Analiza: Rotkve strugane - naš EURO 92 i najgora Engleska svih vremena...!

Bio je to kraj engleskih fudbalskih nadanja o renesansi, krah snova o hvatanju za evropsku kompoziciju, i pucanj u nogu, iznad kolena, selektora Grema Tejlora, kojeg će tabloidi uskoro prozvati Turnip, Rotkva.

Fudbal 15.01.2017 | 23:30 Iz ove perspektive, skoro četvrt veka kasnije, za nas je Evropsko prvenstvo 1992, uprkos svemu što se desilo – pardon, upravo zbog svega što se desilo – kul tema, jedan od onih događaja (ili nedogađaja) na kojima možemo temeljiti novu nacionalnu mitologiju: to je, sećaju se nešto stariji, ono kada je „međunarodna zajednica“ odlučila da pošalje krnju Jugoslaviju nekoliko decenija u prošlost, pa zarad obračuna s njenim političkim liderima nametnula sankcije koje su najviše pogađale obične ljude.

A šta može više da pogodi običnog čoveka od toga da mu ne daju da igra ili da gleda fudbal?

Dobro i nestašice, dobro i obuke u školama „u slučaju vazdušne opasnosti i/ili biohemijskog napada“, dobro i redovi na pumpama i bonovi za gorivo i tri marke plata i mrak na ulicama i revolveraši koji su skidali patike i skidali živote kao da živimo u igrici pa da ih imamo po tri-četiri, ali izbacivanje reprezentacije Jugoslavije sa UEFA EURO 92 bilo je težak zločin protiv čovečnosti i normalnosti: to je, više od svega nabrojanog, po slovu Rezolucije Saveta bezbednosti broj 757, govorilo da više nismo deo sveta. I simbolično i doslovno.

Mitologija je, od one nacionalne fele, stvarno čudo, pa nema toga ko se ne bi zarekao da je talentovani tim Jugoslavije mogao najzad, kada je zajedničkoj državi bilo već presuđeno, da se popne na krov Evrope – nije li, uostalom, samo drhtanje nogu ispredGojkočee, dve godine ranije, sprečilo Švabovu ekipu da u Italiji pokaže da je fudbal jači od rata koji je tutnjao u daljini?

I nije li krunski dokaz za to činjenica da su se na tron popele švedske komšije, Danci, koji su ni krivi ni dužni, bez priprema, 1. juna 1992. dobili „mig“ i prešli onaj most da igraju fudbal umesto Jugoslavije, koja je od njih bila bolja u kvalifikacionoj grupi?

Istina je, naravno, nešto drugačija: Ivica Osim ne bi ni vodio tu ekipu jer je osam dana pre nego što će avion „boing 737“ kapitena Steve Popova pod okriljem noći bukvalno pobeći sa aerodroma Arlanda, podneo ostavku. Legendarni trener je u Beogradu, sMiljanom Miljanićem sa svoje desne strane, glasom koji je drhtao, pokušao da apeluje na ljudskost retkih normalnih u tadašnjoj javnosti, govoreći o svom gradu, Sarajevu. Dana 23. maja 1992. završio se mandat velikog Osima.

Uz to, još od godinu ranije, 16. maja 1991. i meča sa Farskim Ostrvima, za Jugoslaviju nisu nastupali Hrvati – ni Jarni, ni Boban, ni vratari Ladić i Ivković, ni Šuker i Prosinečki – već samo Srbi, Crnogorci, Bosanci, Ilija Najdoski i Darko Pančev i sjajni Partizanovi Slovenci Novak i Milanič, pa se ne može govoriti o tome da je to bila jednako snažna reprezentacija kao ona iz Italije, naprotiv; da je forma u padu govorili su i rezultati, ali i činjenica da smo se na takmičenje koje nas neće videti plasirali samo zahvaljujući pobedi nad nezainteresovanom Austrijom u poslednjem kolu...

Ukratko, ta i takva reprezentacija možda bi, a možda i ne bi, uradila nešto veliko, mada će vreme učiniti svoje i svi ćemo, i danas, misliti da nam je oduzeta titula. Što, dakle, i jeste i nije istina.

