Каква је политичка судбина Николића?

Има нешто проклето, неки хромозом вишка у генском материјалу политичара који кад досегну зенит једноставно не умију достојанствено да оду. Видјели смо то код бившег предсједника Србије Бориса Тадића, сад смо у прилици то да гледамо код Томислава Николића.

Србија 22.01.2017 | 19:56 Након пада са власти 2012. године Тадић је - умјесто да ужива у привилегијама бившег предсједника, филозофира из резервне канцеларије и трошкари политичку дивиденду као савјетник за ово и оно, што раде сви државници свијета кад им истекне рок трајања - упорно тражио (и нашао) стрмину низ коју се котрља и дан-данас, одирући дио по дио сопственог достојанства и кредибилитета чији дроњци висе по политичкој маргини. Док се на крају потпуно не улупа и сам не претвори у крпу.

У сличној ситуацији је тренутно актуелни предсједник Србије који је на почетку мандата још и умио да натукне нешто о политичкој пензији кад му мандат истекне, али сад кад је тај тренутак пред вратима, он би ипак да у Бајчетину и даље иде само викендом и службеном лимузином. И да још пет година обитава на Андрићевом венцу, дијели ордење, напише још неку платформу о Космету пошто се оним претходним изгубио сваки траг, с времена на време се загрли са Путином или Колиндом и изрекне неку нову "мудрост" на опште весеље сатиричара и дежурних спадала са друштвених мрежа.

Проблем са Николићем је што се ствар не завршава само на шали-комици, већ што он обично не пропусти прилику да у политичкој стаклари разбије неку скупоцјену вазу.

ПОКЛИЧИ ИЛИ ПАРОЛЕ

Само он зна колико је вагао између опције да се повуче и жеље да заигра на још један мандат, али је очигледно да је "воља за моћ" превагнула над "љубављу према унуцима", па се након проблема са "шареним возом" за Косово напрасно досјетио да је врховни командант Војске и послао Драгицу да му очетка ратничку униформу. Једино што су му бојни покличи звучали некако као изборне пароле.

И Слободан Милошевић се свога унука сјетио тек кад је дефинитивно схватио да је изгубио изборе и да више неће моћи да се игра с државом и народом, па се онда напрасно досјетио како ће сад имати времена да се забавља с унуком. Тома би, очигледно, да сачека да му унуци још мало порасту и да се још пет година хвале како им је дјед предсједник.

Какве су му шансе да им то приушти?

Свакакве и никакве, зависно из ког угла се гледа, али трагика Николићевог положаја је што од њега практично ништа не зависи, па чак ни сам чин кандидатуре, ма колико он тврдио да "бољег кандидата од њега нема". Оно, нико га не може спријечити да се кандидује, али ако то уради као усамљени јахач, не гине му она трновита стрмина Бориса Тадића у чијем подножју ће га овај чекати и заједљиво му саопштити "како то није ништа, да ће проћи и да боли само првих пет-шест година..." И тешко да ће, осим уже фамилије и Станиславе Пак, бити још много оних који ће саосећати с њим при треску о ледину.

Цвијетин Миливојевић, политички аналитичар и директор ПР агенције "Прагма", овако види излазни резултат овог хазардерства:

"Кандидатура мимо Вучићеве воље му може бити користити само уколико има намјеру да се и даље бави политиком, зато што би му тих неколико стотина хиљада освојених гласова могла бити база за неку будућу странку. Ту би се окупили националисти, натофобични, евроскептични, русофили, али не мислим да ће се Николић на то одлучити јер је у политичком зениту", каже Миливојевић.

БОЛ ОЦЕУБИСТВА

Ђорђе Вукадиновић, директор Нове српске политичке мисли, сматра да предстојећи предсједнички избори јесу Николићев посљедњи воз, али је питање да ли ће га ухватити или пропустити.

"Дилема је да ли ће бити кандидат власти, а неизвијесно је да ће бити. И он је сам себе довео у нулту позицију да зависи од милости и немилости његовог политичког сина коме је омогућио, што чињењем што нечињењем, да постане апсолутни господар и у странци коју му је препустио и у Србији. На неки начин Николић је у праву када каже да Вучић, осим ако се сам не кандидује, нема бољег кандидата од њега, зато што је у неколико критичних момената као што је Бриселски споразум или смена полицијског врха јасно и недвосмислено подржао Вучића."

"Он је њему захвалан и солидан кандидат и није тачно да не би могао да победи уколико би имао искрену подршку Вучића и коалиције", процјењује Вукадиновић, и напомиње да је мало вероватан сценарио да ће се Николић кандидовати мимо подршке власти и тако нанети штету кандидату владајуће коалиције, упркос томе што у опозицији то прижељкују.

