Анализа: Роткве стругане - наш ЕУРО 92 и најгора Енглеска свих времена...!

Био је то крај енглеских фудбалских надања о ренесанси, крах снова о хватању за европску композицију, и пуцањ у ногу, изнад колена, селектора Грема Тејлора, којег ће таблоиди ускоро прозвати Турнип, Ротква.

Фудбал 15.01.2017 | 23:30 Из ове перспективе, скоро четврт века касније, за нас је Европско првенство 1992, упркос свему што се десило – пардон, управо због свега што се десило – кул тема, један од оних догађаја (или недогађаја) на којима можемо темељити нову националну митологију: то је, сећају се нешто старији, оно када је „међународна заједница“ одлучила да пошаље крњу Југославију неколико деценија у прошлост, па зарад обрачуна с њеним политичким лидерима наметнула санкције које су највише погађале обичне људе.

А шта може више да погоди обичног човека од тога да му не дају да игра или да гледа фудбал?

Добро и несташице, добро и обуке у школама „у случају ваздушне опасности и/или биохемијског напада“, добро и редови на пумпама и бонови за гориво и три марке плата и мрак на улицама и револвераши који су скидали патике и скидали животе као да живимо у игрици па да их имамо по три-четири, али избацивање репрезентације Југославије са УЕФА ЕУРО 92 било је тежак злочин против човечности и нормалности: то је, више од свега набројаног, по слову Резолуције Савета безбедности број 757, говорило да више нисмо део света. И симболично и дословно.

Митологија је, од оне националне феле, стварно чудо, па нема тога ко се не би зарекао да је талентовани тим Југославије могао најзад, када је заједничкој држави било већ пресуђено, да се попне на кров Европе – није ли, уосталом, само дрхтање ногу испредГојкочее, две године раније, спречило Швабову екипу да у Италији покаже да је фудбал јачи од рата који је тутњао у даљини?

И није ли крунски доказ за то чињеница да су се на трон попеле шведске комшије, Данци, који су ни криви ни дужни, без припрема, 1. јуна 1992. добили „миг“ и прешли онај мост да играју фудбал уместо Југославије, која је од њих била боља у квалификационој групи?

Истина је, наравно, нешто другачија: Ивица Осим не би ни водио ту екипу јер је осам дана пре него што ће авион „боинг 737“ капитена Стеве Попова под окриљем ноћи буквално побећи са аеродрома Арланда, поднео оставку. Легендарни тренер је у Београду, сМиљаном Миљанићем са своје десне стране, гласом који је дрхтао, покушао да апелује на људскост ретких нормалних у тадашњој јавности, говорећи о свом граду, Сарајеву. Дана 23. маја 1992. завршио се мандат великог Осима.

Уз то, још од годину раније, 16. маја 1991. и меча са Фарским Острвима, за Југославију нису наступали Хрвати – ни Јарни, ни Бобан, ни вратари Ладић и Ивковић, ни Шукер и Просинечки – већ само Срби, Црногорци, Босанци, Илија Најдоски и Дарко Панчев и сјајни Партизанови Словенци Новак и Миланич, па се не може говорити о томе да је то била једнако снажна репрезентација као она из Италије, напротив; да је форма у паду говорили су и резултати, али и чињеница да смо се на такмичење које нас неће видети пласирали само захваљујући победи над незаинтересованом Аустријом у последњем колу...

Укратко, та и таква репрезентација можда би, а можда и не би, урадила нешто велико, мада ће време учинити своје и сви ћемо, и данас, мислити да нам је одузета титула. Што, дакле, и јесте и није истина.

Јунак ове приче другачије се сећао Европског првенства 1992. И како је време пролазило, није му било ништа боље. Док је Ивица Осим убирао плодове вероватно најбоље генерације у дугој историји лоптања на Балкану, његов колега Грем Тејлор – лош играч, но тренерска легенда Вотфорда, Астон Виле и енглеског фудбала – руководио је без сумње најгором, најмање надареном и најружнијом једанаесторицом у нешто дужој историји лоптања на Острву.

Нисмо се срели, Осим и Тејлор, ми и Енглези, тада у Шведској, иако су нам куглице наместиле да се сретнемо, апсурдна одлука Уједињених нација, без права жалбе и без права да подигнете глас који ће неко негде и чути, спречила је тај дуел, тај судар светова – разиграног југословенског, који игра и када кућа гори, или игра тако баш зато што кућа гори и пламен већ лиже довратак, и бледог, неинспиративног, главометног енглеског – заувек.

А и једни и други остали су да носе своје ране из тог времена.

Није то само рана, више вирус који се тада запатио у крвотоку Грема Тејлора и само је чекао да проради, и када је 12. јануара 2017. у раним јутарњим часовима саопштено да је некадашњи селектор Гордог Албиона доживео инфаркт – након чега ће уследити неспремни, на брзину написани „ин мемориами“ британских колега, тужни твитови навијача Вотфорда иАлана Ширера и потресна порука његовог великог пријатеља Елтона Џона – то је била само закаснела реакција његовог организма на лето 1992, када ће човек којег се дотад сматрало талентованим бити провучен кроз бљузгавицу крвожедних британских таблоида.

Енглески фудбал тада је био на раскршћу. У годинама када су падали зидови, завесе, и све се морало мењати, па и фудбал: клубови су се тек вратили у европска такмичења након срамног Хејсела, екипа која је под Бобијем Робсоном догурала до полуфинала Мундијала стигла је до свог природног краја и Грему Тејлору, који је стрпљиво градио каријеру и с Вотфордом стигао из четврте у прву лигу, па у финале купа, те вратио посрнулог првака Европе Астон Вилу у друштво најбољих, Тејлору је остао само ринфлајш, без главног јела.

