Интервју - Зоран Миленковић: Одавде тјерају људе који раде за ватерполо!

А награђују оне који делују уско интересно! Тренер Партизана о мукама са којима живи цео ватерполо спорт, али и амбициозном плану да се црно-бели кроз четири године попну на кров Европе.

Остали спортови 08.01.2017 | 22:45 Србија, земља ватерпола - олимпијских, светских и европских шампиона. Партизан - седмоструки шампион Европе, уз италијански Про Реко и загребачку Младост, најтрофејнији клуб на Старом континенту. Трофејна сала клуба на базену Бањица испуњена пехарима докле сеже поглед, али проблеми са којима се суочава Партизан, али и остатак српског ватерпола враћају у сурову реалност. Па су тако већ годинама главна питања хоће ли бити топле воде за тренинг и новца за аутобус за путовање? 

О овим, али и другим изазовима са којима са суочавају црно-бели разговарали смо са тренером прве екипе Партизана, Зораном Миленковићем. Момком који иако има 32 године, већ 12 се бави тренерским послом како код црно-белих, тако и у репрезентацији. А недавно је освојио и први трофеј са сениорским тимом црно-белих, куп Србије, победивши у финалу Црвену звезду. У Лиги шампиона екипа Партизана после три кола има један бод, док у Јадранској лиги заузима друго место.

"После великог пражњења у домаћем Купу велики успех за крај првог дела сезоне је добра партија против фаворизованог Хановера. Имамо младу екипу која из утакмицу у утакмицу полаже нове испите, сазрева. Напредовали су за кратко време, потврдили да су велика перспектива српског ватерпола. Момци су изнели на прави начин улогу фаворита у Купу, а у ЛШ после добре партије против Егера пружили су још једну одличну игру и освојили први бод. Остаје жал за победом, јер смо водили целу утакмицу, али као и у другим сверама живота у спорту има пуно неправди, нелогичности, нарочито ако долазите из Србије, земље ватерпола, а да не кажем, ако носите црно-белу боју", рекао је Миленковић на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт.

Учешће у Лиги шампиона, колико год звучало добро, за ову екипу Партизана, барем према речима тренера, представља такмичења у којем ће екипа да сазрева кроз дуеле са јачим ривалима.

"Начин на који се боримо и представљамо клуб и најтрофејнији српски спорт, даје ми за право да кажем да то није на прави начин испраћено. У овој екипи су наследници шампиона из Рија, будућност српског тима за и после Токија, али је потребно много промена како би се они усмерили на прави пут и заиста то једнога дана били. Није довољна само струка, здрав однос са играчима, у питању су много озбиљније стартешке ствари - финансијске, организационе... Радимо у нехуманим условима, за три месеца смо пет пута имали проблема са грејањем воде, још увек немамо опрему (изузев мантила и гаћа), крпимо се на све стране и мислим да је време да се неке ствари промене јер у супротном нећемо задржати окосницу ове екипе у Србији".

Он је летос преузео командну палицу првог тима од Владе Вујасиновића, а у руке је добио најмлађи тим у историји Партизана.

"После прве утакмице и победе Морнара многи су звали да честитају са дозом чуђења, после друге утакмице и убедљиве победе над Војводином пар њих је звало са одушевљењем, док се после победе над Јадраном скоро нико више није јављао. Победа над одличном екипом Јадрана кога нисмо савладали од 2011. године није испраћена на најбољи начин, али је зато пораз од знатно искусније екипе Барсе у ЛШ одмах одјекнуо. Да ипак има смисла, показују добре игре резултати против Приморја, Егера, Хановера и наравно освајање Купа." 

Без длаке на језику тренер црно-белих наставио је да анализира ситуацију и стање у српском ватерполу и спорту генерално.

"Они који раде у општем интересу или да будем јаснији у интересу свог спорта, гурају се са стране, док они који уско интересно делују, пролазе и бивају награђени. Не желим никога да именујем, у овој нашој Србији има их много, у свим сферама, свим спортовима, дешавају се исте ствари, исти проблеми. Нису правила иста за све. Народ постаје свестан да ово није земља за поштене и вредне, за оне који размишљају. Дошли смо до ситуације да тренери морају да причају о врху државе, да спортове, спортске савезе  воде људи који раде у другим државама..." 

