Прича: Један „Скудето“ за чобане и бандите...!

Не треба вам много маште да бисте знали шта су Италијани мислили о Сардинији. Довољно је, у ствари, само да погледате мапу Средоземног мора: италијанска чизма шутира Сицилију, а Сардинија је већ одлетела далеко, као да више и није део Републике, са својом готово непостојећом инфраструктуром, запостављена и заборављена, плен који никоме не треба.

Фудбал 10.01.2017 | 23:00 Данас су ту ресторани, продавнице најскупљих светских брендова, добра кола и један живот којим би се баш дало живети; туристи и у позном децембру опседају Сардинију, ходају по њеним плажама, пију њена вина и њен мирто, једу њене сиреве и њене сланине, дишу њен ваздух пуним плућима.

Пре њега није било тако.

Када је тинејџер са севера, одрастао у Леђуну, далеко горе у Ломбардији, на самој граници са швајцарским кантонима, дошао на Сардинију, она се и њему чинила као велики затвор. Свачија и ничија, сиромашна и рурална, понижена и провинцијална, неважна и коматозна.

"Мени је она изгледала као Африка: острво на које људе шаљу да би их казнили", рекао је о Сардинији тадашњи 19-годишњак, вредан 37 милиона лира, пошто је 1963. дошао у Каљари, фудбалски клуб који је био у Серији Б, и који никада није играо у елити.

Не треба вам много маште да бисте знали шта су Италијани мислили о Сардинији. Довољно је, у ствари, само да погледате мапу Средоземног мора: италијанска чизма шутира Сицилију, а Сардинија је већ одлетела далеко, као да више и није део Републике, са својом готово непостојећом инфраструктуром, запостављена и заборављена, плен који никоме не треба.

Те реченице користиће и велики Манлио Скопињо, Ил Философо, тако су га звали, човек који ће у клинцу из фудбалског клуба Лењано, члана Серије Ц, видети нешто што ће променити судбину читавог једног народа, читавог једног острва, читаве једне земље, читавог једног спорта.

Њима ће своје момке, који ће веровати у њега и веровати да фудбал не мора да се игра баш онако како га је играо Еленио Ерера и његов Интер, да је “катенаћо” ствар прошлости – није ли то, мислио је Скопињо, демонстрирао Селтик у финалу Купа шампиона 1967? – њима ће их мотивисати да ураде нешто што дотад нико није: да се одупру великанима са севера, Јувентусу, Милану, Интеру, па и клубовима из главног града, и да уздрмају поредак који се чинио вечним.

Говорио им је како им се спрдају, како их називају сељачинама, како су поткупили судије и сада се смеју заједно са њима у свлачионицама, па би они изашли нарајцани и љути и поцепали све до последњег парчета мреже иза гола.

Био је велики стручњак, и велики човек, знао је када треба да подигне ручну: једне ноћи у карантину читава екипа окупила се у једној соби и играла покер. Картали су и пушили, није могло ништа да се види од дима када је Скопињо бануо. Играчи су мислили да је с њима готово, а Манлио је мирно привукао столицу, сео и питао их: “Момци, могу ли и ја да запалим једну?”

Морали су прорадити другарство и инат код момака који су скупљени ко зна одакле на острво проклетих, чијем су се стадиону Амсикора спрдали све док не би ушли у његово гротло, али морао је, пре свега, да има њега, и ако је Бразилац Нене био одличан, и ако је Рики Албертози примио само 11 голова у сезони 1969. на 1970, и ако нико није имао центаршут као Доменгини, то је и даље све била његова кривица, његова заслуга, све његово.

Његов лик данас вас посматра у самом центру града, Пиазза Yенне, чим кренете низбрдо ка луци широким булеваром, па с десне стране, у излогу на којем великим словима пише Цаглиари Цалцио стоји слика Луиђија Риве – јер о Ђиђију је овде реч, наравно – и мотри на свој народ.

Да, свој, јер иако је он северњак, дошао је ту и остао је, и никада му није пало на памет да се одсели, и данас вероватно шета стрмим уличицама Центро Сторицо, ко зна, уз неизговорене овације и нечујне аплаузе, хода Ромбо ди Туоно, Прасак Грома, најбољи италијански шпиц свих времена; и ко зна, можда и даље Јувентус сања о њему, као што је сањао толико година, можда и даље породица Ањели шаље на Сардинију изасланике и нуди милионе само да се Ђиђи одрекне свог Кастедуа, и једном, само једном и онда ће велики Јуве постати комплетан, само да замени своје рособлу за бјанконеро.

