезентација за 2024. Проблеми који муче, не само ватерполо, већ цео српски спорт, нас доводи до размишљања да ли можемо да гледамо толико у будућност. Али, за нас је то буквално сутра, имамо план и стратегију и програм за 2020, са намером да направимо још већи број кандидата који би могли да буду у систему за 2024".

Како ватерполо да привуче децу да се баве ватерполом?

"Просто - да се врати систем који смо некада имали, да се у основним школама, под морање, врати пливање, јер самим тим добијамо и будуће ватерполисте, пошто је пливање база овог спорта".

Каква је, по вама, будућност српског клупског ватерпола?

"Мрачна, јер једноставно клубови не могу да се боре са изузетним трошковима, али то се своди на Београд. Клубови из остаклих градова, уз помоћ локалних самоуправа, имају задовољење својих примарних потреба. Ситуација је изузетно је алармантна у Београду и то мора да се решава под хитно. Ово не важи само за ватерполо већ и остале спортове".

У тиму имате Филипа Филиповића, Душка Пијетловића, Стефана Митровића, Андрију Прлаиновића, до недавно Живка Гоцића, Слободана Никића... Шта такве играче још можете да научите? И да ли су они, можда, постали бољи играчи од како су постали очеви?

"Има и ту тајне, ако ништа друго стиче се сигурност и са друге стране зрелост. Шта учити шампионе? Сваки нормалан човек, који здраво размишља, не сме да стане и остане на нивоу на којем је, већ себе треба да надограђује и спрема за друга времена. У ватерполу, али и уопште гледано, најгора ствар која може да се деси човеку је осредњост. 'Глупан' зна да није у могућности да оствари неке ствари, а човек који је 'осредњи' стално мисли да је најбољи. То је изузетна негативност и мора у сваком од нас да постоји надоградња, не само кроз спорт, функционалност или радни однос, већ животна надоградња. Не каже се за џабе - човек се учи док је жив".

Цела нација је увек уз ватерполо репрезентацију. Наравно да су константни успеси значајно допринели томе, али, да ли је на то, можда утицало и то што нема ниједног отказа играча репрезентацији?

"Истина је, имамо изузетан култ репрезентације, то се преноси са колена на колено и сви знамо шта играчима представља играње за репрезентацију. Нико никада није отказао, а ако би се десило, а надам се да неће, онда би то требало то да му се дозволи. Ако се човек не осећа и није у могућности да испуњава задатке, дакле на страну патриотски однос, ако не може себе да да 100% и ако за то постоји оправдани разлог, онда у реду. Поштеније је да тада одбије, него да то прихвати под морање, а да не буде спреман".

А ако је изостанак неоправдан, да ли би му онда била затворена врата?

"Вероватно да. Човек који напусти репрезентацију без адекватног одговора самим тим потетзом даје до знања да није и не може да буде члан репрезентације".

После финала Олимпијских игара у Рио де Жанеиру, медијску пажњу, готово подједнаку успеху, заслужила је ваша фотографија са хрватским селектором Ивицом Туцком. Тај ваш загрљај је био свим медијима вест. Зашто је то нама и даље вест? Како то да има толико нормалних људи, а да нам се дешавају глупости и да их понављамо?

"Сигурно је да је ватерполо спорт који препознаје фер-плеј. Ватерполо је спорт који није политички активан... Већина тренера размишља позитивно и уопште немамо лош однос, штавише. Ми јесмо ривали у базену, али опет смо изузетни спортски пријатељи, познајемо се годинама, помажемо једни другима".

А зашто је то толика вест?

"У суштини, можда зато што је политичка сцена у Србији била врућа због односа две државе, а показало се да у спорту није тако".

Још један детаљ о вашем односу са селекторима. Када је Црна Гора победила Србију на СП у Барселони 2013. године, тадашњи црногорски селектор Ранко Перовић је рекао: "Драго ми је што смо победили, али ми је жао што сам победио њега".

Савић узвраћа:

"Ми смо велики пријатељи, играли смо заједно. То је емотивна изјава и веома драга. Таква размишљања су обострана и ја бих исто тако размишљао, што и јесам".

Какав је Дејан Савић кад побеђује, а какав кад губи?

После овог питања у разговор се укључио тим-менеџер српске репрезентације Југослав Васовић, који је присуствовао интервјуу. Имао је потребу да "интервенише" овом опаском:

"А кад он то губи?!".

После смеха, Савић је одговорио:

"Кад побеђујем сасвим сам нормалан и гледам да не уђем у еуфорично стање. Кад губим онда само гледам да нађем разлоге тог пораза. Пораз као пораз, не може да се ублажи, али ако се сагледају грешке, онда може да се спречи. Ако се иде из пораза у пораз, онда сигурно да нешто не функционише. Нормално, тренер треба да крене прво од себе, јер ако је он глава, треба да буде самокритичан".

Када је ваш тим најбоље функционисао? Која је то најбоља утакмица репрезентације Србије откако сте селектор?

"Занимљиво питање, никад нисам размишљао о томе. Рецимо, утакмица полуфинала против Црне Горе у полуфиналу Европског првенства у Будимпешти 2014. године. Та утакмица је показала изузетне негативности, али опет и позитивносити, сав тај тимски дух у одлучујућим моментима, показала се самосвест, одговнорност и самоконтрола читавог тима. Додао бих овоме и утакмице полуфинала и финала Будимпеште, Казања и Рија".

Најбољи играч са којим сте играли?

"Владимир Вујасиновић", гласио је одговор "као из топа". Да се не лажемо - очекиван одговор.

"Он је увек био алл-ароунд играч. У одбрани звер, али и сјајан у нападу".

КАКО ЈЕ ВУЈАСИНОВИЋ ДОБИО СОБУ У КАЗАЊУ

Пред завршне борбе на Светском првенству у Казању 2015. године, стручном штабу се придружио Владимир Вујасиновић. Када је дошао, на рецепцији хотела му је речено да нема соба. Интервенисао је Савић, који је играо у Синтезу из казања: "ЗНАТЕ ЛИ ДА ЈЕ ТО НАЈБОЉИ ВАТЕРПОЛО ИГРАЧ ИКАДА?". Вујасиновић је потом, одмах добио собу. (Из књиге "Непоновљиви", аутора Дејана Стевовића).

А најбољи играч којег сте тренирали?

"То не могу да кажем".

Ко је по вама најбољи тренер (из других спортова)? Имате ли неког "фаворита"?

"Да, то је Марина Маљковић (од актуелних)".

А да ли нешто "позајмљујете" од других тренера?

"Помоћи ћу ти (око питања), није ме срамота да кажем да сам нешто од некога 'украо'. То је саставни део спорта. Ако ми се нешто свиђа, јесам узимао сам од других и не стидим се тога да кажем и служе сврси".

Да ли вас је нешто заболело до сада, неки коментар?

"Види, ја са абровима живим више од 25 година и одавно сам престао да водим рачуна о тим стварима. Једноставно, то ме не дотиче. Ако неко нађе за сходно да некога вређа, и да тај сам постаје будала, не морам ја да будем будала па да то верујем".

Да ли је Дејан Савић срећан и испуњен?

"Ја сам срећан али нисам задовољан".

А када ће бити задовољан?

"Докле год се бавим овим послом. Бавим се послом за који сам се спремао и који волим и један сам од ретких у овој земљи који се бави послом који воли".

Извор: мондо.рс