Пуста села чекају нове домаћине

Утонула војвођанска равница у зимски мир, тек се понека чавка крештаво огласи вирећи из иња на дрвећу. И скоро нигде никог на нашем путу кроз банатска села. Преселиле се птице, као оне роде из Баранде, а и људи, ако је судити по спуштеним ролетнама на кућама поред друма из чијих се оџака не вије дим.

Србија 29.01.2017 | 21:48 Неке нахерене од старости, друге закоровљене и оронуле - не памте од када су напуштене. Чекају нове власнике. А нуде се, багателно, мерено чак и дубином просечног српског џепа - за неколико хиљада евра.

Полупразни су многи шорови у банатским селима око Зрењанина: Елемиру, Торошу, Томашевцу, Тополовцу, Међи, Житишту, Јанковом Мосту… Цене појединих кућа звуче невероватно, поражавајуће - или охрабрујуће, зависи из ког угла гледате - 1.600 до 5.000 евра. Уз кућу најчешће иде окућница - велико двориште, воћњак или башта.

Многе су грађене "по старински", такозваним набојем - земљом и сламом, а колико год изгледале стамено, зреле су за реновирање. Неке су усељиве одмах, уз кречење и мало домаћинске руке.

"Села из године у годину остају без младих, одлазе јер немају посла, школе се гасе, превоз до града нередован. Стари умрли, а куће и баште треба одржавати. Мало ко то може, а још је мање потомака које то наслеђе интересује. Због тога је понуда велика", каже Владимир Кисељев, власник зрењанинске агенције за некретнине "Мега Цитy Унион".



Уз куће и плодна земља

Објашњава да су куће у Ечкој или Стајићеву, јужно од Зрењанина, скупље – коштају од 10.000 до 15.000 хиљада еура, па и више, јер су уз магистрални пут ка Београду. Надомак кућног прага нуди се и по неколико ари плодне земље, па многима куће управо зато и вреде. Пре или касније – свака нађе свог купца.

Цена зависи, објашњава Кисељев, и од близине реке или канала, стања куће или снабдевености и инфраструктуре у месту. У Ечкој је, на пример, још за 5.500 евра на продају новоизграђена, недовршена кућа зидана циглом, површине 50 квадрата са шест ари плаца, недалеко од обале Бегеја.

"Било је у понуди кућа и за 1.600 евра, додуше без купатила и мало даље од центра села, али са великим плацевима, чак и по 15 ари. Са толико плодне земље колико је има у Војводини ниједна држава не би требало да буде сиромашна, али…", не довршава мисао Владимир.

Та земља, изгледа, мало кога од младих интересује. Одлазе у потрази за лакшим пословима, некад у Нови Сад или веће градове по Србији, а често и право преко границе. Зар им није жао дедовине и успомена? Владимир одмахује руком: "То их и не запиткујем".



Старост у миру и тишини

Гордана и Влада Чавадић управо су продали кућу у Јанковом Мосту, удаљеном десетак километара од Зрењанина, али се још нису иселили и чекају да је купац преузме. Стара кућа, од набоја, укупно стотињак квадрата под кровом, са огромним двориштем и великом узораном њивом иза куће.

Њихова прича није слична осталим, средње су доби и желе да се врате у оближњу Ечку, где су им деца и унуци. Но, добро им је познато шта се дешава у њиховој малој средини, па и у суседном Михајлову, већином насељеном Мађарима. Тамо, каже, скоро да нема ниједна понуда за продају кућа.

"Ми смо у Јанков Мост дошли 2011. године јер је Влада загрижени пецарош, а ту су, уз канал Дунав-Тиса-Дунав, практично три реке. Тада смо запуштену кућу купили за 2.500 евра, уредили је, направили купатило. Сад смо је продали за 3.800 евра", каже Гордана.

У Јанковом Мосту је, иначе, око 1.500 становника, а продаје се још барем 20-30 кућа.

"Младе више не видиш, дечије граје нема”, додаје Влада, који после два инфаркта више не може, као раније, да проводи сате на реци.

Њихов купац је, вели, човек из Београда који "жели да проведе старост у миру и тишини".

Њиве без домаћина

Остају ли непрегледне војвођанске њиве без домаћина? И куће без дима у оџацима? Младост се одриче кућа за бадава, бежећи у градове и бели свет. У њих се усели понеки пасионарани алас или пензионерски пар, сит градске верве и жељан мира. Станове у граду или уступају деци или их продају, па новац разделе тако да купе деци стан, а њима шта остане – неку полунапуштену банатску кућу, као доживотну викендицу.

После ће, ваљда, и њихова деца или унуци опет питати - шта са тим кућама, па ће их, можда, и они продавати – јефтино, за неколико хиљада евра.

И ту негде, круг у банатским и другим војвођанским селима се (не) затвара. Чека се следећи купац. И следећи продавац.

А некад су те куће неком биле дом, у њима су одрастале генерације. И каква год времена буду дошла, куће на земљи увек ће бити дуговечније од градског бетона.



Тренд исељавања

У селу Међа, које се у последња три века административно селило час у Румунију, час у Југославију и Србију, 1950. године живело је више од 2.100 становника, а данас их је мање од 900.

Према незваничним статистичким подацима, из Војводине се годишње исели око 15.000 људи, махом сеоског становништва, а празни шорови и сокаци довољно о томе сведоче.

По попису становништва од 2002. до 2011. године број житеља ове покрајине смањен је за више од 100.000, а тај тренд из године у годину не њењава, па би на следећем попису Војводина могла имати четврт милиона становника мање.

Носталгија и кајање

"Мој деда и бака су из Војводине и сва та мала места доживљавам као свој дом. Нашу породичну кућу оставили смо дивној жени која је деду и баку пазила у старости. Остала ми је чежња за Банатом, за тим дивним обичајима и начином живота", прича Весна Димитријевић, професорица историје из Београда.

Каже да је лако донела одлуку. "Пре три године чула сам да се у Међи, од Зрењанина према румунској граници, продаје кућа са тремом, плацем од 9,5 ари и воћњаком - све то за 2.000 еура. И купила сам је. Полако је сређујем, колико се може, од лета до лета. Кад видим роду како около слободно шета сокаком, ни сама не верујем у какав сам мир зашла".

А у Јанковом Мосту недавно је будзашто продата кућа коју је купац уредио и на окућници, у великој башти, почео да гаји органско поврће. Видевши то власник се, кажу мештани, покајао и предомислио, а сад би да откупи продати родитељски дом, нудећи дупло више новца: "Залуд му сад кајање, нови власник не пристаје". 

Извор: АЈБ
Фото: АЈБ