Видео: Пред скоро 100.000 људи одигран је меч за чак 80 милиона долара!

Није све у новцу, наравно. Када је о спорту реч, никако није све у новцу. Има нечег у оном осећају припадности, у традицији, у лепоти игре. Ово је прича о једном таквом примеру. Мечу који је управо одигран за 80 милиона долара. Или, ипак, за нешто друго.

Остали спортови 05.01.2017 | 18:15 Када је о америчком фудбалу реч, сви знају за НФЛ. "Аха, то је оно где се сви гурају, траје скоро три сата и нон-стоп се игра сецка јер нон-стоп иду рекламе". "То беше рагби?". Отприлике тако гласе реченице оних који донекле нешто знају о овом спорту, или оних који су нешто начули, можда понекад видели на ТВ-у. Али, НФЛ, такмичење професионалаца као што је НБА лига кошаркашких професионалаца, није све што амерички фудбал нуди. Није чак ни оно најлепше. Питајте само оне наше момке, или клинце и клинцезе, који се надмећу у пет сениорских и чак четири такмичења млађих категорија у Србији. Па опет, нећемо сада о њима, већ о најлепшој традицији овог спорта. "Колеџ-фудбалу", односно универзитетској верзији америчког фудбала.

Име спорта нема много везе са америчким поимањем овог нашег фудбала, већ због тога што је управо у САД настао, а лопта "чудног облика" је дужине једне стопе (енгл. "фоот"), отуда и име. Тај спорт је управо почео да се крајем 19. века развија на америчким универзитетима, којих је толико да сада чак 128 тимова игра у првој лиги. "А јесте, колико онда траје лига, 127 седмица?", помисли човек, но...

Чудна је то организација такмичења. Наступајући у десет потпуно самосталних конференција, чија надметања трају искључиво током јесени и почетком зиме, тимови негде играју двапут у сезони са конференцијским ривалима, негде само једном и... У сваком случају, до скора, шампиона су малтене одлучивали - новинари. "Какав им је то систем!? Па, замислите да овде новинари прогласе тим из малог места за шампиона Србије, шта би урадили навијачи оних великих клубова?!", логично је питање. Али, стварно, деценијама је најбољи тим проглашавала новинска агенција Асошиејтед прес јер се, просто, све сводило на конференцијске мечеве, па чак и када се деси да пет, шест тимова заврши сезону са, рецимо, идентичним 15-0 учинком, неко "мора да буде најбољи". Американци су се лепо сетили да кад већ "не постоји праведан систем" који би одлучио ко би играо у евентуалном финалу, новинари то лепо кажу, али... Успут су направили "мали милион" Боул утакмица, односно "утешних финала" у којима се по завршетку конференцијских сезона састају први, понегде други или трећи тимови из неке конференције, са неким себи сличним. Разлог? Просто, да се одигра и нешто полу-ревијално, полу-такмичарски, са призвуком речи "финале". И, уместо једног шампиона, имали су тридесетак тимова који би се тако осећали када на ред дође крај сезоне и посвећивање студентским обавезама.

И, ту ова прича постаје занимљива. Најстарија Боул утакмица је Роуз боул, која се игра од 1902. Тамо би обично играли шампиони Биг Тен и Пац 12 (некада Пац 10) конференција, врло снажних када је овај спорт у питању. Била је ствар престижа тријумфовати у "мечу ружа", што у оно време када класична финала нису постојала, што почетком овог миленијума, када је финале уведено. Истина, новац је одмах диктирао ко може у финале, па су тако у обзир долазили само представници најјачих конференција, а неки сјајни тимови из малих морали су, просто, да се задовоље учешћем у неком "мање" атрактивном Боул мечу. Од пре неку годину, после вишедеценијског инситирања, уведен је плеј-оф, а у њему стручни комитет бира четири најбоља тима у сезони да, кроз два полуфинала и потом борбу за титулу, одлуче о шампиону. Где се то финале игра ствар је ротације, а у обзир долазе шест најпрестижнијих Боул места, међу њима и Роуз боул у Пасадени, стадион капацитета нешто већег од 95.000 гледалаца.

Ове године Роуз боул је, баш због те ротације, остао "мање битан, обичан Роуз боул" меч: плеј-оф је просто припао другим стадионима, па су се "само" састали представници Биг Тен и Пац 12 конференције. Састали се у, по многима, "не баш битној утакмици". Али, "меч ружа" никада није небитан. Не заборавите на снагу традиције. И, још нешто, у овом случају.

Спонзори су толико вољни да се нађу у том престижном кругу који финансира једну такву утакмицу, да су обезбедили чак 80 милиона долара награде за учеснике. Без обзира на исход дуела, и једној и другој конференцији припало је по 40 милиона "зелених новчаница", које онда оне мало задрже себи, мало дају тиму (универзитету) који наступа. А наступали су једна од најмлађих постава у историји државног универзитета у Пенсилванији, Пен Стејта, и једна "отписана дружина" из Јужне Калифорније. Ти други, "Тројанци" из УСЦ-а, су представници доскора славног универзитета који, иако има буџет од нешто преко четири милијарде долара (да, милијарде, не милиона), због кршења прописа да се профи-менаџерима забрањује да контактирају студенте-спортисте, од 2009. нису ни играли неку велику Боул утакмицу. А нису, услед двогодишње суспензије, одузимања стипендија, па онда очајних кадровских решења и лутања у потрази за оним што "Тројанци" јесу. А рекордери су Роуз боула и по учешћима (33 до ове године) и по тријумфима (24 до ове године).

У тој, "утакмици за 80 милиона долара", коју су навијачи УСЦ-а чекали скоро деценију, њихови љубимци су повели са 20:7. А онда, су, два минута пред крај треће деонице, губили са 35:49. Чинило се да ће се њихово лутање наставити. Но, "Тројанци" су онда урадили нешто чудесно: у последњој четвртини су постигли два тачдауна и изједначили резултат. У последњем минуту су одузели лопту Пен Стејту. У последњој секунди, шутем за три поена, дошли до тријумфа од 52:49. Стварно:



"Отписани" су се, тако, вратили. Истина, није ово било финале о коме се машта, није био чак ни један од два уводна меча плеј-офа. Био је то један "обични" Роуз боул. Пред 95.128 људи. Са завршницом каква се не виђа често. Утакмица од које срце прескаче. Али, из срца се и игра, ма колики да је наградни фонд.

Да, није све у новцу, наравно. Када је о спорту реч, никако није све у новцу. Има нечег у оном осећају припадности, у традицији, у лепоти игре. Ово је била прича о једном таквом примеру.

Извор: блиц.рс