Priča: Jedan „Skudeto“ za čobane i bandite...!

Ne treba vam mnogo mašte da biste znali šta su Italijani mislili o Sardiniji. Dovoljno je, u stvari, samo da pogledate mapu Sredozemnog mora: italijanska čizma šutira Siciliju, a Sardinija je već odletela daleko, kao da više i nije deo Republike, sa svojom gotovo nepostojećom infrastrukturom, zapostavljena i zaboravljena, plen koji nikome ne treba.

Fudbal 10.01.2017 | 23:00
Priča: Jedan „Skudeto“ za čobane i bandite...!
Danas su tu restorani, prodavnice najskupljih svetskih brendova, dobra kola i jedan život kojim bi se baš dalo živeti; turisti i u poznom decembru opsedaju Sardiniju, hodaju po njenim plažama, piju njena vina i njen mirto, jedu njene sireve i njene slanine, dišu njen vazduh punim plućima.

Pre njega nije bilo tako.

Kada je tinejdžer sa severa, odrastao u Leđunu, daleko gore u Lombardiji, na samoj granici sa švajcarskim kantonima, došao na Sardiniju, ona se i njemu činila kao veliki zatvor. Svačija i ničija, siromašna i ruralna, ponižena i provincijalna, nevažna i komatozna.

"Meni je ona izgledala kao Afrika: ostrvo na koje ljude šalju da bi ih kaznili", rekao je o Sardiniji tadašnji 19-godišnjak, vredan 37 miliona lira, pošto je 1963. došao u Kaljari, fudbalski klub koji je bio u Seriji B, i koji nikada nije igrao u eliti.

Ne treba vam mnogo mašte da biste znali šta su Italijani mislili o Sardiniji. Dovoljno je, u stvari, samo da pogledate mapu Sredozemnog mora: italijanska čizma šutira Siciliju, a Sardinija je već odletela daleko, kao da više i nije deo Republike, sa svojom gotovo nepostojećom infrastrukturom, zapostavljena i zaboravljena, plen koji nikome ne treba.

Te rečenice koristiće i veliki Manlio Skopinjo, Il Filosofo, tako su ga zvali, čovek koji će u klincu iz fudbalskog kluba Lenjano, člana Serije C, videti nešto što će promeniti sudbinu čitavog jednog naroda, čitavog jednog ostrva, čitave jedne zemlje, čitavog jednog sporta.

Njima će svoje momke, koji će verovati u njega i verovati da fudbal ne mora da se igra baš onako kako ga je igrao Elenio Erera i njegov Inter, da je “katenaćo” stvar prošlosti – nije li to, mislio je Skopinjo, demonstrirao Seltik u finalu Kupa šampiona 1967? – njima će ih motivisati da urade nešto što dotad niko nije: da se odupru velikanima sa severa, Juventusu, Milanu, Interu, pa i klubovima iz glavnog grada, i da uzdrmaju poredak koji se činio večnim.

Govorio im je kako im se sprdaju, kako ih nazivaju seljačinama, kako su potkupili sudije i sada se smeju zajedno sa njima u svlačionicama, pa bi oni izašli narajcani i ljuti i pocepali sve do poslednjeg parčeta mreže iza gola.

Bio je veliki stručnjak, i veliki čovek, znao je kada treba da podigne ručnu: jedne noći u karantinu čitava ekipa okupila se u jednoj sobi i igrala poker. Kartali su i pušili, nije moglo ništa da se vidi od dima kada je Skopinjo banuo. Igrači su mislili da je s njima gotovo, a Manlio je mirno privukao stolicu, seo i pitao ih: “Momci, mogu li i ja da zapalim jednu?”

