Људи, ала сте се ви преварили! Е, мој Интеру, шта си испустио!
Стеван Јоветић и Севиља – идеалан спој!
Фудбал 17.01.2017 | 22:30
Нема их нигде. Завучени у микросвет заблуда, далеко од озбиљног фудбала, могу само да гледају, једу се у себи и – ако имају морала – збирно признају:
"Огреши смо се о дечка".
И Де Бур. И Манчини. И Пелегрини.
Доводили су Боније и Стерлинге, бацали новац на Едера и неког што се зове Габигол (што тај не да два комада за три дана?), за то време једног фудбалера племенитог кова држали на клупи и(ли) терали да игра одбрану, ограничавали га, навијаче Манчестер Ситија и Интера спутавали да уживају у есенцији фудбала и зато им данас не преостаје ништа друго него да буду предмет подсмеха и да им један темпераментни(ји) предатор фудбала каже:
"Људи, ала сте се преварили".
Јер, свако ко је једном гледао Стевана Јоветића – а верујемо да је посвећени Хорхе Сампаоли видео на десетине утакмица – мора да се сложи у оцени да је играч који прави разлику. Можда не на оном врхунском нивоу, као што то на скоро свакој утакмици радеКристијано и Лео, али одмах ту иза њих, у другом ешалону светског фудбала, има места за момка који је Севиљи легао као "кец на десетку".
Право са трибина "Меаце", јер је Стефано Пиоли делује као да је због неколико победа умислио да је велики стратег, па га је држао ван екипе, Стеван Јоветић је сишао на терен "Писхуана" и за три дана оживео каријеру која је претила да се због оних који фудбал третирају прављењем универзалаца ("сви играју све") нађе на низбрдици. Срећом, па још има оних код којих је нападач – нападач, а бек – бек, те свако ради своје. Е, у таквој екипи и код тренера какав је Хорхе Сампаоли прорадио је капитен репрезентације Црне Горе. Ради оно што најбоље зна. Даје голове. Тако просто, тако лако, без петљања. Ужива.
Његово дело, о коме прича цела Шпанија, Богами и добар део Европе, потврда је да не важе флоскуле којима нас замајавају овдашњи функционери кад доведу неког играча из иностранства и ако тај не може да се састави са лоптом, те лажу и себе и друге речима: "Потребно му је време да се прилагоди". Како то Стевану није потребно време? Како то да он 12. јануара потпише, 13. спакује један гол, а 15. још један? Не на тренингу, не Еибару, него Реал Мадриду!
То умеће скопчано је са Јоветићевим карактером, кућним васпитањем, нормалним животним ставовима. И дан данас – кажу они који га добро познају – Стеван је исти онај као што је био са седам, десет или 14 година. Са истим се људима дружи, исте вредности негује, научили су га отац Миодраг и мајка Светлана да ради. Да не одустаје. Уосталом, да је супротно не би могао тако, после само једног тренинга у мајици Севиље, да истрчи пред публику која не признаје просек и одмах покаже да је појачање. Ту је квака за коју сеЈоветић и њему слични (све их је ређе у модерном спорту) држе. Ћуте, раде и чекају. Не гунђају кад не играју. Не свађају се са саиграчима. Нема их у таблоидној штампи. Ни по сплавовима. Не "висе" на друштвеним мрежема. Запну на тренингу, научени да им је шанса, можда животна, баш ту, као што је Севиља Стеванова. Делује као идеалан спој.
"Бољи почетак нисам могао да пожелим. Хвала саиграчима, хвала тренеру, хвала навијачима. Свима који су ме подржавали. Срећан сам, јер верујем да могу да помогнем екипи у првенству и у Лиги шампиона", избија скромност из сваке Јоветине речи.
Такав човек, а још фудбалер, мора да успе. Није ни стар. Тек му је 27. Још ће тај да тресе мреже. Ако је победио природу и вратио се после повреде предњих укрштених лигамената, ако је истрпео неправде у Ситију и Интеру, онда је ред, по космичкој правди, да опет игра као некад у Фјорентини, кад је мучио голмане Бајерна и Ливерпула.
У том друштву је сад и Реал. Зато данас, локални Естадиодепорте, близак Севиљи и Бетису, вришти ругајући се Мадриђанима, мада би исту насловну страну, мирне душе, Стеван Јоветићмогао да стави пред лице Манчинију, Пелегринију, Де Буру и Пиолију, јер на њој пише:
"Јо-Јо, ко се задњи смеје најслађе се смеје".
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар