Обична зимска прича семберске равнице

О семберској равници увијек се може испричати прича. И то добра. Надахнута и поучна.
Може се приповиједати истинита прича о њеним њивама, ријекама, мочварама, кућама, ливадама...

Република Српска 11.01.2017 | 22:41 Прича се може казивати и о гнијездима рода, ластавица, јастребова, дивљих патака, гугутки, о леглима дивљачи, лисичијим јамама, крдима дивљих свиња, срнама, јеленима...

Може и о старим дубовима, мостовима, рибарима, чобанима, орачима, копачима, ловцима, просјацима, божјацима, путницима, лађарима, путевима, црквама и црквиштима, римским вилама, о поводњима... О добрим и злим људима. О похарама и паљевинама, о свадбама...

У овој равници увијек има времена за причу. У свако доба дана и године. Ујутру, у подне, увече или пред зору. Приповиједа се и у прољеће, у љето, у јесен и када запада снијег.



Ове 2017. године баш је било застудило. Западао снијег. Понегдје и до кољена. Цаклила се бјелина. Баш као у руским степама. Фијуче вјетар. Диже суви снијег и прави сметове. Људи се завукли у топле куће, па само покаткад извире кроз прозор. Напољу љућав.

Ријеке Сава и Дрина се умириле. И заледиле. Одавно овако нешто није било у равници. Снијег и даље пада.

Западао дубок снијег око њихових обала. Просуо се као брашно. Лугови поред Саве опустјели. Само понекад прелети нека гладна птица. Пријеко, у сремским шумама штекће лисица.

У селима простране равнице, па је другачије. Мирније, топлије и сувље. Нема ни послова, па власници колиба зимују поред ријеке Саве. Идилично. Одавно није овако било у равнини равној. Баш одавно.

У колиби топло. Пуцкета ватра у пећи. Плотна се усијала. Рерна такође. У тигању цврче чварци и просушена сланина. Врућ хљеб се још пуши на столу.

Прострла се равница под снијегом. Одмара се... Одувијек је равничарима била међу платинастим успоменама, скривеним на самом дну њихиве душе. Воле ово пространство и када је каљаво и цвјетно, када је испуцало од суше и када га плаве воде, када га надлијећу птице и рове дивље свиње, када роди и када омане...

Воле равницу и када јој зрију жита и када бјесни невријеме, као овога јануара 2017. године, када је сита и када је гладна, уплакана и распјевана, када крекећу жабе и кличу јастребови, и када је боса и гола, китњаста и горда.

Воле и њене приче старе. У равници се најљепше и најтананије приповиједа. И људује.
Проврила и кафа. Колибом се шири мирис задовољства. Оног паорског. Домаћинског. У посавским шумама кевћу ловачки керови. Отргили се с ланца, па у ловиште?

- Гоне зечеве - вели мој пријатељ.
- Можда и дивље свиње - кажем.
- Ко зна?
- Опасно лају.
- Опасно – одговара мој пријатељ.

Ћутимо. Ослушкујемо лавеж паса. Све су тиши. Удаљавају се. Вјетар фијуче. Зимска љућав стеже.

- Одоше према ријеци - примијети мој пријатељ, власник колибе у којој проводимо божићне празнике.
- Одоше - велим.

Суви јасен добро гори. Има добар жар. Опет ћутимо. Милина једна. Навиру успомене на зиме из дјетињства. Биле су хладније него ова 2017. године. И сњегови су били дубљи. Или смо ми били мањи? Ледила се тада и ријека, али нико је није смио залеђену прећи с једне на другу страну.

Причало се, додуше, да се некада - ко зна када и ко је то упамтио - да се Сава тако замрзла, да су је прелазили са саонама и коњима. Није било моста, па су равничари преко леда прелазили у Срем. Ко зна? Приповиједа се. Можда и јесу.



- Колики ли је тада био снијег? - питам пријетеља.
- Колики? Сигурно дубљи од овога.
- Еј, коњима прелазили ријеку! - чудим се.
- А зашто не? Знаш ли само колики је лед на Дунаву?
- Дебео - одговарам.
- Баш дебео.