Morali su proraditi drugarstvo i inat kod momaka koji su skupljeni ko zna odakle na ostrvo prokletih, čijem su se stadionu Amsikora sprdali sve dok ne bi ušli u njegovo grotlo, ali morao je, pre svega, da ima njega, i ako je Brazilac Nene bio odličan, i ako je Riki Albertozi primio samo 11 golova u sezoni 1969. na 1970, i ako niko nije imao centaršut kao Domengini, to je i dalje sve bila njegova krivica, njegova zasluga, sve njegovo.

Njegov lik danas vas posmatra u samom centru grada, Piazza Yenne, čim krenete nizbrdo ka luci širokim bulevarom, pa s desne strane, u izlogu na kojem velikim slovima piše Cagliari Calcio stoji slika Luiđija Rive – jer o Điđiju je ovde reč, naravno – i motri na svoj narod.

Da, svoj, jer iako je on severnjak, došao je tu i ostao je, i nikada mu nije palo na pamet da se odseli, i danas verovatno šeta strmim uličicama Centro Storico, ko zna, uz neizgovorene ovacije i nečujne aplauze, hoda Rombo di Tuono, Prasak Groma, najbolji italijanski špic svih vremena; i ko zna, možda i dalje Juventus sanja o njemu, kao što je sanjao toliko godina, možda i dalje porodica Anjeli šalje na Sardiniju izaslanike i nudi milione samo da se Điđi odrekne svog Kastedua, i jednom, samo jednom i onda će veliki Juve postati kompletan, samo da zameni svoje rosoblu za bjankonero.

Ali to je, šapuće i armirani beton od kojeg je satkan trošni Stadio Sant'Elia – nekada impozantno zdanje koje je bilo utočište engleskih huligana na Mundijalu 1990. i od tada polako propada – to je pobeda koju Juventus nikada neće imati.

Kaljarijevo osvajanje skudeta u proleće 1970, pa procesija pored luke, pa prema starom stadionu (danas je to trening-centar, škola fudbala, ali i dalje izgleda bolje od uboge Sant'Elije), na kojoj meštani nose sanduke sa zastavama Juventusa i milanskih blizanaca, to je ostala najlepša posleratna priča italijanskog fudbala, neka se ne ljuti Maradona, neka nam ne zamere Napolitanci – sve to što se njima, jedno punoletstvo kasnije, zgodilo, onaj otpor siromašnog juga bogatom severu, ona revolucija u kojoj se zavojevači odbacuju i potlačeni diže glavu, i daje nadu svim sužnjima, ona simbolika koja postaje veća od života i tek malo manja od fudbala, to je sve prvi put viđeno na Sardiniji.

I sve je bio Điđi Riva.

Nije samo nebriga “matice” – mada na Sardiniji ima mnogo onih koji se Italijanima uopšte ne osećaju – predstavljala opasnost po ponosno ostrvo: tih godina pojavili su se i prvi turisti, kada je Aga Kan počeo, od Kosta Smeralde pa nadalje, da gradi rizorte raštrkane po žalovima iznad kojih se nadvijaju vrleti sa pastirima i kamenim kućama, i u sred te dvostruke igre, kao svetionik što predstavlja spas, pojavio se fudbal, i Kaljari, maleni, nebitni klub koji će ući u večnost.

Nije zato ni čudo što su tribine Amsikore bile krcate, i što je njihov huk ličio na primalni urlik – ne zato što je to prirodno ili dobro, već zato što je neophodno, kao prvi uzdah koji se otme bebi kada dođe na ovaj svet – jer bilo je to vrištanje kojim se branila kultura, branilo svoje od drugoga, branila Sardinija i njen voljeni, drugačiji, razigrani fudbalski tim.

I njen, pardon, voljeni fudbalski sin.

U Kaljariju, ponavljamo, ne možete da pobegnete od senke Điđija Rive: svaki se dečak koji jurca za loptom po kaldrmi poredi i dalje sa čovekom koji je vladao kada ni očevi tih klinaca još nisu bili rođeni, priča se o njegovom šutu koji je lomio ruke, o tome da je imao toliko jak udarac da bi prvi golman ekipe preskakao poslednji trening kako se ne bi povredio, o broju 11 koji više ne sme da nosi niko posle njega jer ga, zaista, niko pre njega nije ni nosio.