Али то је, шапуће и армирани бетон од којег је саткан трошни Стадио Сант'Елиа – некада импозантно здање које је било уточиште енглеских хулигана на Мундијалу 1990. и од тада полако пропада – то је победа коју Јувентус никада неће имати.

Каљаријево освајање скудета у пролеће 1970, па процесија поред луке, па према старом стадиону (данас је то тренинг-центар, школа фудбала, али и даље изгледа боље од убоге Сант'Елије), на којој мештани носе сандуке са заставама Јувентуса и миланских близанаца, то је остала најлепша послератна прича италијанског фудбала, нека се не љути Марадона, нека нам не замере Наполитанци – све то што се њима, једно пунолетство касније, згодило, онај отпор сиромашног југа богатом северу, она револуција у којој се завојевачи одбацују и потлачени диже главу, и даје наду свим сужњима, она симболика која постаје већа од живота и тек мало мања од фудбала, то је све први пут виђено на Сардинији.

И све је био Ђиђи Рива.

Није само небрига “матице” – мада на Сардинији има много оних који се Италијанима уопште не осећају – представљала опасност по поносно острво: тих година појавили су се и први туристи, када је Ага Кан почео, од Коста Смералде па надаље, да гради ризорте раштркане по жаловима изнад којих се надвијају врлети са пастирима и каменим кућама, и у сред те двоструке игре, као светионик што представља спас, појавио се фудбал, и Каљари, малени, небитни клуб који ће ући у вечност.

Није зато ни чудо што су трибине Амсикоре биле крцате, и што је њихов хук личио на примални урлик – не зато што је то природно или добро, већ зато што је неопходно, као први уздах који се отме беби када дође на овај свет – јер било је то вриштање којим се бранила култура, бранило своје од другога, бранила Сардинија и њен вољени, другачији, разиграни фудбалски тим.

И њен, пардон, вољени фудбалски син.

У Каљарију, понављамо, не можете да побегнете од сенке Ђиђија Риве: сваки се дечак који јурца за лоптом по калдрми пореди и даље са човеком који је владао када ни очеви тих клинаца још нису били рођени, прича се о његовом шуту који је ломио руке, о томе да је имао толико јак ударац да би први голман екипе прескакао последњи тренинг како се не би повредио, о броју 11 који више не сме да носи нико после њега јер га, заиста, нико пре њега није ни носио.

Приповеда се о самопоуздању, о 21 голу на 30 мечева у Серији А те године (а читав тим Филозофа примиће свега 11!), о маказицама против Вићенце, о волеју против Торина, беше ли, знају то деца па ћу их питати следећи пут, о голу против Барија који обезбеђује титулу, о женама које је љубио и о још више оних које су љубиле њега. О новинарима који су га опседали и копали по његовом смећу, и тражили било шта што би могли да објаве, али им он није давао ништа, сем голова и голова. О сарадњи са Бонинсењом или свађама с њим. О поготку којем је победио Југославију у финалу Европског првенства 1968.

Па о, неизбежно као шетња плажом Поето, полуфиналу Светског првенства 1970, Италија – Западна Немачка 4:3, о утакмици која је названа најбољом у историји. А у тој најбољој утакмици у историји, у најбољем спорту у историји, најбољи шпиц постиже најбољи гол у историји.

Било је то у чудесним продужецима, недуго пре тог гола изједначила је Италија на 2:2, голом Тарћизија Бургнича, интеристе којем ће Рива који месец раније поломити све зубе (“То је мој орден”, хвалио се Бургнич после меча), а онда је прорадила сардинијска веза, Анђело Доменгини је овог пута био на левој страни, нашао своју једанаестицу, и Рива је кроти левом, па је опет вуче левом и обрће Шнелингера, и опет је левом удара по земљи, у малу мрежу, док Мајер пада на петерац и почиње да псује.

И то је био Рива.

Ђиђија је Сардинија усвојила, а он је њу модернизовао, и један ће тадашњи новинар написати да су италијански језик и италијанска култура тек тада стигли на острво, јер је сваки пастир, сваки сточар, свако домаћинство у руралним деловима морало да набави транзистор, па телевизор, да би чули и видели шта то ради њихов Каљари и њихов Ђиђи Рива.

Није да нису многи покушавали да разоре ту везу, највише управо Јувентус који је увек био паметнији од других. Увидели су у Торину да Каљари нема намеру да се врати у Серију Б, да напредују сваке године – шесто па једанаесто па девето место – и 1967. понудили су све што су могли, и шест играча приде, само да Рива дође код њих. Ђампјеро Бониперти, председник Јувентуса, толико је пута окренуо његов број телефона да је и централа мислила да је нека грешка. Онда му се учинило да је успео.