Он је навео да су играчи Партизана за кратко време показали да могу да играу са најбољима, али да би наставали правим путем, потребна им је подршка медија, али и оно што сматра нормалним односом делилаца правде.

"Коме смета неочекивани и без имало устрчавања кажем,је вансеријски материјал и успех дечака Партизана. Да ли је реално да деца од 19 година када не играју само против дупло старијег, искуснијег, јачег и плаћенијег противника одиграју дупло боље да би победили. Питање је и финалне утакмице Купа у Нишу на који би се начин завршила утакмица да нисмо на почетку били дупло бољи у базену."

Миленковић, који већ годинама ради у Ватерполо савезу Србије, истиче да је та организација почела да мења нека ствари у позитивном смислу, али да је пут ка успех тежак и компликован.

"О позицији ватерпола, пре свега ватерполо клубова су многи говорили и јасно је да систем финансирања спорта мора да се промени. Треба се ухледати на друге, јаче системе, земље, како то раде, али је за све то потребан јасан став државе у вези са спортом. Неопходна је веæа подршка јер клубови не могу сами, стратешки морамо да играче који представљају своју земљу вратимо у Србију. У Црној Гори за сваког репрезентативца савез покрива један део његовог уговора. У Мађарској играју сви њихови репрезентативци, у Италији и Хрватској већина... Селектор Савић је изнео податак да наша 33 играча играју у Мађарској лиги, да их је бар половина у Србији, имали би знатно квалитетнију лигу и бржи напредак младих."

Ватерполо свакако није маркетиншки примамљив као, рецимо, фудбал, нити је толико профитабилан. Са друге стране, плате играча нису тако велике и буџети су веома скромни, чак и код оних екипа које претендују на сам европски врх.

"Обично се прича да један просечан фудбалер, странац у Суперлиги, зарађује попут целогодишњег буџета ватерполо екипе која може да иде на Фајнал сикс. Ситуација је таква да имамо екипе које са буџетом између 200.000 и 300.000 евра могу да иду на завршни турнир ЛШ и равноправно се боре. Наравно, није само питање буџета, већ и могућности исплате тог новца. Рецимо, ми бисмо, уз задржавање окоснице тиме и довођење једног до два нова играча сваке сезоне, на крају четворогодишњег циклуса били претенденти за освајање ЛШ", јасан је Миленковић.

Занимало нас је и шта тренер црно-белих мисли о могућности која је у прошлости помињана више пута да фудбалски клуб као мотор и најпрофитабилнији део спортског друштва Партизан помогне у финансирању "мањих" спортова, као и који би још модели могли да буду добар путоказ за овдашње екипе.

"Тачно је да је раније фудбалски клуб помагао осталима, поготово кад је играо Лигу шампиона. Рецимо, добар пример је Галатасарај као спортско друштво. На почетку сваке године одређује се буџете за све клубове, тако се одмах зна и са колико располаже њихов ватерполо тим. Овде 90 посто клубова, у свим спортовима, не може да каже - имамо такав буџет, све се своди на обећања и донације које нису сигурне. Партизан је бренд, у ватерполу један од највећих на свету. Можда треба затражити помоћ где можемо да је добијемо, а то су људи из иностранстава који осећају и воле Партизан."

Стратег црно-белих истиче да су првотимци Партизана, свесни ситуације, добровољно изабрали варијанту у којој ће сазрети као играче на штету финансијког бенефита. Мада, свестан је да постоји оправдана могућност да дође до проблема.

"Одбрана домаће титуле је ове сезоне примарни циљ, а пласман на завршни турнир регионалне лиге био би успех. Иначе, мислим да је регионална лига неминовност за сазревање младих играча", навео је он.

За крај, али не и најмање важно, ваља напоменути да је Миленковић на докторским студијама, што је права реткост у свету спорта. А докторат у ватерполу са Партизаном за њега би представљало:

"Крајњи циљ у четворогидишњем циклусу је освајање Лиге шампиона, али до тамо је далек пут."

Врх Европе, ништа мање, ништа више. Амбициозан циљ тренера Партизана, многима можда и у домену научне фантастике, али не би ова генерација Партизана била прва којој нису даване велике шансе на том путу, а да је успела. Само, за почетак, ако може редован тренинг у топлој води, нормална опрема и шанса да се на Бањици задрже коју годину заједно.

Извор: моззартспорт

ФОТО: МН пресс