Junak ove priče drugačije se sećao Evropskog prvenstva 1992. I kako je vreme prolazilo, nije mu bilo ništa bolje. Dok je Ivica Osim ubirao plodove verovatno najbolje generacije u dugoj istoriji loptanja na Balkanu, njegov kolega Grem Tejlor – loš igrač, no trenerska legenda Votforda, Aston Vile i engleskog fudbala – rukovodio je bez sumnje najgorom, najmanje nadarenom i najružnijom jedanaestoricom u nešto dužoj istoriji loptanja na Ostrvu.

Nismo se sreli, Osim i Tejlor, mi i Englezi, tada u Švedskoj, iako su nam kuglice namestile da se sretnemo, apsurdna odluka Ujedinjenih nacija, bez prava žalbe i bez prava da podignete glas koji će neko negde i čuti, sprečila je taj duel, taj sudar svetova – razigranog jugoslovenskog, koji igra i kada kuća gori, ili igra tako baš zato što kuća gori i plamen već liže dovratak, i bledog, neinspirativnog, glavometnog engleskog – zauvek.

A i jedni i drugi ostali su da nose svoje rane iz tog vremena.

Nije to samo rana, više virus koji se tada zapatio u krvotoku Grema Tejlora i samo je čekao da proradi, i kada je 12. januara 2017. u ranim jutarnjim časovima saopšteno da je nekadašnji selektor Gordog Albiona doživeo infarkt – nakon čega će uslediti nespremni, na brzinu napisani „in memoriami“ britanskih kolega, tužni tvitovi navijača Votforda iAlana Širera i potresna poruka njegovog velikog prijatelja Eltona Džona – to je bila samo zakasnela reakcija njegovog organizma na leto 1992, kada će čovek kojeg se dotad smatralo talentovanim biti provučen kroz bljuzgavicu krvožednih britanskih tabloida.

Engleski fudbal tada je bio na raskršću. U godinama kada su padali zidovi, zavese, i sve se moralo menjati, pa i fudbal: klubovi su se tek vratili u evropska takmičenja nakon sramnog Hejsela, ekipa koja je pod Bobijem Robsonom dogurala do polufinala Mundijala stigla je do svog prirodnog kraja i Gremu Tejloru, koji je strpljivo gradio karijeru i s Votfordom stigao iz četvrte u prvu ligu, pa u finale kupa, te vratio posrnulog prvaka Evrope Aston Vilu u društvo najboljih, Tejloru je ostao samo rinflajš, bez glavnog jela.

U takvoj situaciji, možda i nije mogao da uradi ništa bolje, ali ostao je gorak ukus zaostalosti koju je ispoljavao njegov tim; bio je to poslednji udarac, rigor mortis onoga što se zvalo „engleskim načinom igre“, a što je podrazumevalo preskakanje sredine terena i gađanje napadača dugim loptama, uz obilato oslanjanje na prekide, pre svega kornere.

Doduše, ko ne bi preskakao sredinu terena u kojoj su se nalazila imena koja danas prosečnom gledaocu fudbala zaista ne znače mnogo, ili znače nešto baš loše: Karlton Palmer, Toni Dejli, Dejvid Bati ili Endi Sinton?

A tu je bilo i ono sa Linekerom.

Pred odlazak na Evropsko prvenstvo, na koje su se jedva kvalifikovali, Gari Lineker je bio najveća, možda i jedina prava zvezda tima, kapiten i, što za ovu priču nije nimalo nevažno, strelac kojem je nedostajao samo jedan gol pa da sruši rekord Bobija Čarltona(49 pogodaka u dresu sa Tri lava na srcu), kojem će do'akati tek Vejn Runi. I to pred najavljenu penziju i veliki oproštaj od majice kojoj je dao mnogo.

Trebalo je to da bude dostojan odlazak majstora. Pretvorio se u tugu za njega i sramotu za Grema Tejlora.

Bilo je 1:1 u Solni u 62. minutu u odlučujućoj utakmici sa domaćinom, Švedskom, u nama nesuđenoj grupi 1 – pre toga Englezi su odigrali turobnih 0:0 sa našim zamenicima Dancima i tegobnih 0:0 sa Platinijevom Francuskom u kojoj je bilo mesta za Kantonu, Papena, Dešana, Blana i Amorosa – i moralo se ići na pobedu, kada je Grem Tejlornapravio potez koji će obeležiti njegovu karijeru mnogo više od svih pobeda, obeležiti je utoliko više što će to biti ekser kojim je ona prikucana u raku.

