Милан Ст. Протић: Тонемо зато што се бојимо истине!

Милан Ст. Протић, праунук првог премијера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Стојана Протића, каже да је победу Доналда Трампа доживео слично као и победу Роналда Регана 1980. године. „Изгледало је да је победио потпуно неспреман кандидат, површан и неискусан. Доцније се испоставило да је Реганова администрација учинила епохалне искораке и у националној економији и у спољњој политици.“

Србија 19.01.2017 | 21:38 Овај српски политичар, цењени историчар, некадашњи дипломата и заклети анти←комуниста, добро познаје Америку и српско-америчке односе. Правни факултет завршио је у Београду, а магистарске и докторске студије на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари. Амбасадор СР Југославије у Сједињеним Америчким Државама постао је у фебруару 2001. Са тог положаја смењен је августа исте године. Био је један од лидера ДОС, а у ноћи 5. октобра 2000. изабран је за председника Скупштине Града Београда. О свему овоме, као и месту где се Србија данас налази у свету разговарамо у хотелу „Москва“ уз еспресо и киселу воду.

Да кренемо од Трампа и поређења с Реганом. У Реганово време тајна се крила у лику председничког саветника, економисте и нобеловца Милтона Фридмена, чији је допринос резултатима Роналда Регана био немерљив. И сад ће много зависити од људи који буду приступили Доналду Трампу. Његова позиција је, у ствари, веома удобна, јер горе од оног како се приказао у изборној кампањи просто је немогуће. А да ли ће умети да изабере праве саветнике, то остаје да се види ускоро.

Да ли је тачна теза да је бела америчка средња класа одлучила победника на изборима?

У основи јесте тачна. Али одувек је тако било зато што је тај део становништва у огромној већини. После осам година Обаминих демократа дошло је време за промену. Исто се догодило и кад је Џорџ Буш победио Ала Гора 2000. и кад је Обама победио Мекејна 2008. Истинска демократија подразумева смењивост власти. На овим изборима републиканци су, поред Трампове победе, освојили већину и у оба дома Конгреса.

Колико се Америка променила у односу на период кад сте ви тамо радили као професор?

Први пут сам тамо отишао 1979, па 1980/85, 1986/87. и 1991/92. Прво сам био студент постдипломац, касније и предавач. Наравно да се од тад Америка веома променила. Сви смо се променили. Главни токови америчке политике, међутим, нису променили правац и трендове. Процес у којем интелектуалци нестају из јавног живота само се наставио. Последњи врстан интелектуалац на важном положају у администрацији био је Хенри Кисинџер у Никсоновом и Фордовом кабинету шездесетих и седамдесетих година. И дан-данас, са 94 године, његова реч је мудрија и промишљенија од свих осталих. Не верујем да ће се у овом смислу ишта фундаментално поправити. Паметни људи су почели да се клоне политике.

Шта Америка, а шта Европа и остатак света могу очекивати од Трампа?

То је питање од милион долара. Док год се не буде формирао његов кабинет, нећемо моћи да предвидимо смер будуће америчке политике. До пролећа 2017. све ће бити јасније.

Да ли је реално очекивати да ће се нешто значајније променити у америчкој спољној политици?

Могуће су модификације у односу на америчке приоритете, поготову на Блиском и Далеком истоку, могући су и мало другачији тонови према Европи, Русији, и у оквиру НАТО. Суштинску промену курса ипак не би требало очекивати.

А промена политике према Балкану?

Минимални су изгледи да се у том погледу догоде драматичне промене. Балкан је веома ниско на листи америчких приоритета и ту ће и остати. Политика која се водила досад водиће се и даље. Не видим ниједан разлог због ког би Американци било шта мењали.

У Србији влада права еуфорија, Срби су по обичају већ испоставили списак жеља Трампу и његовом тиму. Чему Србија може да се нада?

Ми смо се већ прославили неумереним и нереалним изливима и негативних и позитивних емоција. У оба случаја и погрешних и штетних. Србија треба да озбиљно преиспита своју политику, па тек онда да размишља о другима. Ми не знамо шта хоћемо, али то хоћемо сад и одмах. Као деца. Одавно је куцнуо час кад је требало да сазримо и одрастемо. Ми смо недорасла генерација једног малог, али вредног европског народа.

Републиканци су освојили већину у Конгресу, да ли то значи да су се републиканци консолидовали и опоравили од пораза у протеклих осам година?