Pripoveda se o samopouzdanju, o 21 golu na 30 mečeva u Seriji A te godine (a čitav tim Filozofa primiće svega 11!), o makazicama protiv Vićence, o voleju protiv Torina, beše li, znaju to deca pa ću ih pitati sledeći put, o golu protiv Barija koji obezbeđuje titulu, o ženama koje je ljubio i o još više onih koje su ljubile njega. O novinarima koji su ga opsedali i kopali po njegovom smeću, i tražili bilo šta što bi mogli da objave, ali im on nije davao ništa, sem golova i golova. O saradnji sa Boninsenjom ili svađama s njim. O pogotku kojem je pobedio Jugoslaviju u finalu Evropskog prvenstva 1968.

Pa o, neizbežno kao šetnja plažom Poeto, polufinalu Svetskog prvenstva 1970, Italija – Zapadna Nemačka 4:3, o utakmici koja je nazvana najboljom u istoriji. A u toj najboljoj utakmici u istoriji, u najboljem sportu u istoriji, najbolji špic postiže najbolji gol u istoriji.

Bilo je to u čudesnim produžecima, nedugo pre tog gola izjednačila je Italija na 2:2, golom Tarćizija Burgniča, interiste kojem će Riva koji mesec ranije polomiti sve zube (“To je moj orden”, hvalio se Burgnič posle meča), a onda je proradila sardinijska veza, Anđelo Domengini je ovog puta bio na levoj strani, našao svoju jedanaesticu, i Riva je kroti levom, pa je opet vuče levom i obrće Šnelingera, i opet je levom udara po zemlji, u malu mrežu, dok Majer pada na peterac i počinje da psuje.

I to je bio Riva.

Điđija je Sardinija usvojila, a on je nju modernizovao, i jedan će tadašnji novinar napisati da su italijanski jezik i italijanska kultura tek tada stigli na ostrvo, jer je svaki pastir, svaki stočar, svako domaćinstvo u ruralnim delovima moralo da nabavi tranzistor, pa televizor, da bi čuli i videli šta to radi njihov Kaljari i njihov Điđi Riva.

Nije da nisu mnogi pokušavali da razore tu vezu, najviše upravo Juventus koji je uvek bio pametniji od drugih. Uvideli su u Torinu da Kaljari nema nameru da se vrati u Seriju B, da napreduju svake godine – šesto pa jedanaesto pa deveto mesto – i 1967. ponudili su sve što su mogli, i šest igrača pride, samo da Riva dođe kod njih. Đampjero Boniperti, predsednik Juventusa, toliko je puta okrenuo njegov broj telefona da je i centrala mislila da je neka greška. Onda mu se učinilo da je uspeo.

Siromašni klub je prihvatio ponudu.

Rombo di Tuono nije.

"Ponudili su mi tri puta veću platu. Ali Sardinija je od mene napravila čoveka. To je bila moja zemlja. Moji ljudi. U to vreme, zvali su nas čobanima i banditima, svuda u Italiji gde smo igrali. Meni su bile 23 godine i Juve je želeo da me zaspe parama. Ali ja sam želeo skudeto za svoju zemlju. I uspeli smo, mi banditi i čobani", objasnio je Điđi Riva svoju odluku.

Kada ih je odbio šesti, i poslednji put, onda kada su ponudili više nego što je Barselona dala za Johana Krojfa, više nije morao da objašnjava i obrazlaže. Svima je sve bilo jasno.

Uspeh Kaljarija je ujedinio Sardiniju, od tada su i obični Italijani počeli drugim očima da posmatraju ostrvljane. Četiri igrača – Domengini, Albertozi, Ćera i Riva – nastupili su, nekoliko dana posle “Meča veka”, u finalu Svetskog prvenstva 1970. protiv Peleovog Brazila.