Bila je to rokada kakve je možda mogao da uradi, skoro dekadu kasnije, tek Milovan Đorić, izmena koja potpuno uništi samopouzdanje tima i okrene čak i sopstvene navijače protiv tvoje ekipe: kada je trebalo juriti rezultat – a u koga biste imali više poverenja da nenadano može da postigne gol nego u Linekera? – on je izvukao vedetu iz igre.

Lineker je bio toliko preneražen da je uradio nešto što kapiteni ne smeju da rade: skinuo je traku sa ruke i bacio je u travu, pognute glave i bez pozdrava selektoru otišavši u svlačionicu – čak je, prenosili su tada britanski mediji, i njegovoj izmeni Alanu Smitu, krakatom napadaču Arsenala koji te večeri beleži svoj tek četvrti nastup u reprezentaciji (ispostaviće se i poslednji), vidno neprijatno, i ne može da se snađe na terenu.

Čitava ekipa je, u stvari, izgubila konce – nešto slično će Tejlor uraditi i u kvalifikacijama za naredni Mundijal, onaj u SAD, kada će izvesti svoj sastav u formaciji 3-4-1-2, koju dotad nisu uvežbavali ni na treningu, pa će ih Norveška lako pretrčati i pobediti sa 2:0 – Šveđani su na krilima publike nastavili da nadiru, i desetak minuta pre kraja Tomas Brolini Martin Dalin odigraće savršeni dupli pas koji će plavokosi napadač završiti špicom iza leđa Krisa Vudsa, istrčalog na peterac.

Bio je to kraj engleskih fudbalskih nadanja o renesansi, krah snova o hvatanju za evropsku kompoziciju, i pucanj u nogu, iznad kolena, selektora Grema Tejlora, kojeg će tabloidi uskoro prozvati Turnip, Rotkva, sve s njegovom glavom u obliku tog korenastog povrća, i koji će svoj neslavni mandat nastaviti sve do još jednog samouništenja u kvalifikacijama za Mundijal 1994, koji će Engleska preskočiti, baš kao što ćemo ga preskočiti i mi...

„Rotkve strugane“, govorila je moja baba iz Žarkova kada je htela da kaže da nešto ne biva, i njegova karijera je stvarno bila rotkve strugane, posle te sudbonosne, za Englesku i Srbiju, 1992...

Malo je bilo, zato, navijača Engleske, ali i svih drugih koji pamte osamdesete i prvu polovinu devedesetih, spremnih da se, čak i pod onom mantrom o pokojniku, sećaju samo dobrih Tejlorovih godina, ili činjenice da, iako stoji da pod njim nije bilo gorih fudbalera koji bi oblačili nacionalni dres, on jeste dao šansu i nekima koji će se kasnije proslaviti (pre svih Alanu Šireru).

Ili, možda, podsećali da je Grem Tejlor, uprkos psovkama koje bi u žaru borbe odjekivale stadionima, bio tih, pristojan i dostojanstven čovek, kojeg su igrači poštovali – dobro, sem Linekera – i koji je do kraja života, što kao stručnjak, što kao stručni konsultant, radio na poboljšanju engleskog fudbala i njegovoj modernizaciji.

„U ovom poslu vam se dešava da o vama govore lepe stvari i da o vama govore ružne stvari“, objašnjavao je godinama kasnije... „Trik je da ne mislite duže ni o jednima ni o drugima. Na kraju krajeva, sve je to sranje.“

Bilo je, zato, mnogo više onih koji su na dan njegove smrti, baš kao i mi, samo iz drugih razloga, jer nemaju svi sankcije i Švaba i Stevu Popova, vraćali film na ono kada mu je bilo najteže.

A taj put neumitno vodi do Evropskog prvenstva 1992, istog onog kojeg se mi sećamo i ne sećamo, jer smo na njemu bili i nismo bili, jer smo zamalo postali i zamalo nismo postali prvaci Evrope, ali bismo svakako tukli najgoru englesku reprezentaciju svih vremena, selektora pokojnog Grema Tejlora, Rotkve koja će se tek sada odmoriti od svega.

Izvor: mozzartsport