Сиромашни клуб је прихватио понуду.

Ромбо ди Туоно није.

"Понудили су ми три пута већу плату. Али Сардинија је од мене направила човека. То је била моја земља. Моји људи. У то време, звали су нас чобанима и бандитима, свуда у Италији где смо играли. Мени су биле 23 године и Јуве је желео да ме заспе парама. Али ја сам желео скудето за своју земљу. И успели смо, ми бандити и чобани", објаснио је Ђиђи Рива своју одлуку.

Када их је одбио шести, и последњи пут, онда када су понудили више него што је Барселона дала за Јохана Кројфа, више није морао да објашњава и образлаже. Свима је све било јасно.

Успех Каљарија је ујединио Сардинију, од тада су и обични Италијани почели другим очима да посматрају острвљане. Четири играча – Доменгини, Албертози, Ћера и Рива – наступили су, неколико дана после “Меча века”, у финалу Светског првенства 1970. против Пелеовог Бразила.

Сардинија је најзад постала Италија. А Ђиђи Рива, Ђиђи Рива је постао вечан.

Ако неко покуша да вам каже да фудбал не може да промени све, и живот и земљу и народ, само му покажите Каљари. Ако неко покуша да вам каже да један играч не може да буде већи од клуба и већи од историје, само га подсетите на Ђиђија Риву.

Да, могло би овде да се прича и о томе шта се десило после, да је Каљари већ наредне сезоне, када су се преселили на новосаграђени стадион, изгубио своју оштрицу, и неколико дана пошто је Рива уништио Интер у Милану, поломиће ногу и са њим ће се стровалити и све наде у одбрану “скудета”, а оног пролећа када оде у пензију (1976) Каљари ће, упркос талентованом Пјетру Паолу Вирдису, сићи за неко време с велике позорнице и преселити се у Серију Б, где су многи желели да их виде. Па онда 1987. чак и у Серију Ц.

Писало би се о тој клацкалици, о свим проблемима које је један тим могао да има, са све јадним стадионом и са толико бирократских и грађевинских папазјанија да су једне сезоне, пре коју годину, домаћини били чак у Трсту.

Или би се писало о неким новим херојима, о Ђанфранку Золи који долази да ту заврши каријеру, о мајстору који је био Ензо Франческоли, или о непревазиђеном капитену Данијелеу Контеу: и он је, као и Ђиђи еонима пре њега, дошао на острво готово по казни, скоро па исмејан што није довољно добар као његов тата Бруно, легенда Роме, и остао ту пуних 16 година, све до краја каријере.

А онда би нас та прича довела и до дана у којем се Каљари спрема на још један пут у Милано. У недељу поподне ће тамо бити прва утакмица пролећног дела сезоне Серије А, на стадиону на којем има шта да докаже Давиде ди Ђенаро и на којем има можда још више да докаже Марко Боријело, и Марко Сау и Дијего Фаријас се надају да ће и њима бити дозвољено да узму учешћа.

И тада бисмо морали да кажемо да, наравно, постоји могућност да Каљари данас победи росонере, као што су победили неразуре јесенас на истом терену, у славу највећег, Ђиђију Риви за 72. рођендан, па су после пукли 5:3 кући од Фиорентине, па шта, и то је њему за љубав, док год има голова.

Али у том бисмо случају морали да завршимо тај текст неким тужним тоновима, са сетним нотама које би причале да се никада више ништа тако неће поновити, оно кад један човек, кад један спорт промени цео град, ништа се тако неће десити, ни на топлој Сардинији, нигде.

Све би то могло да се каже, али све то није толико важно, јер оно што је једном било биће опет, ако не за нашег живота, а онда, још важније, сваког дана на свих седам брежуљака Каљарија, на свакој плажи Сардиније, у свакој уличици старог центра града којим за зимских поподнева, када се температура опасно приближи десетом степену, прође једна седа глава, с раздељком са стране, очију сакривених иза тамних наочара, и свака фасада заустави дах, јер то ходају громови, то Ромбо ди Туоно вреба још једну прилику за гол, за “скудето”, за свој народ, за све чобане и све бандите који још верују у ту превару, слатку као мирто, широку као Медитеран, лепу као (исправите ме, клинци, ако грешим) маказице Вићенци, у ту превару звану фудбал.

Извор: моззартспорт