Sardinija je najzad postala Italija. A Điđi Riva, Điđi Riva je postao večan.

Ako neko pokuša da vam kaže da fudbal ne može da promeni sve, i život i zemlju i narod, samo mu pokažite Kaljari. Ako neko pokuša da vam kaže da jedan igrač ne može da bude veći od kluba i veći od istorije, samo ga podsetite na Điđija Rivu.

Da, moglo bi ovde da se priča i o tome šta se desilo posle, da je Kaljari već naredne sezone, kada su se preselili na novosagrađeni stadion, izgubio svoju oštricu, i nekoliko dana pošto je Riva uništio Inter u Milanu, polomiće nogu i sa njim će se strovaliti i sve nade u odbranu “skudeta”, a onog proleća kada ode u penziju (1976) Kaljari će, uprkos talentovanom Pjetru Paolu Virdisu, sići za neko vreme s velike pozornice i preseliti se u Seriju B, gde su mnogi želeli da ih vide. Pa onda 1987. čak i u Seriju C.

Pisalo bi se o toj klackalici, o svim problemima koje je jedan tim mogao da ima, sa sve jadnim stadionom i sa toliko birokratskih i građevinskih papazjanija da su jedne sezone, pre koju godinu, domaćini bili čak u Trstu.

Ili bi se pisalo o nekim novim herojima, o Đanfranku Zoli koji dolazi da tu završi karijeru, o majstoru koji je bio Enzo Frančeskoli, ili o neprevaziđenom kapitenu Danijeleu Konteu: i on je, kao i Điđi eonima pre njega, došao na ostrvo gotovo po kazni, skoro pa ismejan što nije dovoljno dobar kao njegov tata Bruno, legenda Rome, i ostao tu punih 16 godina, sve do kraja karijere.

A onda bi nas ta priča dovela i do dana u kojem se Kaljari sprema na još jedan put u Milano. U nedelju popodne će tamo biti prva utakmica prolećnog dela sezone Serije A, na stadionu na kojem ima šta da dokaže Davide di Đenaro i na kojem ima možda još više da dokaže Marko Borijelo, i Marko Sau i Dijego Farijas se nadaju da će i njima biti dozvoljeno da uzmu učešća.

I tada bismo morali da kažemo da, naravno, postoji mogućnost da Kaljari danas pobedi rosonere, kao što su pobedili nerazure jesenas na istom terenu, u slavu najvećeg, Điđiju Rivi za 72. rođendan, pa su posle pukli 5:3 kući od Fiorentine, pa šta, i to je njemu za ljubav, dok god ima golova.

Ali u tom bismo slučaju morali da završimo taj tekst nekim tužnim tonovima, sa setnim notama koje bi pričale da se nikada više ništa tako neće ponoviti, ono kad jedan čovek, kad jedan sport promeni ceo grad, ništa se tako neće desiti, ni na toploj Sardiniji, nigde.

Sve bi to moglo da se kaže, ali sve to nije toliko važno, jer ono što je jednom bilo biće opet, ako ne za našeg života, a onda, još važnije, svakog dana na svih sedam brežuljaka Kaljarija, na svakoj plaži Sardinije, u svakoj uličici starog centra grada kojim za zimskih popodneva, kada se temperatura opasno približi desetom stepenu, prođe jedna seda glava, s razdeljkom sa strane, očiju sakrivenih iza tamnih naočara, i svaka fasada zaustavi dah, jer to hodaju gromovi, to Rombo di Tuono vreba još jednu priliku za gol, za “skudeto”, za svoj narod, za sve čobane i sve bandite koji još veruju u tu prevaru, slatku kao mirto, široku kao Mediteran, lepu kao (ispravite me, klinci, ako grešim) makazice Vićenci, u tu prevaru zvanu fudbal.

Izvor: mozzartsport

Komentari / 0

Ostavite komentar