Ово је тотална победа републиканаца, о чему ће и новоизабрани председник морати да води рачуна с обзиром на чињеницу да он не долази из врха Републиканске партије, већ са стране. Ово стање ће трајати само две године, кад долазе нови делимични избори за оба дома Конгреса, што би могло да измени садашњи однос снага.

САД су устројене на стриктној подели власти. Појасните снагу, улогу и значај председника и Конгреса?

Сасвим једноставно - председник САД и његова администрација воде политику, док Конгрес одлучује о парама. Будући да нема ниједне политике без пара, председник је у обавези да тражи компромис с Конгресом и о политици. У супротном неће му се одобрити финансије неопходне за остварење његових циљева.




Утисак је да готово све земље бивше Југославије много боље стоје у Вашингтону од Србије? Због чега је то тако?

Сви југословенски народи, осим Срба, из СФРЈ су изашли остварујући своје националне снове о сопственим државама. Њих носи тај младалачки национални ентузијазам. Срби су из СФРЈ преостали са осећајем губитника и то је за нас поразно. Сваки од југословенских народа бирао је своју будућност, само је Република Србија настала вољом грађана Црне Горе, који су одлучивали и о својој и о нашој будућности. Ми, грађани Србије, никад нисмо стекли право да бирамо своју будућност. Једва смо се изборили за то да слободно бирамо своју власт. Ево једног питања без одговора: Да ли је Република Србија једина отаџбина коју смо ми Срби икад имали или је она жалосни остатак остатака Титове Југославије? Одговора нема зато што одговор не знамо. И не тражимо га. Ни наши главари ни ми сами. Ми смо народ на низбрдици, а они су народи у успону.

Где ми то деценијама грешимо?

Најтеже питање. Питање свих питања. Сувише сам ја мали и небитан човек да бих смео да претендујем на одговор. На понешто покушавам да одговорим у својим књигама. Једино што поуздано знам, то је да нам је одговор неопходан да бисмо закорачили напред. Тонемо зато што се бојимо истине. Истине и реалности.

Последњи амерички председник који је боравио у Београду био је Џими Картер 1980. године и од тада па до данас ниједан председник није посетио Србију. Посећивали су Хрватску, Словенију, Косово, Албанију... Србију нису. Шта то показује?

Срби су најбројнији народ бивше Југославије. Политика која је у њихово име вођена последњих деценија 20. века, по мишљењу Вашингтона, довела је до крвавих сукоба и ратних злочина. Ми смо проглашени за кривце, а сами смо кривицу примили тврдећи да смо увек и у свему били у праву. Занимљиво је, и индикативно, да смо ми, некадашњи велики критичари Милошевићеве политике, по доласку на власт почели да заступамо управо ту политику против које смо некад били. Југословенство, Хаг, Косово, неутралност... Чудно, зар не?

Били сте амбасадор Југославије у САД. Шта је на вас оставило најјачи утисак из тог периода?

Далеко најјачи утисак оставио је 11. септембар 2001. Још сам био у Вашингтону и тај сам догађај непосредно доживео. Чак је моја породица требало да полети за Београд те вечери - и наравно, није.

Шта је истина, због чега сте смењени?

О разлозима смене сам више пута говорио и писао. Они који су ме сменили о томе нису рекли ни реч. Можда их пече савест, можда и не.

Ви сте имали идеју да се са Америком направи договор везан за Милошевића, Хаг и Косово. О чему се радило и ко је био против тога?

Хтео сам да помогнем да се односи САД и СР Југославије нормализују, свестан да је штета од лоших односа за нас огромна, катастрофална, ненадокнадива. Мој план је укључивао испоручење Милошевића и још десетак оптужених Хагу, а заузврат бисмо добили један повољан сценарио за статус Косова и помоћ САД у регулисању дугова и наших финансија.

Оптужен сам за деловање на своју руку, иако сам претходно добио личне гаранције да ћу моћи да радим слободно.

Да тог обећања није било, не бих ни отишао. Моја смена није много важна, поготову не данас, после 15 година. Много је важније то што се од онда нисмо помакли с мртве тачке у односима са САД. Знам врло добро какве су велике силе и колико су кадре да учине нажао малима. Баш због тога мислим да је наша насушна потреба да успоставимо поверење и разумевање са САД. Хоће ли то донети добра не знам, али знам да лоши односи доносе огромно зло.

Извор: неwсwеек.рс
Фото: Дадо Ђилас