У таквој ситуацији, можда и није могао да уради ништа боље, али остао је горак укус заосталости коју је испољавао његов тим; био је то последњи ударац, ригор мортис онога што се звало „енглеским начином игре“, а што је подразумевало прескакање средине терена и гађање нападача дугим лоптама, уз обилато ослањање на прекиде, пре свега корнере.

Додуше, ко не би прескакао средину терена у којој су се налазила имена која данас просечном гледаоцу фудбала заиста не значе много, или значе нешто баш лоше: Карлтон Палмер, Тони Дејли, Дејвид Бати или Енди Синтон?

А ту је било и оно са Линекером.

Пред одлазак на Европско првенство, на које су се једва квалификовали, Гари Линекер је био највећа, можда и једина права звезда тима, капитен и, што за ову причу није нимало неважно, стрелац којем је недостајао само један гол па да сруши рекорд Бобија Чарлтона(49 погодака у дресу са Три лава на срцу), којем ће до'акати тек Вејн Руни. И то пред најављену пензију и велики опроштај од мајице којој је дао много.

Требало је то да буде достојан одлазак мајстора. Претворио се у тугу за њега и срамоту за Грема Тејлора.

Било је 1:1 у Солни у 62. минуту у одлучујућој утакмици са домаћином, Шведском, у нама несуђеној групи 1 – пре тога Енглези су одиграли туробних 0:0 са нашим заменицима Данцима и тегобних 0:0 са Платинијевом Француском у којој је било места за Кантону, Папена, Дешана, Блана и Амороса – и морало се ићи на победу, када је Грем Тејлорнаправио потез који ће обележити његову каријеру много више од свих победа, обележити је утолико више што ће то бити ексер којим је она прикуцана у раку.

Била је то рокада какве је можда могао да уради, скоро декаду касније, тек Милован Ђорић, измена која потпуно уништи самопоуздање тима и окрене чак и сопствене навијаче против твоје екипе: када је требало јурити резултат – а у кога бисте имали више поверења да ненадано може да постигне гол него у Линекера? – он је извукао ведету из игре.

Линекер је био толико пренеражен да је урадио нешто што капитени не смеју да раде: скинуо је траку са руке и бацио је у траву, погнуте главе и без поздрава селектору отишавши у свлачионицу – чак је, преносили су тада британски медији, и његовој измени Алану Смиту, кракатом нападачу Арсенала који те вечери бележи свој тек четврти наступ у репрезентацији (испоставиће се и последњи), видно непријатно, и не може да се снађе на терену.

Читава екипа је, у ствари, изгубила конце – нешто слично ће Тејлор урадити и у квалификацијама за наредни Мундијал, онај у САД, када ће извести свој састав у формацији 3-4-1-2, коју дотад нису увежбавали ни на тренингу, па ће их Норвешка лако претрчати и победити са 2:0 – Швеђани су на крилима публике наставили да надиру, и десетак минута пре краја Томас Бролини Мартин Далин одиграће савршени дупли пас који ће плавокоси нападач завршити шпицом иза леђа Криса Вудса, истрчалог на петерац.

Био је то крај енглеских фудбалских надања о ренесанси, крах снова о хватању за европску композицију, и пуцањ у ногу, изнад колена, селектора Грема Тејлора, којег ће таблоиди ускоро прозвати Турнип, Ротква, све с његовом главом у облику тог коренастог поврћа, и који ће свој неславни мандат наставити све до још једног самоуништења у квалификацијама за Мундијал 1994, који ће Енглеска прескочити, баш као што ћемо га прескочити и ми...

„Роткве стругане“, говорила је моја баба из Жаркова када је хтела да каже да нешто не бива, и његова каријера је стварно била роткве стругане, после те судбоносне, за Енглеску и Србију, 1992...

Мало је било, зато, навијача Енглеске, али и свих других који памте осамдесете и прву половину деведесетих, спремних да се, чак и под оном мантром о покојнику, сећају само добрих Тејлорових година, или чињенице да, иако стоји да под њим није било горих фудбалера који би облачили национални дрес, он јесте дао шансу и некима који ће се касније прославити (пре свих Алану Ширеру).

Или, можда, подсећали да је Грем Тејлор, упркос псовкама које би у жару борбе одјекивале стадионима, био тих, пристојан и достојанствен човек, којег су играчи поштовали – добро, сем Линекера – и који је до краја живота, што као стручњак, што као стручни консултант, радио на побољшању енглеског фудбала и његовој модернизацији.

„У овом послу вам се дешава да о вама говоре лепе ствари и да о вама говоре ружне ствари“, објашњавао је годинама касније... „Трик је да не мислите дуже ни о једнима ни о другима. На крају крајева, све је то срање.“

Било је, зато, много више оних који су на дан његове смрти, баш као и ми, само из других разлога, јер немају сви санкције и Шваба и Стеву Попова, враћали филм на оно када му је било најтеже.

А тај пут неумитно води до Европског првенства 1992, истог оног којег се ми сећамо и не сећамо, јер смо на њему били и нисмо били, јер смо замало постали и замало нисмо постали прваци Европе, али бисмо свакако тукли најгору енглеску репрезентацију свих времена, селектора покојног Грема Тејлора, Роткве која ће се тек сада одморити од свега.

Извор: моззартспорт