Како год, Николићева политичка судбина је у рукама Александра Вучића и сурово је свјестан да му визу за продужени боравак у Старом двору оверава само интерес и процена омнипотентног председника Владе. Уколико се у то уклопи и добије у леђа вјетар Вучићеве медијско-страначке машинерије, има велике шансе да одсања још један предсједнички сан. У супротном, наћи ће се у позицији да на сопственој кожи осети страшни бол политичког оцеубиства. Исти онај који је осјетио његов политички отац Војислав Шешељ кад је хтио да пресвисне у ћелији Хашког трибунала сазнавши да му се странка поцијепала, а да су главни извођачи радова били његова десна и лијева рука.

Рачуна ли Николић можда и на извјесни осјећај дуга код Александра Вучића с обзиром на чињеницу да је својом побједом на предсједничким изборима омогућио Српској напредној странци да дође на власт, а исту тестаментарно завештао управо Вучићу, након што је одлучио да буде "председник свих грађана"? Управо у том потезу Миливојевић види кардиналну грешку Николића, која му сад долази на наплату.

ВРАЋАЊЕ ДУГА

"Томислав Николић ће врло вероватно тражити од Александра Вучића да поравнају рачуне. Уколико се Вучић буде кандидовао за председника, онда би, ако би хтео да испоштује правило које је сам наметнуо, морао да поднесе оставку на место првог човека странке и "фирму" врати Томиславу Николићу и да онда од њега тражи подршку на изборима. С тим што мислим да Николић неће тражити место председника владе, али странку хоће."

"У том случају, Вучић би се нашао у позицији Јована Без Земље, јер искуство говори да у Србији не можеш бити председник или премијер у пуном капацитету ако истовремено ниси и председник странке. Тешко да ће он то урадити. Најреалнија опција је да Вучић буде председнички кандидат и да задржи себе на челу странке, а онда више неће бити ни битно ко ће бити премијер - неки Мирко Цветковић ће се наћи, био то Стефановић, Селаковић, Мали", каже Миливојевић.

А шта ће бити с Николићем? Ако процијени да ће га бивша странка и њен лидер оставити на циједилу, може евентуално покушати да је поцепа, с тим што тешко да има капацитет да нанесе штету коју Вучић не може ефикасно санирати. Ако се, пак, узда у то да ће му се Вучић реванширати, живи у заблуди јер је код њега тај осећај дуга одавно избледео, нарочито након два изборна циклуса у којима је актуелни премијер добијао и учвршћивао власт на сопствено име и рејтинг и већ одавно је искрено убеђен да је од њега све почело. Од свих дугова, они политички се најбрже заборављају, зна то добро Николић, који и сам у том смислу дође нешто Војиславу Шешељу.

Може да се узда само у Вучићев интерес и ако се у њега уклопи, онда има неке шансе. Питање је само да ли би то био и интерес оних "свих грађана" којима би Николић још пет година да предсједава. Тешко, тако ми свих стиропора, штрајкова глађу, жутих људи и џакова с изборним листићима из контејнера.

Миливојевић: Ако би Тома имао части...

"Једна од опција за Николића је и да се часно извуче, али ту има један проблем. Ако има имало домаћинске части, образа и поштења, морао би да одговори на многа питања На пример, како то да се сад два мјесеца прије истека мандата и прије нових избора сјетио да прича да је Бриселски споразум дефинитивно и формално и правно признање независности Косова и Метохије."

"И зашто је он лично као предсједник Србије два пута наредио Уставном суду Србије да не смије да се бави садржином Бриселског споразума који се тиче управо крњења територијалног интегритета и суверенитета Републике Србије. Два пута је и отћутао и дан-данас ћути на чињеницу да његове платформе о Космету чуче у некој Вучићевој фиоци. Мора да одговори шта је радио и зашто је тако радио. Да ли је то учинио због неког притиска изнутра или споља или се са тим прећутно слагао", каже Миливојевић.

Вукадиновић: Добар као број два

"Николић је човјек са дугом километражом у политици и дуго је био одличан број два, али кад му је судбина поклонила прилику да буде број један, ту се није најбоље снашао. Као да сам није вјеровао да се тако нешто може догодити. Сад је остало да се узда мало у Вучића, мало у Путина, да ће му бити пружена још једна шанса. Од њега мало шта зависи", каже Ђорђе Вукадиновић.

(Блиц.рс)