Напољу се хвата мрачак. Сутон ће ускоро. Још је хладније. Вјетар не јењава. Од ријеке допиру гласови. Колибари. Обилазе залеђене и завијане колибе.

Испред наше колибе трагови дивљачи. Још само да знамо чији су: зечији или од лисице? Ко зна?

У шеварју нешто се помјера. И цвили. Много жалосно. Штене! Црно као ноћ. Мокро и промрзло. Дрхти од студени. Није старије од мјесец дана. Гладно. Не смијемо га одмах уносити у топлу колибу. Препући ће му срце од нагле промјене температуре. Умотавамо га у старе капуте и џакове. Бар тога увијек има доста у колибама и на таванима.

Штене још јаче дрхти.

- Добро је - велим.
- Добро је - одговара мој пријатељ.

Мали бескућник лизуће језиком њушкицу. Очи му црње од крзна. Широко их отворило. Дајемо му мало угријаног млијека. Узе два-три гутљаја, стресе се још једном, па испи све до краја. Када смо га унијели у колибу већ се аклиматизовало. Опасност је прошла. Ко зна колико је дуго било у снијегу? Дан, два, пет? Када ли га је бездушни газда узео из топлог брлога и донио у шуму?

Штене се испружило на врећи поред шпорета. На моменте трзне му се тијело. Мало подигне главу, осмотри по просторији, па опет се испружи.

Ватру смо ложили цијелу ноћ. Штене је тихо дисало. Пред зору је, слично као када дијете спава, нешто промрмљало. Сањало је.

Имало је среће. Набасало је на оне који воле животиње.

Вјетар је стао у зору. И снијег је престао падати. Цакли се бјелина јаче него јуче. Бљешти. Ујутру на радију пустили моју пјесму - Зорбу.

Чудни Грк и равница када у њој запада снијег немају ничег заједничког, али земља је свуда иста - пространа. И у Грчкој и у брочанским, семберским луговима.

Гараво штене лиже ми руку. Помилујем га. Учини то и мој пријатељ. Онда сједе испред нас, па враголасто лизуће њушкицу.

- Ври вода. Заспи нам кафу - каже мој пријатељ.
- Колико шећера? - питам.
- Без шећера... Е, сад нашег Гару можемо нахранити колико год он хоће.

Западао снијег у равници. Баш је западао с почетка 2017. године.

Мој пријатељ и ја никада раније нисмо имали црног, љупког псића код колибе. Сада га имамо.

Цијелац се цакли. Не да гледати у себе.

- Да ли су заиста некада људи запрегама прелазили Саву преко леда? - питам пријатеља.
- А ко ће још и то знати - мирно одговара.
- Требало би да неко зна.

Сува јасен добро гори.

Поред шпорета Гаро се испружио колико је дуг. Мало-мало, па лизне њушкицу. Штене се протегну. Дубоко уздахну. Лизну врх носића и поново заспа. Колибом се шири топла милина.

Хтједох да поново питам пријатеља. Уста ми остадоше напола отворена. Ријечи ми негдје запеше. Застадоше.

- А можда и јесу прелазили ријеку преко леда? - рекох.

И мени то би неочекивано. Био сам сигуран да нисам хтио ништа рећи, али те ријечи изађоше без моје воље. Ослободиле су се. Ваљда су се и оне огријале, па саме од себе изађоше. Пријатељ ме зачуђено погледа. Није ништа питао. Ћутим и ја. А знатижеља ме и даље мучи. Не могу јој се одупријети.

-Да ли су стварно наши стари прелазили залеђену ријеку Саву? - питао сам се у себи.
-Како ли им је само то полазило за руком? - постављам сам себи још једно ћутеће питање.

Ћутим и даље.

У овој хладној зими 2017. године која је тек наступила, ако ништа бар смо спасили једно љупко штене. Од сада ће бити у нашој колиби. Заштићено.

(БН телевизија/Тихомир Несторовић)