Искрена душа подрињска

Зна се да је Цвијета Зекић – Јуришевић прво постала професор физичке културе. Зна се и да је многе у Зворнику учила народним играма. Зна се и да је из познате спортске фамилије Зекић из Тршића код Зворника. Зна се и то је скоро истовремено почела писати али и сликати. Зна се још и да је она у званичној литератури и књижевној периодици дуги низ година. Такође, и у сликарству. И то веома успјешно. И признато.

Република Српска 27.01.2017 | 16:18 Додуше, Цвијета је и прије тога дуго била у билском контакту за књижевним збивањима у Београду и у Србији, у самој њиховој жижи, јер јој је муж Миодраг Јуришевић, љекар по струци, био уважени књижевни критичар. У кућу Јуришевића на Дорћолу долазили су скоро сви познати књижевници тог времена, али сликари и други умјетници, па се због тога само чекао тренутак када ће се и Цвијета огласити у књижевности.

И догодило се. У почетку стидљиво, а касније ријечи и боје грунуле су као поводањ. Плавиле су папир и платна. Зато је Цвијетин опус и у књижевности али и у сликарству богат, препознат и запажен.
На њено опредјељење за умјетност свакако је да је имало и њено поријекло. Подриљско. Осјећајно. Танкоћутно.

Цвијетин Тршић, у зворничком Подрињу, поред ријеке Дрине, баш тамо пријеко, гдје се кудрава гора Гучево, издиже из смарагдне ријеке Зеленике. Израња из њених вилинских вода, па се зато и модри над цијелим Подрињем и Јадром.



Тај спој ријеке, планине и неба је чудесан. Очаравајући. Препун магије. Ријетко се гдје тако нешто у природи среће као у Подрињу. Зато је, можда, Гучево једина планина која има велебиље. И највећу букову шуму у Европи. И биљку бела дону.

Није онда ни чудо што је ова Подрињака, сада и заувијек Београђанка, изразити лирик. И то од првог слова у својој књижевности, а у сликарству од првог потеза четкицом. Зато се и у њеној литератури, али и у сликарству, увијек осјећа дах њене интиме и личног доживљаја. Аутентичног. У ствари, она се умјетношћу исповједа – казује о свом вилинском, чудесном и неодољивом завичају подно Горе кудраве.

Због тога су њене и поезија и проза, како књижевни критичари кажу – са лица мјеста. Из свакодневнице. Искрена, а ликови аутентични.

У ствари ова Подрињка настоји да и рјечју и бојом и осталима каже шта се у њеној близини када и шта догодило. У родном завичају посебно. Она се једина од књижевника одважила и да начини едицију, од пет свесака, под називом „Савремени српски писци у анегдоти“. Тај хумористички ген понијела је баш из Земље виловите – из Подриња.

Објавила је двадесетак књига поезије и прозе, али је зауступљена и у заједничким издањима и у књижевној периодици. Све што је написала, али и насликала је под општим насловом – љубав ми се у кућу увукла. Реколо би се љубав јој се уселила у цио живот и њено биће.

Уосталом, Подрињци и љубав су тјесно повезани. И то љубав према свему и свакоме. Зато се таква љубав, као што је изражена у свим Цвијетиним књигама, налази скрита у самом чворишту њихове интиме.
И Цвијетине слике, у ствари, су најзначајнији дио неодољивог подрињског пејзажа пренесеног на платно, а она то захтјевно умјеће вјешто реализује у широком распону, па он тиме добија помало необичну визуру које се посебно цијени му сликарству.



Том домену припадају и остале њене слике, оне на којима су детаљи простора у којима је била, па и
њеног велеграда. Оне само наговјештавају човјеково присуство. Мотиви су испуњени бајколиким приликама што одсликава Цвијетину бујну, романтичну душу.

Њене слике, углавном у техници уље на платну, су јасне. Мотиви, напросто, улазе један у други, мјешају се, прожимају се и стапају у увјерљиво визуелно исходиште.. Предјели, мртва природа, портрети и сви остали мотиви на сликама Цвијете Зекић - Јуришевић претварају се у опажаје њене поетике. У њима има неухватљивих оптичких прелаза, устрептале а наглашене непосредности, чиме је умјетница успоставила аутентични ликовни рукопис.

Многи љубитељи сликарства били су у прилици да у друштву Цвијете - ликовног ставраоца, роматичног духа и помало боема на зворнички и дорћолски начин - "украду" бар дио њене технике и праксе који се не уклапају у сликарске стереотипе. Ова сликарка има свој аутономни ликовни израз кога је пронашла у свом родном завичају. Са темама је усавршила и свој препознатљив потез, линију, боју и форму - створила је аутономну ликовну атмосферу.

У свом стваралаштву ослања се на најбољу традицију српског сликарства - слика мртву природу, предмете домаће радиности, пејзаже и портрете, а при том прича о себи и свом народу у Подрињу – у Земљи виловитој.

И сликама мртве природе и пејзажима, али и портретима Цвијета, са јасном ликовном поетиком, настоји да усклади унутрашњу и спољашну визуру искрене људске душе, јер баш такве душе на њеним сликама снажно проговорају. Уосталом, таква је и њена душа - душа подринске виле. Тиме, у ствари, и показује свој раскошни умјетнички таленат.

Њене слике на најбољи начин изражавају и захвалност крају коме и сама припада. Али и вез. Ситан вез на бијелом платну. Са мотивима сличним као и на сликама. Али и са „мирисом“ њене књижевности – са датумима када се то нешто важно, пренесено у ситан вез, уистину и догодило. Тиме је дала значајан допринос настојању да се не заборави да су жене Подриња вретеном, преслицом, разбојем, концем и иглом извезле и изаткале своја осјећања за лијепо, у нешто складно, функционално и практично.

А Цвијета Зекић – Јуришевић, подрињска књижевница и сликарка, али и шиља и везиља, то исто чини - рјечју али и бојом - па, тка, везе, плете, слаже, зида, гради...

У вријеме бомбардовања Србије 1999. године она је извезла двадесет јастучница и чаршава за кревете. Из дана у дан. Док су по Београду падале бомбе умјетница није одлазила у склониште – сједила је у стану и везла. То је био њен пркос бомбама и страхотама. Тих дана није ни писала ни сликала – везла је. Пробудило се у њој оно слободарско, поносно што у срцима носе сви Подрињци.

У њеном завичају младе жене су у вријеме страдања, буна, ратова и прогрома везле кошуље, мараме, постељину, пешкире, столњаке, дјевојачко руво... И то препознатљивим подрињским везом, на коме преовладавају мотиви из природе, првенствено цвијећа, у топлим бојама.

Подрињке су везле за момке, за мужеве, браћу, кумове, рођаке... За ратрнике, патнике и робље. Цвијета је на Дорћолу везла за све своје из Земље виловите. Те своје ратне рукотворине поклонила је Музеју Семберије у Бијељини. Сада се тамо чувају и показују.

Њена жеља је била да и тим везеним мотивима свог родног краја, док су падале бомбе у њеном новом завичају, у велеграду, покаже и другим људима како се пркоси и истрајава и у најтежим тренуцима. Напросто хтјела је да и сви други људи, слично њој, приповиједају о свом завичају.
А она још и то - да свима поручи да у слободарском, вилинском Подрињу, живе добри људи – домаћини искрене душе.

(БН телевизија/Тихомир Несторовић)